U svoj svojoj letargiji i depresiji koja nas prati još od derbija, Zvezdaška javnost se danas, moram reći obrukala! “Šaka“ ljudi se danas skupila, po istina jednako letargičnom danu, da podrži naš tim. Poćiću od sebe. Nisam bio, priznajem, opravdano, ali to ne menja ništa. Kad kažem opravdano, to ne znači da sam jutros podmazivao rešetku za roštilj na Iriškom vencu. Utisak koji me drži od onih prvih utakmica, kada nam je radost bila da kop spustimo skroz do kraja tribine, je da smo nepopravljivi emotivci, jednako kao što smo i talentovani da popljujemo istog onog kojeg smo do juče tapšali po ramenu.
Kad kažem emocije, mislim na tugu i čemer koji nam se usadio u kosti kad nam je “veliki“ komšijski klub dao jedan gol i tako “popločao“ put pokriven nameštenim utakmicma, ali put koji ih izgleda vodi ka tituli, koja kao i mnoge druge, u zemlji kao što je naša, nikada neće biti preispitane, i ne daj Bože oduzete. Kada kažem da smo talentovani pljuvači, mislim na to da je u današnje vreme, sasvim normalno, menjati mišljenje i stavove, na dnevnom nivou. Robi super si, Robi nemaš pojma, taktika loša, mafijaški igrači…… Nivo svesti naše, narodne, u vezi sa bilo čim na ovom svetu je na nivou…..Veoma niskom nivou. Na nivou na kome individua gleda kako da se izbori da preživi, i gde je taj isti poriv tera da se i za najnebitniju stvar bori, ne birajući sredstva. Poriv koji tera da gleda bespomoćog prijatelja, ne želeći da mu pomogne, samo da bi sačuvala sebe, uprkos svemu. To je ista ona svest koja tera korpulentnu penzionerku da vam diše za vrat u redu u pošti, i koja podiže adrenalin slabo pokretnom gospodinu u borbi za mesto u gradskom prevozu. Tako niske svesti, ni sami više ne znamo iz kog razloga je baš danas praznika rada, i zašto smo kao narod danas bili srećni zbog tog praznika, iako većina svejedno ne bi radila, jer je nedelja.
U godinama za nama, izgubili smo dosta toga. Izgubili smo pre svega, godine. Vreme. Neprocenjiva kategorija, koju je nemoguće kupiti, ali je lako izgubiti. Tako, mi već odavno zaostajemo za ostatkom sveta, kao slepac za onim što sve “jasno“ vidi. Izgubili smo porodicu, poštovanje, nedeljni ručak. Izgubili smo i lepe navike. Odlazak u pozorište, odlazak u bioskop, izlet sa suprugom, devojkom. Na tom putu od trnja, gubili smo i samopoštovanje, vrednosti na kojima su naši preci odrastali. Nestao je “Korzo“, gde su kulturni momci, bili i mangupi, u onom najboljem smislu te reči. Uvek je bio tu i neki Ciganin sa harmonikom, a nije bio beznačajan. Nije, zato što ga baš sada, ja pominjem. Na tom “Korzou“, koji je skoro svaki grad imao, devojke su se šepurile, a mangupi dobacivali, ali samo reči sa ukusom. Priče, koje mi danas deluju kao naučna fantastika, jer ni ja nisam imao sreće da živim u tom vremenu, i njih smo izgubili. Izbledele su. Deca nam bazaju bez kontrole kroz noć. I njih smo izgubili. Ostala nam dragi moji, samo duša ova naša, balkanska, i naša Crvena zvezda. Ostala s njom i Marakana. Duh vremena prošlog. I onako oronula, prihvatala nas je, svih ovih godina. Nekad puna, nekad poluprazna, ali je bila tu. Eto, samo nam još to nisu oduzeli. Samo se toga još nismo odrekli i zaboravili.
Ne, ne mogu zameriti studentu što je otišao kući u unutrašnjost, i ne smem zameriti onom što je danas radio, kao što nema nade da zamerim i onom što danas nije ništa radio, a nije došao na Marakanu. Ceo život učimo, i nadam se da smo i danas nešto naučili. Ja sam danas naučio i shvatio koliko smo svi ljubavi uložili i da je danas od te ljubavi ostala bol, velika kao polu prazna Marakana. Želim da vam kažem da ne očajavate, da ne brinete. Niste prevareni i vaša ljubav nije otišla uzalud. Nije bačena. Otišla je u temelj, za neke bolje dane, za srećnija vremena. Za vremena u kojima ćemo na temeljima naše ljubavi prema klubu, gajiti generacije koja će pričati priče koje ne blede. Priče, slične onima koje su vam vaši roditelji pričali sa setom. Priče o običnim ljudima, velikog srca. Priče o prijateljstvima i večnoj ljubavi. Priče o nama.
I na kraju, nemojte mi zameriti na sledećoj rečenici, ali moram da kažem: “ Trgni se, probudi se, ludi Srbine, ćevape možeš da jedeš svaki dan, a Zvezda igra samo jednom nedeljno!“
Vidimo se na Marakani! Prvom sledećom prilikom!
69 comments