Имао сам ту срећу да будем рођен на време и да запамтим освајање титуле европског шампиона у Барију, иако тад нисам био свестан величине и важности тог успеха, овенчаног у Токију. Онда су дошла суморна времена која су ме поред ,,сазревања у трку” отрезнила, иако тад поред свега што нас је окруживало нисам могао да замислим да су пред нама деценије које ће нас довести до тога да од европског шампиона остане само име.
А онда се појавио он, Звездино дете, Владан Милојевић, човек дочекан са скепсом и подозрењем и тек понеком искром наде, с обзиром да је пут ка оздрављењу био дуг, тежак и трновит, а он није био ,,велико име” и неприкосновени ауторитет на којем би могли да почивају темељи ка потпуном опоравку клуба и повратку на старе стазе славе. Међутим, мимо свих очекивања душебрижника, десила се Страмаћонијева Спарта, као увод у чувену утакмицу са Краснодаром, а онда Неца, Канга и Борјан за ерупцију одушевљења, за све године патње и чекања…А онда редом Келн, Салсбург, Ливерпул…Звезда је напокон била тамо где по свему и припада, а он је с правом завредио епитет Супермена, иако би му Алхемичар можда више пристајало, јер оно што је он успео у том моменту, са тимом који је имао је чиста алхемија.
А онда као гром из ведра неба, одјекнула је вест да творац највећих успеха нашег клуба након Барија, одлази јер је дошао до краја етапе, како је рекао засићен и емотивно испражњен, са јаком жељом за предахом. Заменио га је Деки Станковић, још једно Звездино дете, које је било гарант лакшег преболевања Милојевог одласка, док је парола ,,Хвала ти Милоје, без тебе на клупи стварно труло је” говорила сама за себе.
Није кренуло бајковито као ни у случају његовог наследника, након ремија на Малти против Флоријане и поред победе у првом мечу сумња се надвила над највећим српским стадионом, да би је реми против Иртиша, само појачао, иако је у тим моментима укупан резултат и пролаз био једино битан, што је реванш у Београду и потврдио.
А онда се десила Спарта, распуштена банда као хајлајт Страмаћонијеве тренерске филозофије, док је са друге стране била Звезда, тим склапан у трку, између првенствених и квалификационих кола, екипа свесна својих врлина и мана, која је као таква формацијски изгледала као Римска легија, утегнута и спремна да искрвари за коначну победу.
Двомеч који је био тас, који је фортуну нагнуо на нашу страну још на обалама реке Кубањ у сред ,,јужне престонице Русије”, завршен је крешендом на нашем највећем стадиону. Вулкан емоција, крици олакшања након деценија патње осликани у головима Радоњића и Канге, те бравурама Борјана, постали су ,,лична карта” Владана Милојевића, на којег смо након Флоријане и Иртиша, пошто смо Страмаћонија сматрали дилетантом (и даље то мислимо), напокон почели да гледамо другим очима, са поштовањем и захвалношћу.
Враћена титула, две побједе над Келном, ремији са БАТЕ-ом и Арсеналом, пролеће у Европи након двадесет и пет година и за длаку испуштена 1/8 финала, биланс су прве сезоне.
Могло је и боље, поготово у мечевима са белоруским представником, али се вратило у мечевима са Келном, док је мало недостајало за нови ,,Мук у Лондону”, али је пречка спречила још једног Савића да буде херој Звезде и да утиша Лондон.
Игра је имала мањкавости, недостатке, али резултат је био једино мерило, а он је био изнад очекивања.
Може се рећи да је и друга сезона кренула једнако као и прва, ремијем у Јурмали против Спартакса за којег су до тада знали само најискуснији кладионичарски вукови, међутим Бен и Крстичић су се постарали да прво од 4С буде архивирано, а први корак ка ,,светом гралу” оличеном у пласману у Лигу Шампиона који се чекао још од давне 1991. године је направљен.
Судува је дошла и прошла, а Неца Радоњић је полако дизао цену головима за пролаз.
А онда Спартак из Трнаве.
Први тим који који је одолио и није поражен на трави ,,Маракане” у Милојевићевој квалификационој ери, први тим који је дошао са јасним циљем, да пребије Звезду, не изгуби и у томе је успео. Грендел, Слобода, Кадлец, Годал и остали технички лимитирани играчи Спартака, на тучу и брзину Ерика Јорке избацили су и Легију из Варшаве и надали су се истом сценарију и против нашег клуба. Међутим и поред раног водства које је Бен поништио само минут касније, у шаховској партији две ратничке екипе где је тас могао да оде и на једну и на другу страну, трк Немање Радоњића половином првог продужетка ставио је тачку на рововску битку против словачког представника, а нама најавио да ће се Европа и ове сезоне играти на адреси Љутице Богдана 1а.
Само је било питање да ли ће Милоје са својом групом ратника, оскудног фудбалског знања успети поново да уведе Звезду у Лигу Европе од првог кола квалификација или у Лигу Шампиона, на чијем путу је стајала Ред Булова творница новца са филијалом у Салсбургу.
Да ,,бој не бије свијетло оружје” било је јасно пред сабласно празним трибинама наше ,,Маракане” након још једног иживљавања ,,УЕФЕ”.
Нула у Београду, пред пут у ,,Моцартов град” и искра наде да је ,,свети грал” на дохват руке били су терет већи од Ред Булове скупоцене играчке.
Међутим након другог гола Мунаса Дабура, мало ко је веровао у чудо, чак је велики број навијача почео да ,,листа” могуће и најбоље опције за групу Лиге Европе.
А онда се ушло у последњу трећину сусрета, период у којем је млада чета тада талентованог стручњака Марка Розеа углавном падала, јер је ,,геген пресинг” узимао једнако колико је и давао.
Па је Марин Погранчић у тим моментима помраченог ума, својствено прецима нагазио на главу Милана Павкова.
Може се рећи да се тада десио и преломни моменат сусрета, пошто је реакција углавном мирног и тихог Ненада Крстичића покренула ерупцију која је ескалирала са два брза гола Ел Фарду Бена или једног ако питате Милоша Дегенека, отворивши широм врата Лиге Шампиона.
Грогирани младићи стасали углавном у Лиферингу до краја меча нису успели да се врате и постигну гол који би им гарантовао прекид негативне серије када је у питању плеј-оф, али то нас није занимало.
Јер оног момента када је судија Чакир свирао крај утакмице, постало је јасно да се Звезда вратила тамо где с пуним правом и припада, у друштво најбољих екипа на Старом континенту.
А Владан Милојевић је заједно са нашом Црвеном звездом ушао у историју, јер је постао први тренер чији је клуб од првог кола квалификација успео да се докопа Лиге Шампиона.
Жреб је био немилосрдан, а ,,група смрти” је била ту да нас подсети колико дуго смо били одсутни, јер су скупоцени ПСЖ, Клопов Ливерпул и Анћелотијев Наполи деловали миљама далеко у сваком погледу. Док је у првенству све ,,текло по плану”, уз игру која је доносила резултат. Сигурно, прецизно, без много лепоте, али и без страха да би бодови могли да се проспу, изузев мечева са Војводином и Радником где су изабраници Владана Милојевића изгледали као разгоропађена звер која је хтела да покаже будућим гостима да је она господар у својој кући и да ће скупо продати кожу.
Бункер или ,,катанаћо” како га је у том моменту верујем превео дон Карло док је објашњавао индиспонираном Инсињеу или ,,дабл декер” на којем би позавидео и чувени Жозе Мурињо, донели су Звезди први бод у Лиги Шампиона након две и по деценије. Јесте била пречка Инсињеа, 1/1 Милика са Борјаном, зицер шаљивџије Мартенса, вађење лопте из гола од стране Родића након што је Каљехон савладао Борјана…, али то у тим моментима није важило апсолутно ништа, Звезда се вратила тамо где припада и није поклекла на првом кораку.
Гостовање ,,бљештавој” арапској играчки, опкованој златом, без харизме и без плаве крви европског шампиона, нажалост је разбило илузију о бункеру и дуплом блоку као примарном и једином решењу када се нађете очи у очи са таквом екипом.
Међутим ни шест голова у Борјановој мрежи нису могли да надмаше осећај среће када је Марко Марин на асистенцију лењог мајстора Лоренца Ебисилиа погодио мрежу Ареоле, гол који се славио скоро као и гол Дарка Панчева.
Гол који се чекао пуне две и по деценије!!!
Ни гостовање у граду Битлса није било много боље, иако је Борјан успео да спаси част клуба да остане прихватљивих 4:0, Ливерпул је био класа за себе, што ће резултат на крају сезоне и потврдити.
А онда 6. новембар 2018. године, међу нама, навијачима Звезде познат и као ,,Павковдан”. Све је имало увертиру у ,,Земунелу” где су гости из Ливерпула били срдачно дочекани, а Клоп дарован од стране ,,ВВВ триа” дресом са бројем четири, као алузија на резултат са Острва.
Ипак да ће овај дан бити историјски наговестио је промашај Данијела Стариџа који је лопту коју су сви видели у голу послао високо изнад пречке.
А онда седам минута магије, сна, илузије и ко зна чега још, само не свести да ми након пола сата имамо два гола више од Ливерпула. Могло је и морало бити 3:0, да је шпански арбитар Антонио Матеу Лаоз свирао очигледан пенал за наш тим.
Можда нам се због тога и вратило у наставку када су фудбалери Ливерпула уместо мреже два пута погађали оквир Борјановог гола. Остало је историја, Звезда је након дупле победе давне 1973. године, поново добила Ливерпул, док је након последњег судијског звиждука, Мараканим одјекивало ,,Хеј Павков, скочи дај гол главом”.
Најбоља и најхрабрија Звездина утакмица у дотадашњој Владановој ери.
Испоставиће се да је то било све од нашег тима у повратничоом издању у Лиги Шампиона.
Пошто су Марек Хамшик и Дрис Мартенс распршили снове о другом узастопном пролећу у Европи.
Међутим мора се признати да је Звезда у реваншу изгледала боље него ли на ,,Маракани”, где се борила за ваздух и одолила, док је гол Ел Фарду Бена на асистенцију Марка Марина умирио град подно Везува и унео немир у редове екипе дон Карла, ипак квалитет је био тај који је недостајао да би се направило још једно изненађење, јер је управо тај квалитет однео превагу на страну Наполитанаца.
Док је реванш против арапских чиновника чији су послодавци били увређени кореографијом био меч за престиж и за душу навијача, али и за приче будућим генерацијама да један од два најскупља арапска фудбалска пројекта након Гобељићевог гола Буфону за 1:2, пуних петнаест минута није могао да дође да игре и да је једва прелазио центар.
И поред пораза, који је неочекивано ,,потписао” Маркињос голом за 1:3, уз велику помоћ млађаног Ембапеаа који је истини за вољу заиста бржи од пса Амара Осима, Звезда је била храбрија него у Паризу.
Прво учешће након две и по деценије завршено је помешаних осећања, бодовно изнад очекивања, резултатски онако како је и било предвиђено, док је игра сходно квалитету екипе била очекивана, али на моменте храбра, без страха, онаква каква је у генетском коду Црвене звезде.
Титула је освојена доминантно, пошто црвено-бели нису имали достојног противника што најбоље осликава чињеница да је Раднички из Ниша завршио као другопласирани.
Међутим након Мачве у претходној сезони која је у четвртфиналу стала на пут Звезди, у овој је партизан био бољи, спречивши Милојевића и Звезду да се и поред доминације у првенству оките дуплом круном.
Као и у претходне две сезоне, у складу са финансијским условима Звезда је састављала екипу у ходу, у нади да ће овај пут бити конкурентнији и без грешака попут Чаушића, Боаћија…пошто је Лига Шампиона била жеља, а Лига Европе оствариви циљ. Прелазни рок у којем су по речима генералног директора Терзића првих дана септембра, учествовали сви заједно, он, спортски директор Митар Мркела, те тренер Владан Милојевић са најближим сарадницима, уз нагласак да је то најбољи прелазни рок откако је он у клубу.
Да би након гостовања у Пиреју, опрао руке у стилу Понтија Пилата, рекавши да он нема везе са тим и да су једини одговорни за ,,посао” у прелазном року спортски директор и тренер.
Квалификације су рекло би се отворене традиционално лоше, ремијем у Судуви, да би и поред сигурног водства на полувремену, Марко Гобељић беспотребно добио црвени картон, оставивши екипу на цедилу последњих пола сата, срећом без последица, иако је пред крај сусрета Мирнес Топчагић постигао почасни гол за своју екипу.
Оно што није пошло за руком Судуви, на нашу срећу није ни Хелсинкију, који је био близу да направи сензацију пошто је на београдских 2:0, одговорио победом и бољом игром, али за пролазак недовољно.
А онда Копенхаген.
Погуран од судија успео је да поремети Звезду слично као Спартак из Трнаве, годину дана раније и да судбину решава на домаћем терену.
Регуларних 1:1 добија на значају уколико се зна да је наш тим од 54. минута играо са играчем мање, пошто Милуновићев заштитни знак ,,лакат у скоку” не пролази у Европи. Изгурали су наши момци сат времена са играчем мање, пошто се Пеп Бил постарао да последњих десет минута ипак буду егал. Пенали и много питања када је реч о извођењу истих, међутим након једанаест серија, потврде од стране Раше Панкова и на крају Борјанове одбране надменом Винду, могло је да крене славље, јер је било јасно да ће ,,Европа” и трећу сезону за редом да станује у Београду, само је било питање у којем такмичењу.
Тактичка перфекција, формација ,,римске легије” и бункер који би вјерујем проучавали Ото Рехагел, Жозе Мурињо и Чоло Синеоне без имало сујете.
Звезда је ,,отела” и однела победу за Београд. А онда тај Берн, који из ове перспективе језиво звучи.
Ипак, гол Рожеа Асалеа није уздрмао Милојевићеву чету пошто су Милош Дегенек десетак минута касније и тек придошли Матео Гарсија који је са ореолом најскупљег појачања тог лета први и једини пут у Европи одиграо као чисто крило, у смирај првог полувремена преокренули резултат.
Ипак ,,дефанзивна перфекција” није издржао до краја, пошто је француски интернационалац Гијом Оаро са беле тачке поравнао резултат.
Ипак, Милоје и Косан су успели у својој намери, из Берна смо се вратили непоражени са велика два гола у мрежи ривала. Како су касније рекли, мисија ,,крађе километара” сужавање терена и бежање од ,,вештака”, дали су резултат.
Седам дана касније пред препуном ,,Мараканом” црвено-бели су дочекали Јанг Бојс са циљем да их натерају да не заиграју фудбал, јер су све карте биле у њиховим рукама.
Дупли бекови, јака средина и Алекса Вукановић дублер Милана Родића на чији је центаршут погодио мрежу немоћног (грофа) фон Балмоса били су окидач за ерупцију одушевљења.
Имао је Јанг Бојс иницијативу до краја меча, али да Бен није погодио Борјанову мрежу, не би то играчи Јанг Бојса учинили ни да се играло још три дана.
Звезда се други пут за редом пласирала у Лигу Шампиона.
Иако је у другом колу побеђен Олимпијакос, може се рећи да је Звезда у овом издању Лиге Шампиона најбољи меч одиграла у првом колу против Бајерна у Минхену.
И поред чињенице да је домаћин имао тридесетак удараца и посед лопте од преко седамдесет посто, до сигурне победе (3:0) је дошао тек пред крај меча, а Звезда је била храбрија и одлучнија него у свих пет наредних мечева заједно, покушала је да буде конкурентна и да се надиграва колико је то било могуће с обзиром да су преко пута себе имали једну од најбољих светских екипа у том моменту.
Да ли је страх, да ли је тежина улога коју је овај меч носио са собом, пошто је био дуел са директним конкурентом за даљи пласман, играчи нашег клуба су изгледали као да су им ноге везане.
Рубен Семедо познат по проблемима са органима реда, довео је Олимпијакос у водство и ништа у том моменту није слутило на то да Звезда може до изједначења, а камоли до преокрета, а онда је на сцену ступио Јасин Бензија, који је за петнаест минута успео да добије два жута картона и да остави Звезди преко пола сата игре са човеком више у пољу.
Што су изабраници Владана Милојевића оберучке прихватили.
Прво је Милош Вулић пет минута након искључења Бензије поравнао резултат, да би у смирај меча Немања Милуновић и Ричмонд Боаћи докусурили браћу из Грчке, која су до тог момента и поред играча мање била боља на терену и више желела победу од нас. Међутим, циљ је остварен, уписана је победа, убедљивије него што се то могло и замислити.
А онда три јако тешка пораза, која су болела више од резултата, више од чињенице да смо у три меча примили петнаест голова.
Звезда није била Звезда, Звезда је била врећа за ударање, ни то не би био проблем да се изашло да се игра и да се мушки погине. Дупли бекови, чувени ,,дабл декери”, ни то није болело колико жеља да се не игра фудбал и да се утакмица што пре заврши. Неки су попут Његоша Петровића са усхићењем и осмехом причали о брзини противника.
По први пут откако је на Звездиној клупи Владан Милојевић, чули су се звиждуци и урлици незадовољства, јер то није била игра достојна имена и реномеа клуба као што је Црвена звезда.
Између тешких европских бродолома надовезао се и пораз у вечитом дербију, где за деведесет минута нисмо упутили шут у гол противника, што је додатно појачало незадовољство код навијача.
А онда чувених ,,пет дана децембра” који и поред свег накупљеног незадовољства у дотадашњем делу сезоне, лоше одрађеног прелазног рока, пораза у дербију, историјских бродолома кад су европски наступи у питању, игре недостојне највећег клуба у југоисточном делу Европе, никога нису оставили равнодушним, али ни спокојним.
Звезда је отишла у Пиреј, са једним јединим циљем, да остане непоражена.
Још када је Гиљерме Торес скривио једанаестерац верујем да се нико више није сећао Бајерна и Тотенхема.
Били смо само ми, Хосе Са и Томане, пошто је Марин одбио да изведе најстрожију казну.
И онда хладан туш, као да су са промашеним пеналом отишле и све наше наде за даљи пласман.
Нестали смо са терена, пошто је Олимпијакос имао више удараца у оквир гола него ли ми укупно, мада је и у таквом односу снага изгледало да ћемо издржати.
А онда на сцену ступа момак који пре да је продавац крофни са кипарских плажа него професионални и тактички обучен фудбалер, који је верујем у заносу мислио да игра одбојку на Копакабани, пошто тешко да се другачије може објаснити његова реакција из 87. минута.
Минута у којем су отишле и све Звездине наде за пролазак даље.
Милоја је ,,продала” његова лична жеља која је била ту да изиграва левог бека, с обзиром да је Родић сезону пре тога давао сигнале да више не може сам.
А како се дошло до тога да Милоје бира Жандера, фудбалера који је све контра онога што он тражи и форсира, а да му управа не обезбеди квалитетније и поузданије опције, остаће мистерија.
И онда Чукарички, победа која је означила крај једне ере, ере Владана Милојевића, човека који је вратио Звезду тамо где јој је и место.
Покушали су руководиоци нашег клуба да га убеде да промени мишљење, понудили су му нови уговор до лета 2022. године ,,тежак” осамсто хиљада евра плус бонусе за остварене резултате, међутим нису успели да га убеде да промени мишљење и да остане!Милоје је отишао након три титуле (јер да није оставио једанаест бодова предности, тешко да би је Деки освојио), две Лиге Шампиона и шеснаестине финала Лиге Европе, како је рекао засићен и емотивно испражњен, са јаком жељом за предахом од фудбала.
Ипак ,,предах” није дуго трајао.
Након само два месеца, прихвата ,,посао из снова” да води Ал Ахли из Џеде, где се након Звезде најдуже и задржао.
За годину дана на клупи Ал Ахлија, уписао је 41 меч, на којем је забележио седамнаест победа, осамнаест пораза и шест ремија, након чега је споразумно раскинуо уговор са клубом из Џеде.
Међутим није дуго био без посла, након само два месеца, промовисан је у тренера атинског АЕК-а, клуб чији су планови увек највећи када је у питању грчки шампионат.
Може се рећи да му је ово била и најгора ,,епизода” након Звезде.
Неславан деби, оличен елиминацијом из квалификација за Лигу Конференција, од стране мостарског Вележа, предвођеног са клупе данашњим стратегом крагујевачког Радничког, Феђом Дудићем, узбуркао је страсти у главном граду Грчке.
Да би након само пет кола домаћег првенства напустио кормило АЕК-а раскинувши уговор.
Овај пут је још краће био без посла, након свега две недеље преузео је Ал Итифак из Саудијске Арабије.
Међутим ни овај пут није се дуго задржао, отпуштен је након свега четири месеца, пошто је довео клуб у зону испадања.
Након још једне неуспеле арапске епизоде, напокон је решио да направи паузу да се сабере, одмори и да реши у којем ће правцу да иде његова даља каријера. Након седам месеци без фудбала, вратио се тамо где је и почела његова интернационална тренерска каријера, на сунчани Кипар где је промовисан у шефа стручног штаба АПОЕЛА из Никозије. У АПОЕЛУ се задржао до краја сезоне, након чега је споразумно раскинуо уговор са клубом, пошто по њему није испунио очекивања, а то је освајање титуле шампиона.
Где је до плеј-офа био први на табели, да био у плеј-офу потонуо заједно са целим тимом, што је опет по њему био довољан разлог за раскид сарадње и поред огромне жеље руководиоца клуба да га задрже.
Након два месеца прихватио је позив Аполона из Лимасола, где се задржао једва три месеца, пошто је поднео оставку након серије лоших резултата.
Иако је несумњиво добро зарадио што је апсолутно и заслужио, може се рећи да Владан Милојевић није најбоље бирао клубове за наставак каријере након одласка из Црвене звезде.
Пошто је иста након одласка са Маракане у стрмоглавом паду.
Где га је поред лоших резултата и отказа, каратерисао једнако лош и неефикасан фудбал.
У Ал Ахлију 1,39 дати гол на 41 одиграном мечу.
У АЕК-у је то било мало боље, али је реч о малом узорку 1,43 на 7 одиграних мечева.
У Ал Итифаку је била катастрофа 0,93 на 14 одиграних мечева, па је и отказ блага реч ако знамо менталитет ,,нафташа” који су тек недавно ,,открили” фудбал.
У АПОЕЛ-у се издигао мало изнад просека са 2,09 на 34 одигране.
Док је у Аполону имао 1,55 на једанаест утакмица.
Јако слаб учинак, без неких значајнијих успеха и без трофеја који би ,,поправили слику”.
Треба бити отворен и рећи и поред наших навијачких прича и осећања под којима то говоримо, да је и Милоје као и његова Звезда напредовао након растанка, да то ипак није тако, него управо супротно.
Звезда је отишла, наставила је свој раст чије темеље је управо он поставио, док Милоје нажалост ма колико то било болно признати, није успео у томе, да ствар буде гора, није ни стагнирао, него је чак и назадовао или боље рећи није унапредио своју фудбалску филозофију, а морао је.
Као и све око нас и фудбал крупним корацима гази ка напред, без дуплих блокова, дуплих бекова, паркираних аутобуса…јер је ера тог фудбала готова, заоставштина Ота Рехагела је завршила своју мисију на травнатом тепиху.
Декаденција фудбала одлази у историју и са собом носи великог Жозеа Муриња као највећег и најпопуларнијег представника таквог стила.
Препредени Чоло Симеоне је то на време схватио па је прилагодио своју тренерску филозофију потребама данашњег-модерног фудбала, резултат тога је да његов Атлетико игра најдопадљивији фудбал у његовој тренерској ери на клупи мадридског клуба. Декадентан фудбал нажалост живи још само у Србији.
Ни на Фарским Острвима, Исланду и Андори се више не игра са дуплим блоковима и паркираним аутобусима, а то је заоставштина Бата Ђорине школе фудбала која је од Срба које је свет знао као европске Бразилце направила европске Лилипутанце.
И најбољи показатељ ,,српске тренерске школе” је чињеница да наших тренера нажалост нема ни близу најјачих светских лига.
Међутим, као и за све у животу, време ће показати, јер је време најбољи судија.
На нама је да констатујемо да се генерал вратио, само што ће овог пута уместо пешадијом да командује тешком артиљеријом која се налази под баражном ватром и разним бочним ударима, неретко саплетена од оних у које би требало да има и највише поверења.
Оно што лично сматрам то је да је тајминг његовог повратка погрешан!
Први пут је дошао као спасилац клуба, последњи ,,штих из рукава” и сад долази са истим епитетом, само што је овај пут мисија мало комплекснија.
Пошто је дошао да на првом месту спашава ,,људе у црним оделима” како је гласио опис израелских новинара када су сликовито представили делегацију нашег клуба која је дошла на +30 по Барака Бахара где ,,не” као одговор није било опција.
Исте оне који га нису желели на том месту, али су морали посегнути за њим, пошто је ,,фотеља” после дуго времена постала угрожена!
Да га нису желели могло се закључити из текстова Дарјана Недељковића у којима каже да ,,Марко Марин није за његов повратак.”
Да би директну потврду, иако у увијеној форми добили од генералног директора Звездана Терзића, на конференцији за штампу или боље рећи личној апологији, дан пре Милојеве промоције.
Конференције на којој није било храбрости да се стане иза Барака Бахара и да се каже ,,Наша је грешка, али стајемо иза њега, остаје тренер” или још логичније ,,Погрешили смо, сносимо највећу одговорност, а самим тим и последице заједно са тренером”.
Не, него се кроз апологију Бараку, прао лични неуспех индиректним прозивањем човека који је сутрадан требао да буде промовисан! ,,Звезда је играла најбољи фудбал откако сам ја на челу клуба (ја сам мислио да је Тоза Мијаиловић), не може Звезда да се брани и да прима по пет/шест голова и да нас противник понижава у нашој кући, као што је био случај у прошлости, то није Звездин ДНК….”, без имало стида, с обзиром да је Милоје требао да отпочне мисију ,,Спашавања редова Рајана”.
Лично замерам Милоју што након ове изјаве није назвао господу и захвалио им се на понуди.
Пошто је и врапцима на гранама јасно да је именовање Владана Милојевића био популистички потез којим би се умирила ,,разјарена маса”, потез којим би се избегли ,,црвени картони” и потез којим би се скренула пажња са катастрофалне јесење полусезоне, крунисане поразом у вечитом дербију коју је украсио ,,човек од поверења” Милан Родић, партијом за ,,сва времена”.
И не би ме изненадило, с обзиром на то како ,,функционишемо” да Владана виде чисто као прелазно решење док се ,,све не заборави”, један Милојевић је прошао тај пут!
Мада је сутрашња конференција за штампу и његова изјава показала да је испратио ,,говор директора” дан раније, пошто му није остао дужан, док се овај кисело смешио, рекавши да њега не занима игра, него резултат, нити начин на који ће до њега доћи.
То може да му буде и камен спотицања, знајући нас који смо га и поред свега учињеног у првом мандату терали, псовали, замерали му бункере, досадну игру, канонаде у Европи, лоше одигране дербије без ударца на гол…
Поготово због чињенице да је у првом мандату радио са причично лимитираним тимом, зато ће сад с правом да се очекује да са овим који је и поред ,,фалинки” које има захваљујући спортском сектору најквалитетнији у његовој тренерској каријери ,,прикаже много више” иако није имао припреме него ,,припреме”, нити времена да све то посложи како треба. Међутим, ми смо захваљујући катастрофалној полусезони лишени европских искушења, тако да с друге стране неће бити великог ,,грејс периода”, него ће веома брзо да порасту апетити, где се очекује да на нашим ливадама и против класичних ,,ЈСЛ” представника изгледамо као тешка артиљерија изнад Сарајева.
А поред тога, пошто се трофеји подразумевају, очекује се да настави тренд форсирања Звездине деце, нешто по чему није био познат у првом мандату.
Руку на срце није ни имао такву плејаду талената као сада, иако је чињеница да је у времену када су бекови дефицитарна роба на фудбалском тржишту морао да покаже више слуха, стрпљења, разумевања и да пружи много више шансе Алекси Терзићу да стаса код нас, а не у Италији.
Звезда је одабрала пут афирмације клинаца из наше школе, који је отпочео Милош Милојевић, а наставио Барак Бахар.
Па се с правом очекује да након Косте Недељковића, Јована Мијатовића…, Владан Милојевић на велику сцену лансира Јована Шљивића, Андрију Максимовића…те најновију ,,опкладу” Црвене звезде у лику талентованог Уроша Сремчевића.
Овај пут без потребе за универзалцима и војницима са којима се до сада нисмо усрећили.
Од Владана се очекује да настави узлет клуба, који је управо он и започео!
Иако се чини да је Звезда ударила у плафон и да су потребене промене на свим нивоима како би се отишло који степеник више, који корак даље…
Или је можда у питању препорука ,,првог човека Србије”, да је за Звезду ипак мера Лига Конференција, само понекад Лига Европе, без помисли о Лиги Шампиона. Свесно заборављајући да смо ми ту Лигу Европе пролазили два пута, једном као првопласирани, да су нас центиметри делили од елиминације московског ЦСКА, италијанског великана Милана који је прошао на гол у гостима…док са друге стране немилице ,,сипа” новац пореских обвезника у кошаркашког франкенштајна са којим би како рече да освоји Евролигу, а који за разлику од Звезде не остварује никакав профит.
Заборављајући да управо седамдесет посто Србије навија за клуб који би он да врати на маргине не би ли се додворио марви да му не скандира током утакмица и да управо Црвена звезда за разлику од ових преко пута уредно измирује обавезе према држави Србији! Отуда и несвакидашње припреме по његовој препоруци, са ,,никад јачим противницима”, јер директору је очигледно важније шта је братска препорука, а не истинска потреба клуба, за што бољим условима и што јачим противницима.
Док су симпатични туристички радници са Кипра који се боре за опстанак у другој лиги, мађарски фењераш, бугарски боксери, Спартак и Младост уз сво дужно поштовање играње са угледом и реномеом клуба.
Пошто препоруке не важе за ТСЦ, који се спремао у Шпанији, Нови Пазар и Раднички који су били у Анталији…
Јер би директори морали да знају да свој приватни однос и братске везе са ,,првим човеком Србије” морају да оставе изван капија ,,Маракане” и да клуб не увлаче у блато, ради личне промоције!
Дегутантно је.
Пошто би поред свих бремена која су му натоварена, могли Милојевићу да ,,напакују” и летњу распродају која се увелико спрема, под изговором да се не уклапају у његову визију. Иако ће нас виспрени Дарјан Недељковић негде током априла обавестити да је неопходна продаја ,,тог и тог да би клуб преживео до…” и поред енормних прихода ове сезоне која увелико прелазе пројектованих педесет милиона колико нам рекоше да је потребно за функционисање клуба током једне сезоне, иако би волели да нам то некад као навијачима и члановима клуба објасне, на шта иде толики новац!
Уместо да зарађени новац инвестирају током ове зиме у реконструкцију играчког кадра, да би што спремније и уиграније дочекали лето и верујемо плеј-оф за Лигу Шампиона.
Уместо тога долазимо у ситуацију да ће нам на лето бити потребна потпуно нова одбрамбена четворка.
За почетак фалиће нам оба бека, а колико их је тешко наћи ми смо најбољи пример.
На крају сезоне напушта нас Коста Недељковић и одлази у Астон Вилу.
Млади Виктор Радојевић и поред победничког менталитета и теледиригованог центаршута, још увек није дорастао изазовима који га чекају на највишем нивоу, пре свега физички, па тек онда тактички.
И ту се поново Милоју уваљује ,,трула јабука” у виду Милана Родића.
Свесно заборављајући да је он сам из очаја изабрао ,,продавца крофни” са кипарских плажа да му изиграва левог бека, пре њега, који је гле чуда поново повређен и пропустио је већи део припрема.
Уместо да је након срамног дербија добио исписницу, јер је управо поменути Жандер за мање одлетио.
Док Николића уз дужно поштовање, не бих коментарисао, чак ни као резервну опцију. Даље, проблем ће да нам представљају и позиције штопера.
Драговић на крају сезоне сигурно одлази, што нам је до сада толико пута стављено до знања, док Спајић након повреде уз сав труд који улаже није више ниво који нам је потребан. Знак питања стоји изнад имена Насера Ђиге, који још увек није наш играч, а знајући Милојевића и искуства са афричким штоперима тешко да ће и бити. Милош Дегенек је на излазним вратима, док је Милуновић једном ногом у пензији већ пар сезона и то је свима јасно.
Даље, задњи везни, играч који није оперисан од фудбала, јер на тој позицији имамо само Мијаиловића који хтели то признати или не, нема квалитет за стартера, док је Стаменић централни везни којем је то секундарна позиција.
Већ сад је јасно да ће нам на лето требати и оба стартна крила, лево нам и сад треба, док ћемо Букарија сигурно продати, јер ће ,,нам требати да преживимо”.
Док је питање шта ће бити са Хвангом и Иванићем, а у ту групу спада и Красо.
Док ма колико то ми навијачи желели, Канга и Катаи неће бити ни млађи, ни спремнији и очекивати од њих више од пола сата на највишем новоу, а да у исто време ,,пуштају магију” на шта су нас навикли у прошлости, није у реду.
Тако да би у случају неуспеха, директни кривци поново били ,,изван ситуације” као и сваки пут до сада, а ,,мета” би била на Милојевом челу, рекло би се ,,вин-вин” ситуација.
А нама то неће бити проблем, да заборавимо све и да га отерамо као ономад великог Љупка Петровића, који је у првом мандату донео европску титулу, у другом прекинуо доминацију партизана и титулу вратио на ,,Маракану”, да би га у трећем испратили звиждуцима као да је у питању Ратко Достанић.
Мада, ми смо звиждуцима терали и једног Драгана Џајића…
Пред Милојем је велики посао, кажем пред Милојем, пошто сараднике изузев господина Небојше Милошевића, не бих превише да коментаришем, уз дужно поштовање истих. Јер како рече Никола Микић ,,ми смо (он, Вујадин Савић и Зоран Рендулић) овде да учимо”, мене занима какве користи ће имати Милоје од њих, пошто за чуњеве могу да замоле Столета иако је у годинама.
А зна се колико су важни чланови стручног штаба, што се најбоље видело у примеру покојног Милана Косановића.
Бреме модерне Звезде, која има јак тим са тенденцијом да сваке године буде још јачи, где су титула-дупла круна и Лига Шампиона ултимативни циљ биће примарни изазов за Милојевића.
Уз све наведено, очекиваће се и атрактивнија игра, као и поправљање биланса у дерби сусретима.
Нешто што је остало као слаба тачка у његовом првом мандату, пошто није могао да се похвали позитивним исходом са највећим ривалом.
Осам дербија, по две победе и два пораза, уз четири ремија, уз углавном лош фудбал, где је посебан акценат на дербије одигране на армијском пашњаку, где је знао да заврши меч без ударца на гол, биће нешто на чему ће морати да ради!
Уз све речено, надам се да је Владан Милојевић оно што је Дејан Радоњић када је кошаркашка секција у питању и поред свих недостатака идеалан спој са Црвеном звездом!
Јер је интерес Звезде изнад свега!!!
Срећно Милоје, требаће ти!
А ми ћемо бити ту да те подржимо свим срцем, јер ако ништа (а много је тога), бар толико ти дугујемо!!!
