Наслови или историја?

Када су навијачи појединих британских тимова који су уживали вишегодишњу доминацију, а на уштрб амбиција навијача Ливерпула, почели да смишљају поспрдне пароле на рачун фијаска „црвених“, коп Енфилда је имао спреман одговор у виду једног тако једноставног, а тако учинковитог транспарента: „„Some teams make headlines, others make history““. Наравно, било је јасно ко су кројачи наслова, а ко кројачи историје, без и да се прецизира.

Истина, наш Север није Енфилд роуд. Руку на срце, више је од тога. Јер, нема фудбалског фанатика на свету који није чуо стихове „you’ll never walk alone“, али оно што је тамо постала пука химна од које се човек јежи, на Маракани је начин живота. Стил који шест деценија пролази кроз тешка искушења, бродоломе, тестове и претње – траје са колена на колено, готово. Кажем, готово, јер на Северу и нема класичне смене генерације, него уз деду стаје унук, уз оца син, уз брата брат – и јуче и данас и сутра.

И знају добро и деда и унук и отац и син и браћа у каквом времену живимо. У чијим трофејним салама, последњих година, завршавају титуле, на чијем се стадиону вијорила недавно мушема Лиге шампиона. Знају, међутим, сви они заједно, а и ми са њима, да се на неке наше трофеје хвата паучина и прашина, мучне слике са семафора се заборављају, мушеме селе, а новински исечци првенствених табела архивирају.

Последњих недеља медији су пуни бомбастичних прича о препороду Црвене Звезде, Пантелићу, Луковићу, Нинковићу, парама од Гапрома… Новој снази, новим данима… Сви ти вајни новинари, њихови учени уредници, цењени издавачи, заборављају међутим – Звезда никада није ни пала, па да се „препорађа“ и „уздиже“. Ти појмови везани су за оне који праве наслове. Наша је, ипак, историја. Она што је била, она што јесте и она што ће бити. Зна се шта је живот, а шта су ситнице, а пуно везе са табелом и конфетама изнад постоља у последњем колу нема.

Времена пролазе и да ли сутра доноси више успеха, није ни битно. Институције, оне праве, а једна таква је у Љутице Богдана, нису оптерећене пролазним стварима. Оне, једноставно, трају – и јуче и данас и сутра. Времена пролазе, али Звезда не – и ту је наша снага. Без обзира да ли је у клубу Просинечки, Пижон или Дујковић, без обзира да ли је у председничкој фотељи Лукић, Пикси или Џаја, без обзира да ли ће црвено-бели дрес обући Касалица, неки клинац из Барсе или ће лопту пикати идентичних 11 као и јесенас.

Хук севера остаје увек исти, а то имају само велики. Највећи. На Маракани се зна да Звезда никада неће „walk alone“, а да се то ни не изговори гласно. Криза је у новинама, а не у храму српског фудбала. Наша љубав не мери се ни бодовима ни пехарима – она је нешто више. Нешто што они који пишу наслове, не могу да схвате. Ни не требају, била би мање чиста.

Доћи ће нове титуле, па ће доћи нови пост. Па ће трајати, на смену и једно и друго. И у круг, и у круг, и у круг… А, у свим тим круговима, она ће трајати. А, уз њу, трајаће љубав и деде и унука и оца и сина и браће… Могу зато, свим силама, што личним, што финансијским, што државним, да се труде да нас уруше изнутра, да буду супериорни, доминантни, како воле да кажу, да грабе титуле, да грабе победе у дербијама, како би нас стигли.

И могу да нас стигну, на свим листама и свим упоредним табелама. И престигну, ако треба. И ако им се може, а тренутно им се може. Али, једина листа која се броји у сваком правом фудбалском срцу, било оно на Енфилду или на Маракани, једини прави параметар, чини нас недодриљивим и недостижним – јер, са једне стране Топчидерског брда годинама се праве наслови, а са друге историја… Ја се не бих мењао, а Ви?