Juče je bila velika sparina. Nole je osvojio još jedan turnir masters serije. Sinoć sam gledao “Otpisane“. Posle toga sam kucao članak koji sam na kraju izbrisao, zato što sam želeo da sve prenoći. Danas me je dočekala vest o 1000 ljudi koji su pred Marakanom nešto čekali. I oni su, verujem, noćas slabije spavali, ali su došli. Ja sam ponosan na njih. Mnogi od njih su izašli sa posla, mnogi od njih nisu ni otišli na posao, ne bi li zauzeli mesto u redu. Samo jedno pitanje se postavlja. Zašto? Zato što oni znaju da u četvrtak igra Zvezda, i zato što znaju da ovo što se desilo juče ne znači ništa.
Kada me je juče probudio sveže kupljen telefon sa najdražim grbom na svojoj poleđini, u trenutku, kada sam bio ni na javi ni u snu, shvatio sam da je prokletinja zvonila baš kada je Mezenga davao svoj treći gol protiv Rena, na Marakani. Dok mi je još slika bila dupla, kolačio sam oči ka stolu, da na satu vidim koliko je to tačno sati. Tamo sam jedino jasno video štit sa zlatnim vezom oko njega, i zvezdu u sredini. Bila je crvena. Poslednji uzdah pred ustajanje, pratio je pogled ka zidu na kome je stajao šal. Na njemu je isto bila jedna zvezda. I bila je crvena. Iako još polusvestan, zapisujem, da ne zaboravim, šta sam upravo sanjao. Sanjao sam budućnost, stvari koje dolaze. Možda su to bile samo stvari koje želim, kojima se nadam. Možda zato, što su mnogi od nas sanjali nešto slično kao i ja, Zvezda juče nije sijala.
Ono što znam da sam nas, Zvezdine navijače, juče video kao jedno biće koje je protiv Ventspilsa disalo kao jedan veliki organizam. Ja sam sinoć doživeo emotivni krah. Kada je objavljena i druga vest, koju ne želim ovom prilikom da pominjem, čulo se to u meni, kao udar biča po nekome ko je već bio na pola puta od potpunog bespuća. U svom letu ka Renu, i još jednom spektaklu, sanjao sam pune tribine kroz subotički košmar koji se nadam da više nikada neću videti. Život je sačinjen i od poraza, a mi smo crveno-bela porodica, i zato ćemo zajedno biti i u dobru i u zlu. Zvezdaštvo je sve ovo što radimo, što preživljavamo. Snaga koja raste. Eksplozija oduševljenja na punom stadionu. Ono naše staro, da sve grmi. Ono naše neobjašnjivo, kad Zvezda igra totalno drugačije od drugih. Kad izgubi u Subotici, a isprsi se pred velikim i kaže NE!
Ova slika sa blagajni jutros me podsetila na priču mog drugara koju već dugo želim da vam prenesem, jer sam je zapamtio u detalj i mislim da govori puno o nama samima. Kada se za vreme mandata Toplicinog menjala trava, imali smo svi mogućnost da busen te trave sa Marakane, otkupimo, uz sertifikat koji dokazuje poreklo busena. Moj drugar je jedan od onih koji je uzeo busen, i kao student ga jedno vreme gajio u saksiji. Kad je trava počela da žuti, preneo ju je u svoje dvorište, gde se trava povratila, i sada Marakana živi i u njegovom dvorištu. Rekao mi je: “Tada, kada sam doneo busen trave, moji su shvatili da mi nema pomoći“.
S obzirom da više ne pamtim kada je to bilo, utakmica sa Milanom došla je isto kao i ova sa Renom, negde oko beogradskog festivala piva. Kao redovan na tribini koja je imala svoj skroman broj, a onemogućen da uđem na stadion kao što ću ući u četvrtak, sa svojom članskom i godišnjom kartom, rešio sam da noć provedem na Marakani. Taj dan sam iz Šapca stigao u 15h pred stadion. Neiskusan, i slabo opremljen za takav jedan poduhvat, pržio sam se na avgustovskom suncu. Nikoga nije bilo na blagajni. Prva grupa je stigla tek negde oko pola 8. Noć sam proveo u polu sedećem položaju. Ne sećam se ni da li sam spavao. Kroz maglu se sećam da su novinari dolazili da nas fotografišu za naslovnu stranu Žurnala. U 10 ujutro, nisam mogao da vidim kraj kolone iza sebe. Izneli su me ostali na rukama, jer nije postojao drugi način. U rukama sam čvrsto držao karte. Zaboravio sam da uzmem 300 dinara kusura od gospođe na blagajni. Mislim da su i moji tada shvatili isto ono o čemu sa već pričao. Nema tu leka.
Ovo su dogodovštine običnih ljudi iz kojih je rođena Crvena zvezda. Ovo su životi običnih ljudi koji rade samo srcem, za koje je ljubav neprocenjiva. Ovo nisu dela da se njima hvalimo, ovo su dela da učimo jedni druge da je sve ovo naša Crvena zvezda. Sa njom će biti sva njena deca, rasuta širom sveta, koja će se setiti svojih ludosti zbog NJE, i koja će sa nama na stadionu zapevati u glas ono….kad osetiš da se nešto kuva, pogledaš na sat, a na satu 20:25. Tada vidiš kako i druge tribine udaraju dlanom o dlan, i čuješ poznat poklič: “Ustanite Delije, ustanite Delije“. I svi ustanu. Tada se podsetiš zašto si Zvezdaš, i zašto ljudima nije bilo teško da jutros naprave gužvu na Marakani, i zašto svaki Zvezdin poraz može postati samo jedno, buduća Zvezdina pobeda. Neka ona bude baš u četvrtak.
Vidimo se tamo gde kolena nevernih klecaju, gde padaju titani, gde bubnjeva zvuk odjekuje, tamo gde igra Zvezda. U pobedu!
37 comments