Stigli smo do četvrtog kola kvalifikacija za ligu Evrope. Čini se da smo na korak od leka na sve naše rane. Kada bi ušli u grupe za naš klub ništa ne bi bilo nemoguće. Evropsko proleće 2012. godine bi možda baš mirisalo na Marakanu, ispunjenu do poslednjeg mesta, a pogled usmeren tamo negde, gde smo jednom davno stali. Zamišljen tako vidim navijače sa transparentom: “Vratili smo se, da ostanemo“. Ne mogu vas lagati. Žalim što za ove četiri godine ometeni raznim okolnostima nismo uspeli da osvojimo i po neku titulu. Zajedno sa ostalima sam po završetku utakmice skandirao: “Hoćemo titulu“. Nisam slagao. Osećam je tu, jer dok je nas ovakvih, niko iz onog tunela neće izaći spokojan, i tu sam da vas sve na to podsećam.
U meni je strepnja, jer je budućnost nepoznata. Udarićemo na Ren. Udarićemo jako. Udarićemo srcem. Udarićemo svi. Oni dole na terenu, mi gore na tribinama. Svako će imati svoja zaduženja. Dok zvuk krampona bude odjekivao tunelom ispod Severne tribine, negde malo pre 20:30, naša ofanziva će biti na nekoliko trenutaka od svog početka. Svesni svoje snage, kao pred poslednju bitku, mi, Zvezdina deca, pustićemo glas i izlazna kapija tunela, za njih dole će se otvoriti. Kad se kapija otvori, već odavno će stadion biti na nogama, kao prvi udar na francusku nadu. Sudija ispred, pravi korak napred, a za njim iskorak u svoj kraj, uprkos svemu, nesvesni onoga što ih čeka, pravi i 11 fudbalera Rena. Marakana još jednom u svom grotlu želi dobrodošlicu, iskreno, od srca. Jug ne čuje Sever. Istok se nastavio na Sever, pa i on pulsira i skače. Zapad ne zaostaje. Igrači Rena se međusobno bodre. Istežu se, dok kapiteni razmenjuju zastavice, za istoriju. Igrači brišu znoj sa čela. Upravo su završili sa zagrevanjem, a i postaje toplo, nelagodno. Prave se da ne čuju, pokušavaju da ignorišu. Huk oko njih postaje sve jači. Kolena klecaju, a puls raste. Želja da utakmica počne će im biti uslišena, jer tada neće imati vremena da misle o strahu koji se u njima rađa. Nada da će posle sudijskog zvižduka tribine utihnuti, nije opravdana, ali je neznanje blaženo. Dok povezuju prvi pas, pesma ne prestaje. Iz huka se rađa nešto, za naše oči nevidljivo, rukom nedostižno, a tu je. Živi i raste, negde između svih nas. Ime mu ne mogu dati, i rečima ga ne umem opisati. Svoj zenit dostiže kad zapad spontano počne da ustaje, kad neko iz gomile vikne “Ajde bre,sad…“. Vihorno krilo pravi svoj proboj, lopta traži svoj put……I tada, sve na trenutak stane, zaledi se….Sever ne peva, istok se izviruje, jug se trudi da čuje Sever….i onda toj tišini od jedne stotinke dođe kraj. Čuješ samo jednu reč koju uzvikuje, budimo iskreni, preko 55 hiljada ljudi. Gooooooooooooooooool!!!!!!!!! Delirijum. Tada shvataju, Francuzi, da možda ipak nisu trebali da izlaze i tunela, i da ona kapija nije vodila na teren, već direktno u najgore mučilište gde dolaze oni koji nisu imali sreće na žrebu.
Sve što želim….. Šta želim? Hoću titulu. To je obavezno. Borba će biti duga, i ne uvek fer, ali hoću titulu. I da….hoću i evropu. Hoću LE, zato što sam ja Zvezdin navijač. Zato što sam član kluba, zato što sam bio tu kad je bilo najteže. Hoću da grizu na terenu, hoću da ne osećaju bol, hoću da vide samo jedan cilj, hoću da budu svesni grba koji nose, hoću pobede. Hoću da vidim da rade ono što im trener kaže, hoću da vidim kako lopta lako kruži, tačne pasove, požrtvovana uklizavanja, naučno-fantastične odbrane. Sve to i još mnogo toga, zato što sam Zvezdaš i sve to, zaslužujem. Ako i sve, ne bude dovoljno za pobedu, ja neću zameriti, nego ću ih aplauzom ispratiti sa terena, znajući da su dali sve, za crveno-bele boje. I doćiću i na sledeću utakmicu, ma kako sve na kraju prošlo, zato što, isto kao i u evro kupu, i u domaćoj ligi igra moja Zvezda!
Ovim putem, želim da pozovem sve one koji nisu to uradili, da postanu članovi kluba i kupe svoje godišnje ulaznice, zato što je Zvezda život, a sve drugo su sitnice!
1 comment
😉 😛 :facepalm: