Случај „Доњи Срем“ – Ко о чему…

Познато је да су Цигани још од својих почетака, оне давне 1945. године представљали господу, градску мангупарију, а генерације и генерације које су долазиле након утемељивача једног великог клуба и покрета трудиле су се да са поносом носе и држе у себи оно што су од славних предака добили у аманет. У исто време, цела прича која се одвијала око Црвене звезде уз себе је неизоставно имала термин „реакција“. Реакција се огледала у понашању играча и публике на утакмицама, структури играчког кадра и навијача.

Била је Звезда за разлику од многих других народни клуб, клуб омладине и већ поменуте мангупарије. Исти ти људи, младићи, били су трн у оку многима, који су, примера ради, на фудбалским дербијима уместо навијања из ватреног оружја правили рупе на крову стадиона. Логично, били су војска. А клуб за који навијају војни.

Господство је у данашње време врлина, и то веома ретка. Ипак, чини се да никада није било оволико уличних манира и карактера у српском спорту и фудбалу или бар међу људима који тај спорт окружују и за њега су на онај или овај начин везани. Било је разних изјава, од оне да навијачи једног клуба више мрзе противнички него што воле свој, до оне у којој је извесна персона којој сам заборавио име тражила опроштај од нових послодаваца којима је индиректно неколико година раније рекао да их мрзи, ни мање-ни више него на телевизији у емисији која је емитована уживо.

Јуче смо имали још један занимљив случај, а повод је био меч Доњи Срем – Црвена звезда, који је завршен резултатом 2:1 у корист црвено-белих. Дискутабилан детаљ из првог полувремена, када је играч домаћих добио искључење због неспортског и примитивног потеза добио је и своје треће полувреме. Након меча, из редова малог и,  само наизглед, симпатичног клуба кренула је паљба по институцији која носи назив „Црвена звезда“.

Све то било би, у неку руку, нормално, јер живимо у окружењу за које су овакве ситуације сасвим уобичајена појава, да у питању није човек који седи у две столице и без икаквих проблема и сукоба интереса обавља две функције, у клубовима који се такмиче у истом рангу такмичења. Неко ће рећи: „Чекај, они су победили тај Партизан у Новом Саду!?“ Тачно, и ја им на томе честитам. Да не буде забуне, момци који су у белим дресовима истрчали на терен „Карађорђа“ заслужују дужно поштовање, како за овај, тако и за све претходне мечеве, јер су показали да, у најмању руку, заслужују да се надмећу за најбољим српским клубовима у овом тренутку и да за то имају квалитет.

Али, то овде није примаран проблем. Проблем је у томе што дотични господин Ђурђевић, председник Доњег Срема у исто време обавља ту и функцију члана Скупштине нашег комшијског клуба. Проблем је у томе што господин Ђурђевић са својим колегама из Хумске путује по Европи и прати клуб са којим ће се састати два пута у наредних 10 месеци у такмичарским утакмицама, а који, узгред буди речено, захваљујући срећи на жребу сваки првенствени меч после европског игра на свом терену. Проблем је у томе што господин Ђурђевић са својим „сарадницима“ посећује судијску свлачионицу у полувремену једне првенствене утакмице и према речима тог истог судије прети арбитрима. Проблем је то што се клуб који господин Ђурђевић води уопште такмичи у елитном рангу такмичења, а за то нема услове, ни стадион који их испуњава, па је практично, током целе сезоне гост (као и Црвена звезда ове године, прим.аут).

Зато и не чуди изјава тренера Сремаца (или Новосађана?!) Богића Богићевића, који је након суботњег меча гласно, пред ТВ камерама поставио питање: „Докле ће се у Србији овако играти фудбал?“

И ми се питамо, докле?

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.