Kako smo pokorili Evropu i svet – 3. deo

… kraj sezone 1989/90 doneo je rastanak sa Petom Zvezdinom zvezdom Draganom Stojkovićem. Legendarni Piksi je nakon fantastičnih igara na Svetskom prvenstvu 1990. godine u Italiji za tada rekordnih 8 milion dolara prešao u redove francuskog Olimpika. Kontroverzni vlasnik kluba iz francuske luke Marsej, Bernard Tapi, je upravo u Zvezdinom asu video možda i ključnog igrača, koji bi mogao da bude prevaga u pohodu na evropski tron. Ideja je bila da Piksi svojom

lucidnošću „hrani“ loptama Žan Pjer Papena, legendarnog francuskog golgetera i zvanično najboljeg fudbalera planete za 1991. godinu.

Na drugom kraju evropskog kontinenta, u Beogradu, rukovodstvo FK Crvena zvezda predvođeno Draganom Džajićem izjavljivalo je da je odlazak Piksija bio planski odrađen i da se u klubu nalazi nekoliko vanserijskih igrača (pre svega Savićević i Prosinečki) i da bi u nekom momentu oni jedan drugom mogli i da zasmetaju. I pored toga, Piksijev odlazak je veoma teško pao svima kojima je krv crveno-bela.

Pored Dragana Stojkovića, klub je napustio i trener Dragoslav Šekularac. Njegov odlazak nije bio planiran, ali je bio neophodan zbog kazne evropske kuće fudbala (UEFA). Licitiranje sa imenom novog šefa stručnog štaba je započelo. Zvanična potraga za novim trenerom trajala je od 24. maja, do 4. juna. Kako to obično biva , različite strukture kluba, imale su različita

viđenja o novom šefu struke. Prema nekim informacijama koje su tada kružile beogradskom fudbalskom čaršijom, najozbiljniji kandidati za upražnjeno mesto bili su Miljan Miljanić, Milan Živadinović i Gojko Zec. Međutim, na jednoj od sednica rukovodstva kluba, prvi zvaničan predlog imao je Nastadin Begović. On je insistirao na tome da rukovodeću palicu preuzme neko ko je proklamovani Zvezdaš i javno svoju podršku dao Milanu Živadinoviću. Na taj predlog replicirao je Dragan Džajić:

– „Pre godinu dana, kada je za trenera doveden Dragoslav Šekularac, insistirao sam na tome da se Milan Živadinović uključi u rad stručnog štaba i bude pomoćnik Šekiju. On je to tada odbio. Da nije, sada bi bio u prednosti u odnosu na sve druge, a ovako…“

Komisija za izbor trenera, u kojoj je bio i Rajko Mitić, imala je pune ruke posla. Spekulisalo se sa mnogo imena. U igri su bili treneri koji su se već oprobali u inostranstvu Vujadin Boškov, Miroslav Ćiro Blažević i Tomislav Ivić. Pored njih razmišljalo se i o trenerima iz stručnog štaba Fudbalskog saveza Jugoslavije, Ivici Osimu i Ivanu Čabrinoviću, ali se na kraju ipak došlo do liste od tri predložena imena:

– Jovan Kule Aćimović;

– Milan Živadinović i

– Ljupko Petrović.

Konačno, na izbornoj sednici održanoj 4. juna 1990. godine, a na predlog Dragana Džajića, jednoglasnom odlukom, za šefa stručnog štaba FK Crvena zvezda izabran je Ljupko Petrović, trener koji je 1989. godine sa Vojvodinom osvojio šampionsku titulu.

Mnogo godina kasnije, Ljupko Petrović je prisećajući se tih „izbornih“

dana izjavio:

– „Nisam očekivao ponudu Crvene zvezde. Pre sam očekivao poziv Partizana, koji je imao neuspešnu sezonu. Ipak, kada je stigao poziv od Džajića i Cvetkovića, o svemu smo se dogovorili za dva minuta. Treba napomenuti da je poziv Partizana ipak stigao. Dok sam bio u hotelu „Mladost“, na vrata sobe zakucao je jedan od čelnika Partizana i poručio mi da me Bjeković čeka. Otišao sam. Dok smo pili kafu, Nenad mi je ponudio da preuzmem njihov klub. Iako još uvek ništa nisam potpisao sa Zvezdom, nisam želeo da pogazim dogovor postignut sa Džajom i Cveletom i saopštio sam mu da sam već trener Crvene zvezde. Bjeković mi je čestitao i prijateljski smo se rastali.“

Nakon ustoličenja na mestu šefa stručnog štaba FK Crvena zvezda, Ljupko Petrović je na svojoj prvoj konferenciji za novinare, hrabro izjavio:

– „Zvezda će zadiviti Evropu. Zvezda čezne za velikim delima u Evropi. Šta bi značilo da kažem da je cilj da budemo šampioni Jugoslavije? Pa to smo mnogo puta bili i podrazumeva se da ćemo ponovo. Treba da napravimo viziju i krenemo u borbu da razuverimo sve koji misle da ne možemo mnogo.“

Ljupko je krenuo u osvajanje Evrope, a rukovodstvo je napravilo dva veoma važna poteza u sveopštem uspehu. Iz Rada je na Marakanu sa

pozajmice vraćen Vladimir Jugović, a učinjeno je i ono što do tada nije bila praksa. Iz inostranstva, tačnije iz španskog Levantea vraćen je Dragiša Binić. Velika želja Ljupka Petrovića, bila je da se još pred samu sezonu dovede i Siniša Mihajlović iz novosadske Vojvodine, ali se u tome nije uspelo. Obeštećenje koje je propisala Vojvodina bilo je astronomsko, ali je Ljupko ipak dobio uveravanja rukovodstva kluba da će Miha stići na Marakanu ukoliko klub dočeka proleće u Evropi.

Crvena zvezda je pripreme obavila u Velikoj Britaniji gde je za protivnike imala uglavnom nižerazredne klubove. Ti pripremni mečevi nisu pokazali da Zvezda može nešto uraditi, a to se prenelo i na početne prvenstvene i kup susrete. Iako su se ređale pobede, igra je bila daleko od zadovoljavajuće. To su prepoznali i navijači koji su često sa tribina Marakane skandirali ime bivšeg kapitena Dragana Stojkovića Piksija. Na sve se nadovezao i sukob

trenera Petrovića sa reprezentativcem Refikom Šabanadžovićem. Šabanadžović je nakon kritika upućenih njemu na evidentnu nespremnost i čak nekoliko provedenih utakmica na tribinama, pretio da će napustiti klub.

U takvoj situaciji iz evropske kuće fudbala stigla je informacija da je protivnik Crvene zvezde u 1. kolu Kupa evropskih šampiona, švajcarski prvak Grashopers iz Ciriha. Prvi susret na programu je 19. septembra 1990. godine na beogradskoj Marakani…