Готова је још једна европска авантура, много раније него што смо то очекивали, желели… Наша Звезда је пала и потребна јој је помоћ свих нас да је подигнемо и поново вратимо у небеске висине где по свему и припада!
Јер љубав је таква, заједно смо у свему и кад иде и кад не иде, што најбоље описују стихови песме:
,,Ја нисам од оних што лажно те воле и куну се у тебе,
Ја нисам од оних што проблем кад дође леђа ти окрене,
Ја нисам од оних што долазе само кад треба да слави се,
Једина моја, волим те, заједно делимо све…”
Иако по свему виђеном током 95 минута борбе у Берну, Звезда није заслужила да изгуби и да се опрости од даљег такмичења и утисак је да је квалитетнији тим остао ускраћен за европско пролеће, ипак негде је и ,,судбина” умешала своје прсте и наплатила нам све лоше што је урађено током досадашњег дела сезоне.
Иако је тренер Барак Бахар са својим сарадницима ,,први међу једнакима” када је кривица у питању, није једини.
Сви смо криви, осим Столета економа, који једини није заказао!
Сезона великих очекивања, коју не прате ни игра, ни резултати, ни посета, труцка као стари ,,Трабант” по ,,ишчашеној” калдрми. Ослобођени стреса који са собом носе европске квалификације, због директног пласмана у Лигу Шампиона коју нам је подарило још једно Звездино дете, Милош Милојевић, према којем се клуб понео као зла маћеха према пасторчету, требало је уз сво време овога света које смо имали да се припремимо да нам утаба стазу ка успесима. Можда је баш тај ,,маћехински однос” према детету клуба које можда није фудбалско име као Деки, Пикси, Југа…али је дете клуба и неко ко нам је донео дуплу круну без пораза, изазвао ,,карму” да се поигра баш како она зна и уме!
Јер ово за сада када се све сабере и одузме, не ваља, иако се нисмо обрукали у друштву најбољих.
А не тако давно алфа и омега клуба, генерални директор Звездан Терзић, уз дужно поштовање према господину Този Мијаиловићу, говорио је у свом стилу о томе како смо прерасли лигу, како немамо достојног противника…
Лигу у којој нам није дао гол само ко се није одважио да запрети Омрију Глазеру, који руку на срце и није крив, пошто нам је ове сезоне безброј пута сачувао главу изнад воде, а такви су били реткост.
Лигу у којој смо прославили несретног Игора Матића који је поносан на ,,првих шест минута против Фиорентине” и који појма нема како је дошло до тога да се бави тренерским послом, те нигеријског нападача Сандеја Адетунџија, који да није било нас, не би знао како је то постићи гол у овој сезони, гол на којем је остао и након утакмице са нама.
Лигу у којој и даље гледамо у леђа групи грађана са армијског пашњака, која лети на крилима свесрдне помоћи ФСС и судијске организације.
Где ни смене руководећих нису успориле то ,,фудбалско надахнуће” након својеврсне фудбалске академије коју су им приуштили клинци из Данске и потомци Гурбана Гурбанова, који кад ,,немају обавезе у фабрици”, играју фудбал у локалном Сабаху. Него се судије уместо да дају картоне за погибељне стартове грле са фудбалерима партизана док им објашњавају да би у свакој нормалној лиги за такав старт добили картон, али код нас не морају да брину због тога. притом чекајући сваки ,,скок у базен” да би им свирали пенал и погурали их ка победи, жмурећи на офсајде, играња руком, фаулове у нападу…и још много тога након чега су постизали голове.
О чему се ћути, уместо да се диже хајка на очигледна разбојништва, јер да их није било уз све наше првенствене киксеве били би бар десет бодова испред до сад ,,невиђеног фудбалског чуда”.
Напротив још се и хвали несретни Игор Дуљај, који након сваке утакмице оде да се умије и уштине, да види да ли сања, пошто је свестан да ни он, а ни играчи које тренира, немају ни знања ни квалитета за оно што табела показује.
О најбољем тиму још од Барија, у којем не можемо да саставимо два штопера који могу да одговоре изазовима на највећем нивоу, не довођењу новог левог бека након продаје Азарова, задњег везног, пошто Адо није задовољио, а Мићко је шетан као ,,закрпа” са штопера на десног бека, док је Стаменић преко ноћи ,,виђен као нови Бускетс”…додуше тако је било и прошлог лета, а вероватно ће и следећег бити спреман ,,најбољи тим од Барија”.
Међутим, то га није омело да најављује борбу за друго место у Лиги Шампиона, а о дометима у Лиги Европе боље да не говорим, много би било.
Од свега имамо једно велико ништа!
Али смо бар очекивали да се обрати након резултатског фијаска у Лиги Шампиона, ред је или пак да истури Марка Марина као у неколико наврата до сада, када је било потребно сасећи тензију и надолазећи талас незадовољства, а подгрејати наду која би прерасла у еуфорију, пошто Митра Мркелу користимо само за конференције за штампу и фотографисање са новим појачањима. Поставља се питање, ако су већ били спремни да на 40 степени иду у оделима, као својствени римејк филма ,,Људи у црном”, да би импресионирали будућег тренера и оставили утисак озбиљних спортских радника, зашто нису урадили ,,домаћи задатак” до краја, него су што би наш народ рекао ,,метали ражањ, а зец у шуми”.
Пошто су рекли да су пратили његов рад, али очигледно не и рад његових правних заступника, који су скројили уговор јак као ,,врата Кремља”, па смо сад у ,,шах позицији”. Притом не упознавши будућег тренера са величином клуба, начином на који великан као што је Црвена звезда треба да изгледа и очекивањима армије навијача са којом се до сада није срео.
Пошто су то морали да раде на ,,допуској настави”, јер је очигледно једино Валтер Зенга од страних тренера био свестан где је дошао и шта се од њега очекује!
Пошто одговоре нисмо добили, ред би био да се посвете раду, да што мање причају у медијима, поготово да престану са популистичким изјавама којима су склони, а да што више раде, како следећег лета или јесени, не би поново дошли у овакву ситуацију.
Остаје отворено питање, како даље, са тренером који већ има један жути картон и који би вероватно добио и други, да није уговора којим је везан за нас и у наредне две и по године, а који за нас у овом тренутку представља тег од сто тона илити неколико милиона.
Међутим захваљујући том уговору, он је сигуран и не планира да оде, остаје питање на које ће време пред нама дати одговор, да ли је ишта научио о клубу, навијачима, очекивањима…након ,,допунске наставе” и хорске песме која се није чула од сезоне 2013/14 када је била ,,уприличена” за Славишу Стојановића и његову групу ратника која је у нехуманим условима прекинула владавину таме и напокон ,,донела” сунце изнад нашег стадиона.
Пошто сада, када више нема гламура и светала највеће позорнице, остају нам крушевачке каљуге, ивањичке ледине и остала пољопривредна газдинства на којима се игра суперлигашки фудбал, као реалност коју Суперлига носи са собом и без које нема ни живота на европској сцени!
А да ли је наш тренер са својим сарадницима пре свега спреман на психолошку борбу, то ћемо сазнати већ данас у Крушевцу, пошто је већина играча које смо довели летос, а и они које смо задржали, првенствено дошла/остала због наступа у Лиги Шампиона, што нам игре у Суперлиги и поред свих мањкавости у раду тренера и његовог стручног штаба, показују.
Јер након светала Манчестера, Лајпцига…мора се и у Сурдулицу, где ће поједини попут Мичела Доналда својевремено по први пут да виде и краве поред пута.
Али без Сурдулице, нема ни светала највеће позорнице.
Ово је опомена и за спортски сектор, да поред ,,кула и градова” које обећавају када преговарају са играчима, представе и лигу без које се не може.
Да не би долазили у ситуацију да нас прозива анонимни Бенжаман Бушуари, који радије остаје да се бори за опстанак у француској другој лиги него да игра како рече ,,шест утакмица у Лиги Шампиона и да испадне”. Мада и то је поштеније, него да дођу, а да не знају где су дошли и чији дрес носе.
А ту смо и ми, који смо можда и највише подбацили од свих набројаних, уз изузетак ,,најтврђег језгра” које је ту на сваком мечу.
Мада то и није нека новост.
Још од ере Владана Милојевића па до ове сезоне, та ,,аномалија” била је лако уочљива. У време када је клуб остваривао историјске резултате, до којих нас је довео Звездин војник ,,алхемичар” Владан Милојевић, почев од победе над Краснодаром, која је потврђена пласманом у 1/16 финала Лиге Европе, где су нас центиметри делили од елиминације фаворизованог московског ЦСКА.
Па преко двоструког пласмана у Лигу Шампиона што је значило и потврдило повратак наше Звезде у друштво европских великана, оно што је упадало у очи јер је било константа, је лоша посета, која није пратила резултате клуба.
Било је разних изговора, да игра није атрактивна, да се лига отаљава иако се побеђује, да играмо досадан фудбал…и ,,милион” других изговора.
Међутим то што не идемо на стадион, није нас спречавало да на сваком ћошку држимо лекције, глумимо тренере по друштвеним мрежама, критикујемо по форумима и из фотеље, јер сам сигуран да нико не зна боље од нас…а у међувремену је и Владан отишао, по сопственом признању исцеђен и засићен. Наследио га је Деки, љубимац свих навијача Црвене звезде који памте Кајзерслаутерн и возић у дербију.
Почела је да тиња нада да би Декијевим повратком, као ономад са Робијем, могла и публика да се врати на стадион, али нажалост од тога није било ништа.
Ни његова харизматичност, ни неретко добра игра, коју су пратили резултати како на домаћем, тако на европским теренима, где су му за длаку измицали пласмани у наредну рунду нокаут фазе Лиге Европе, нису испраћени како доликује, јер по нама није било Лиге Шампиона, где и сада има господе која поклања сезонске карте, јер последњи меч нема резултатски значај.
Отишао је и Деки, дошао је како смо волели да га зовемо ,,Цокна”, још једно Звездино дете, које није имало ни Милојеве резулултате у Европи, ни Декијеву харизму, па смо једва чекали да му видимо леђа, иако нисмо били на стадиону да му пружимо подршку на дебију против Јавора.
А и руководство је једва чекало да га испрати, пошто смо вероватно један од ретких тимова који смењује тренера након припремних утакмица, иако је на крају освојио дуплу круну, без пораза, исмеван од сопствених играча, пошто у његовом случају управа није подметнула леђа, иако је знала да ће виновници на крају сезоне завршити свој мандат у нашем клубу.
И дођосмо до Бахара, човека који је са нашим клубом ,,почистио” учеснике ,,Пари купа” у Санкт Петерсбургу, демолирао Фиорентину, на опште одушевљење свих нас, не схватајући да ће то бити меч када ће бити највише навијача на стадиону, а да није у питању Лига Шампиона или вечити дерби.
Ни позиви играча да се дође на стадион, ни сав труд маркетинга нашег клуба није успио да нас размажене и лене анимира да дођемо и да бодримо клуб који волимо, којем не иде и којем баш сада треба рука која ће прихватити клуб и помоћи му да се врати у небеске висине где и припада.
Па би свако од нас могао себи да да јавну опомену, да се отрезнимо и да схватимо да ми други клуб немамо и да је Звезда нераздвојиви део нас и да јој је потребна наша помоћ као ономад кад су јахали полуписмени Толе, мутави Ђура и самопрокламовани тренер Станојевић, да би се дигла и сијала јаче него прије.
Док би ,,жила куцавица” наше трибине, поред картона Бараку Бахару, могла да упути опомену пред жути картон и онима који седе у удобним фотељама нашег стадиона, чисто да схвате да нема незамењивог и да је сваки дан у Звезди ново доказивање!
Јер као што рекох, сви смо подбацили, осим Столета економа, једино он није заказао!!!
