Анализа утакмице и играча против Партизана – Звезда „неискусна“?!

Ц. ЗВЕЗДА 52
ПАРТИЗАН 68
ДВОРАНА „Пионир”. Гледалаца: 6.500. Судије: Белошевић, Маричић, Николић.
Ц. ЗВЕЗДА: Ђокић, Суботић 6, Ракочевић 10, Митровић, Лазић, Симоновић, Миловановић, Савовић 5, Катић 11, Радивојевић 3, Нелсон 12, Скот 5.
ПАРТИЗАН: Андрић, Ловерњ 15 (11 ск), Милутинов 1, Вестерман 3, Гордић 2, Лучић 14, Милосавлјевић 10, Богдановић 17 (4-3 за три), Гагић 2, Мусли 1, Ђекић, Бертанс 3.
По четвртинама: 11:15, 10:19, 12:16, 19:18.

Кошаркаши Црвене звезде нису успели победити Партизан у четвртој утакмици и без правог отпора су се опростили од шампионских амбиција. Партизан је потпуно заслужено остварио победу од 52:68 и постао по 12. пут узастопно шампион Србије.

Црвена звезда завршава сезону са освојеним Купом Србије и оствареним главним циљем, пласманом у Евролигу. Титула је и после 15 година остала недосањани сан.

Како су играли момци у црвено-белим дресовима нису ни заслужили наставак серије и пету утакмицу. Сви су очекивали да после тешке победе у „гостима“ , борби против судија и самих себе Звезда у борби за мајсторицу прегази највећег ривала, али догодило се управо супротно.

Звезда је изгледала потпуно смушено, изгубљено и неорганизовано на терену. Страх се увукао у играче у црвено-белим дресовима који су у једном тренутку шутирали за три поена 0/17. Као да играчи Звезде у свом тиму имали голобраде младиће, а не наш највећи противник који је са својим младим тимом остварио рутинску победу.

У растрзаној игри и огромном грчу оба тима су почели утакмицу грешкама. Звезда је лоше организовала нападе, али су им „помагали“ играчи Партизана који су већ у првој четвртини оптеретили своју центарску линију са личним грешкама. Колико су играчи нашег тима били „изгубљени“ на терену најбоље говори да тај „поклон“ црвено-бели нису искористили већ су непотребно покушавали погодити шут за три поена.

Када су и спустили лопту у рекет Партизанови играчи нису дозволили лаке поене и слали су играче нашег тима на линију за слободна бацања која су и у завршној утакмици остали „рак-рана“ овог тима. Нажалост кроз читаву сезону промашивати од 10-15 слободних бацања по утакмици значи само једно, да овај тим још увек нема шампионску жицу и лако подлеже притиску.

Након резултатске клацкалице и нервозе оба тима, Богдан Богдановић је преузео одговорност на себе и личном серијом од 10:0 крајем прве и почетком друге деонице, испоставило се, решио питање победника. У том периоду Катић је погодио само једно слободно бацање, док је Бертанс додао на Богдановићу серију још једну тројку. Након блокаде Бертанса и коша Гордића Партизан је већ тада направио разлику од 17 поена за вођство Партизана 29:12.

Колико су играчи Црвене звезде били нервозни најбољи говори податак да су за 20 минута успели убацити само 21 кош. Шут из игре на крају првог полувремена је био 4/26 (15%). У првом полувремену једини играч у Црвеној звезди који је погодио из игре био је Игор Ракочевић док је остатак тима шутирао 0/21?! Просто невероватно да један искусан тим може у једној од најважнијих утакмица сезоне толико подбацити.

Друго полувреме је почело како је завршило и прво, Лазић је очајно извео лопту са стране и одмах дао Лучићу шансу, после неспортске грешке Нелсона, за два слободна бацања и лопту са стране. Био је то први од три неспорстка фаула нашег тима у периоду од само десет минута.

Партизан је у том делу утакмице серијом 10:2 по први пут на мечу повео са 21 кошем разлике (44:23).

И после огромног вођства вечитог ривала, Црвена звезда само да је имала више храбрости могла се вратити у меч. Након 32. минута на серију Партизана Нелсон је одговорио серијом од 8:0 вратио прикључак (45:57) и Звезда је имала два напада за поптуни повратак у утакмицу. Тројке су промашили Лазић и Суботић, од којих је други након протеста после промашеног шута за три зарадио техничку грешку и угасио све наде нашег тима. Потез Суботића је за сваку осуду и грешка каква се не смије догађати у тренутку када наш тим има какву такву шансу да се „врати“ у утакмицу.

До краја утакмице Партизан је рутински одржавао вођство и заслужено славио.

Црвеној звезди остаје да се окрене скаутингу за следећу сезону, као и вероватно отпуштању појединих играча који се очито не могу носити са притиском играња у црвено-белом дресу.

Појединачан учинак играч и тренера:

Ђокић (0 мин): У овом дербију није добио шансу и није улазио у игру.

Суботић (19 мин): За време проведено на терену одиграо је одбрамбено солидну утакмицу, док је у нападу имао шут 4/4 за слободна бацања, један погођен шут из игре и шутирао за три 0/4. Превише слободе си је допустио у покушају за три поена, где је након промашаја, када је Звезда хватала „задњи воз“ , непотребно зарадио техничку грешку које је недопустива.

Имао је солидну сезону у којој се у пар утакмица истакао и показао да у овом момку има потенцијала, али за сада сигурно није играч Евролигашког калибра и мислим да би за Бојана следеће сезоне можда најбоља солуција била позајмица.

Ракочевић (23 мин): Очигледна је била жеља Звездиног капитена где је једини „вукао“ свој тим у првој четвртини и био једини који је постигао поене из игре у првом полувремену. Исто тако је било очигледно да после повреде Игор није у истом ритму као пре ње и није био у могућности дати свој максимум. Како је утакмица одмицала изгледао је све исцрпљенији и све теже се носио са младим играчима Партизана. Руку на срце играч оваквог калибра и каријере које има из себе нема ни приближну заштиту коју би имао у једној од најбољих лига Европе.

У повратној сезони пружио је одличне игре, често вукао сам Звезду и покретао своје саиграче да дају свој максимум. На жалост без праве замене на својој позицији и после превелике минутаже за играча у његовим годинама дошло је до повреде у најважнијем делу сезоне. После тога није могао дати свој максимум, али се борио и показао велику жељу и љубав према Црвеној звезди.

Иако је најавио да не зна да ли ће остати у тиму нареде сезоне, сви се надамо да ће капитен Црвене звезде предоводити наш тим у повратној сезони у Евролиги и да ће каријеру завршити са трофејима у најдражем дресу. Исто тако, после третмана и непоштовања која је имао од стране судија, понекад и противничких играча, не би чудило да се опрости од наше кошарке и каријеру заврши у клубу и лиги где ће некада три пута најбољег стрелца Евролиге ценити и поштовати како доликује.

Митровић (10 мин): Премала минутажа и то у тренуцима када је победник био решен, а наш тим „нокаутиран“, Лука није успео ништа показати од свог раскошног талента.

Док смо читаве сезоне гледали код вечитог ривала како су носиоци игре млади играчи, једном од великих талената наше кошарке Луки Митровићу кроз читаву сеозну није пружена права шанса. Онда када је добио као против Цибоне у Загребу и против Партизана у домаћој лиги показао је да се на њега морало и требало више рачунати. Надајмо се да ће у следећој сезони та грешка бити исправљена.

Лазић (14 мин): У задњој утакмици сезоне био је далеко од својих најбољих партија. У одбрани није успео зауставити Богдановића, док је у нападу остао без учинка. Колико је Бранко подбацио најбоље осликава и шут 0/4 из игре и одбрамбени део у којем је потпуно подбацио.

Иза себе има солидну сезону у којој је најчешће обављао „прљави“ део посла и то често успешно. Нажалост његов нападачки потенцијал и добар шут потпуно су занемарени и очигледно је да његова каријера стагнира. Играч који би могао помоћи Црвеној звезди и следеће сезоне.

Симоновић (19 мин): Како је започео сезону, тако ју и је завршио. Са промашеним свим покушајима шута из игре. Играч који јако слабо користи своје физичке предиспозиције и одличан шут. Просто је невероватно да је Марко у овој утакмици имао шут 0/5 и нити један скок.

Сезона за заборав Марка Симоновића у којој практички ништа није показао. Понеки бљесак на појединим утакмицама је мало-премало од очекивања које смо имали за овог играча. Како је сезона одмицала постало је све очитије да се тешко носи са притиском играња у Црвеној звезди мада се ради о добром играчу.

Да ли чекати Марка Симоновића и пружити му још једну шансу наредне сезоне или се растати са њим већ после једне неуспешне сезоне питање је који ће морати дати људи који су задужени за тај део.

Миловановић (1 мин): Одиграо је само неколико секунди и за то време остао без учинка.

Још један занемарен играч током целе сезоне. Без праве шансе да би показао своје могућности.

Савовић (20 мин): Нажалост најгору утакмицу у црвено-бело дресу одиграо је задњу утакмицу у сезони. Потпуно је подбацио Борис Савовић у овој утакмици и није успео доћи до свог учинка који је имао током целе сезоне.

Утакмицу је завршио са пет поена, шут из игре 0/5 и само три скока.

Играч са сигурно највећим простором за напредак у будућности. Надајмо се да ћемо Бориса Савовића гледати и следеће сезоне у црвено-белом дресу где ће показати бољу игру и напредак у односу на тек завршену сезону.

Катић (28 мин): Уз Нелсона и Ракочевића једини играч који је пружио барем некакав отпор играчима Партизана. Уписао је 11 поена уз шут из игре 3/7 и промашених чак шест слободних бацања, један скок и три асистенције. Једини прави центар борио се колико је могао, али није успевао у овој утакмици да завршава акције на прави начин.

Један од најконстантнијих и најбољих играча Црвене звезде у завршеној сезони где је показао велики напредак и самим тиме заслужио позив у репрезентацију. Мада често највише одговорности преузима на себе, често греши у исфорсираним шутевима и превеликом узимању слободе. Током читаве сезоне је јако лоше изводио слободна бацања и с обзиром на све „проблеме“ нашег тима на центарској линији одиграо је одличну сезону и треба бити уз још једног правог центра један од носиоца игре у следећој сезони.

Радивојевић (11 мин): Први играч који је успео погодити за три поена у овој утакмици, али исто тако и играч који си скоро у свакој утакмици узме за право да покуша два до три пута погодити за три са преко осам метара. Није пружио ни делић онога што очекујемо од играча на његовој позицији.

Сезона коју је играо од утакмице до утакмице, од сјаја до очаја. Од феноменалних утакмица где је бележио по 9 асистенција и везаних тројки до утакмица где је узимао нерезонске шутеве и није успевао забележити нити асистенције нити поене.

Нелсон (32 мин): Тек у другом полувремену је успео одиграти на високом нивоу, али без праве замене на његовој позицији и дуге серије очито је да је Нелсон тешко издржавао физички и психички притисак на позицији плеја. Али и у тој ситуацији он је успео бити на висини задатка и забележити 12 поена, два скока и две асистенције.

Уз Игора Ракочевића најбољи играч Црвене звезде током целе сезоне. Носио је Звезду и напредовао заједно са њом и радује сваког Звездаша што је потписао нови уговор са нашим тимом и тако постао први странац који је продужио уговор са нашим клубом.

Скот (22 мин): Одиграо је утакмицу испод свог просека у којој је грешио чешће него иначе. Успео је уписати пет поена и пет скокова.

Играч који је неправедно занемарен у Звезди и играч одличног шута који је практички „уништен“ у овом систему. Од одличног шутера радити одбрамбеног играча је ван сваке памети, а баш то су радили тренери Црвене звезде са Мајклом Скотом. Из утакмице у утакмицу је губио самопуздање и сваки његов промашај је значио пресељење на клупу за резервне играче, док се рецимо Марку Симоновићу ове сезоне толерисало све и свашта.

Скот је један од играча којег би волели гледати и следеће сезоне у нашем клубу, јер његов потенцијал није ни приближно искориштен. Тек праве партије би могли очекивати од њега следеће сезоне када би добио праву слободу у игри. Велики играч и још већи човек.

Тренер Дејан Радоњић: Узео је „врућ кромпир“ у своје руке у најзахтевнијем делу сезоне и одрадио солидан посао. Сигурно један од најперпективнијих тренера на овим просторима који заслужује „кредит“ и за лоше потезе које је вукао.

У четвртој утакмици што год је покушао није вредело, јер скоро нити један играч није био на потребном нивоу тако да оцену за вођење ове утакмице је практички немогуће дати.

У остатку сезоне које је водио успео је остварити примарни циљ ове сезоне, увести Црвену звезду у Евролигу и играти два финала са Партизаном. Није успео освојити трофеј и у појединим утакмицама је доста грешио, али сигурно да ће то све другачије изгледати када буде са екипом од почетка сезоне и буде суделовао у стварању тима за Евролигу.

Сезона је завршена, главни циљ је остварен и освојен је један трофеј. Сигурно да су очекивања била пуно већа, али клуб се стабилизирао и Црвена звезда сада има перспективу да напредује из године у годину. И то је оно што је најважније и што нас треба највише радовати.

До следеће сезоне…

„Године пролазе моје, ја чекам титуле твоје и сваким даном све више волим те…“

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.