Након текста о Звездиним рукометним клубовима, можете прочитати и причу о ватерполо клубовима Црвене звезде. Мушки ватерполо клуб нас је посебно обрадовао претходне две сезоне, освојивши прегршт трофеја, међу којима и титулу првака Европе, а од прошле сезоне (2013/14), Спортско друштво Црвена звезда у свом саставу има и женски ватерполо тим. Поред поменуте титуле шампиона Европе, ватерполисти Црвене звезде су до сада четири пута били прваци државе, освојили су и два Купа Србије, као и Суперкуп Европе. Ватерполо даме су у првој години постојања клуба освојиле „дуплу круну“.
Све је почело 4. марта 1945. године када је ватерполо секција формирана при пливачкој секцији Спортског друштва Црвена звезда. Први руководиоци Секције били су, за пливање др Миодраг Јеремић, за ватерполо др Душан Ђукић, а први тренер Радиша Пантовић. Корени ватероло клуба су били у предратним клубовима „Боб“, „Брђанин“ и „Север“ у којима се више пливало и играло из забаве него из правих спортских побуда, а прошло је доста веремена до раздвајања ватерпола и пливања, односно настанка самосталних клубова (чекало се до 18. децембра 1968. године).
Црвена звезда је 1946. године освојила прво место у такмичењу Друге лиге, али није успела да у првом покушају дође до елитног ранга. Екипа је те године играла у саставу: Северин Бијелић, Божидар Вуксановић, Иван Гај, Слободан Ђурђевић, Александар Јовановић, Бошко Југовић, Радиша Пантовић, Војислав Пејовић, Миодраг Стоиљковић, Милош Терзић, Јарослав Хицл, Лука Цигановић, Жан Пјер Шаморел. Следеће сезоне, освојено је друго место у друголигашкој конкуренцији, а у трећем покушају, 1948. године, Црвена звезда је предвођена тренером Милом Лучићем (који је и играо за наш тим) успела да се домогне Прве лиге. Ипак, доживљен је неуспех у елитном рангу, што је заједно са недостатком основних услова за нормално функионисање клуба (пре свега обејката за тренирање и сл.), па су пливачи и ватеролисти Звезде донели одлуку да се фузионишу са Фискултурним друштвом „Београд“ и сви пређу у Пливачки (ватерполо) клуб „Север“. Десет година касније (1959. године), Црвена звезда је обновљена преласком чалнова „Севера“ у наш тим.
У трећем покушају, 1962. године, црвено-бели улазе у Прву лигу, пре свега захваљујући Бошку Вуксановићу, некадашњем Звездином капитену који је успео релативно добро да организује стручни штаб. Звезда тада први пут добија јуниорски тим. Након што је једна сезона поново проведена у Другој лиги, Црвена звезда везује неколико узастопних сезона у елитном рангу југословенске лиге које је била једна од најјачих у Европи. 1968. долази до нове кризе која је трајала све до 1973. године, након чега клуб поново проводи три сезоне у Првој лиги. Након поновног таворења у Другим лигама, крајем осамдесетих година прошлог века, црвено-бели постају стабилан прволигаш. Интерсантан податак јесте да је Црвена звезда једини тим који је три узастопне сезоне (1985-87.) играо и Прву, и Другу лигу.
Потребно је додати да је у периоду од 1963. до 1972. године Црвена звезда учествовала и на зимским првенствима Југославије. То такмичење се одржавало уочи летњег првенства које се рачунало као државно. Звезда је овде учествовала са променљивим успехом, а најбољи учинак остварила је 1965. године (3. место). Такође, требало би споменути и Драгана Соломуна који је рекордних 15 сезона наступао за Црвену звезду, а 6 година је био и капитен клуба.
Распад државе избацује наш тим у први план. Из Загреба је стигао Игор Милановић, из Партизана су стигли Милан Тадић и Васо Суботић, разиграо се и Тодор Прлаиновић, из Ријеке је стигао Владимир Вујасиновић, па је тим са Југославом Васовићем и Виктром Јеленићем постао највећи фаворит за титулу. У финалу плеј-офа, црвено-бели су у четири утакмици победили Партизан (прва 15:14 за Звезду, друга 14:12 за Партизан, а онда две убедљиве победе нашег тима – 16:9 и 17:8). Тим који је водио Никола Стаменић освојио је прву титулу у својој историји. Поред поменутих играча, те сезоне за Црвену звезду су наступали и Драгољуб Милошевић, Пино Драгојевић, Драган Добрић, Ратко Пејовић, Дејан Перишић, Никола Рибић, Драган Стругар и Александар Тичић.
Санкције су онемогућиле учешће у међународним такмичењима, па су клуб на крај те сезоне напустили Игор Милановић, Драган Стругар, као и тренер Стаменић. Међутим, предвођени новим тренером, Милорадом Кривокапићем, црвено-бели успевају да одбране титулу. Са изузетком поменутих промена, костур екипе је остао непромењен, а у шампионском тиму су били још и Чедомир Драшковић, Драган Кожул и Александар Ћирић, док у тиму у односу на прошлу сезону није било ни Пина Драгојевића, ни Драгољуба Милошевића.
Након две узастопне титуле, Црвена звезда је поново имала јак тим (појачан и Александром Шапићем), али је изненађујуће изгубила у полуфиналу плеј-офа од Будванске ревијере, а након те сезоне, пре свега због несугласица унутар екипе, тим се разилази. До 2000. године, црвено-бели су забележили три наступа у Купу ЛЕН, али на домаћој сецни су изостали трофеји. Током тих година, између осталих, за Звезду су наступали: Ненад Миланковић, Јован Тадић, Славко Гак, Давор Стоишић, Предраг Дамјанов, Александар Средановић, Марко Савић, Петар Пешић, Саша Новаковић, Милан Ћетковић, Мило Жмукић, Бранко Пековић, Миљан Чоловић, Божидар Дамјановић, Драган Јовановић, Мирослав Крстовић, Балша Николић, Никола Јановић, Борис Жупановић, Урош Гановић, Василије Ћетковић, Милан Вранеш, Александар Илић и Слободан Станковић.
Након распада Србије и Црне Горе, Звезда преживљава агонију, поново су се јавили проблеми са објектима за тренирање, одигравање утакмица итд, па је чак у једном периоду морала да одржава тренинге у Обреновцу. И поред тога, освајана су друга места у националним шампионатима, али се ситуација погоршавала, клуб је доживљавао најтеже тренутке, а онда је свему дошао крај и он је угашен 2008. године. Међутим, убрзо је ревитализован, под именом Црвена звезда вет, а после две сезоне се прикључио Првој „А“ лиги Србије.
Те 2010. године, на чело клуба долазе Виктор Јеленић, Игор Милојевић, Немања Марјан, Горан Јездић и Чедомир Драшковић, и тим креће од нуле са свега неколико десетина малишана на новобеоградском базену. Јеленић је био и тренер првог тима, а у води су тим предводили Савић и Маљковић. Иако то нико није могао да претпостави, почињу полако да се исписују најјсајаније странице у историји ватерполо клуба Црвена звезда. У сезони 2010/11. Црвена звезда заузима треће место у Првој „А“ лиги Србије након тесног пораза у трећој утакмици полуфинала плеј-офа такмичења од Војводине, и долази до полуфинала Купа Србије. Што се тиче следеће сезоне, Савић и Маљковић се селе на тренерску клупу, а екипа предвођена Гојком Пијетловићем и Југославом Васовићем долази до финала домаћег првенства где је после велике борбе поражена од, до тада, годинама неприкосновеног Партизана. Слично је било и у финалу националног купа. Такође, Црвена звезда долази до четвртфинала Еврокупа (бивши Куп ЛЕН), где је поражена од италијанског Посилипа. То је био само увод у најтрофејнију сезону у историји клуба.
Клуб мења име у БВК Црвена звезда, а уочи почетка сезоне 2012/2013 тим је појачан Прлаиновићем, Д. Пијетловићем, Рађеном, Шефиком и Вапенским. Уз староседеоце, оформљен је страшан тим који ће бити све бољи како сезона одмиче. Новооформљени Раднички из Крагујевца је такође формирао јак тим, предвођен Удовичићем, Филиповићем и Бурићем, док је и Партизан имао своје адуте (Соро, Митровић, Мандић), па је све било спремно за старт јаког домаћег првенства након дуго времена.
На завршном турниру Купа Србије, у полуфиналу, Црвена звезда је лако победила Војводину (12:7), док је Партизан у драматичном мечу био бољи од Крагујевчана (11:10). После велике борбе, након продужетака, наш тим је тријумфовао над „вечитим“ ривалом (9:8) и по први пут у својој историји освојио Куп Србије. Стари проблеми се поново јављају, али тим остаје на окупу, и почиње да пружа све боље и боље партије.
Очекивано, у финалу Првенства Србије састали су Црвена звезда и Раднички. Наш тим је имао предност домаћег терена, јер је завршио као првопласирани лигашки део сезоне. У првом мечу, пред препуним Ташмајданом, Црвена звезда је након продужетака победила са 10:9 и повела у серији. Раднички узвраћа ударац, побеђује у Крагујевцу са 9:8. Наш тим поново побеђује на свом терену, овога пута 8:7 и долази на корак од титуле шампиона Србије. Ипак, Крагујевчани се нису предали и победом од 13:9 у Крагујевцу заказују мајсторицу. Таш је поново био препун, и након још једног фантастичног меча, Црвена звезда побеђује са 9:7 и осваја „дуплу круну“, прву у својој историји. Капитен, Андрија Прлаиновић, најбољи ватерполиста света, подигао је пехар уз речи да му је ово најдража титула у каријери. Међутим, трофејни низ још увек није био завршен.
У Лиги шампиона, наш тим је био у групи са највећим фаворитом за освајање титуле, дубровачким Југом, затим Олимпијакосом, Монпељеом и Кројцингленом. Црвена звезда је заузела друго место у овој групи, остваривши пет победа и три пораза (два од Југа), и обезбедила пролаз у осмину финала, где ју је дочекао Егер. Мађарски тим је просто разбијен у Београду (13:6), па је реванш меч представљао чисту формалност. И у четвртфиналу, Црвена звезда се поново сусрела са Мађарима – овога пута са Сегедом. Звезда је и из овог двомеча изашла као победник, и обезбедила пласман на Ф4 на Бањици.
У полуфиналу побеђена је Барселонета (9:5), и заказан дуел са највећим фаворитом такмичења, Југом, који је већ два пута био бољи од нашег тима те сезоне. Међутим, црвено-бели су још једном показали да имају победнички менталитет, и у фантастичном амбијенту победили великог ривала са 8:7 и постали прваци Европе. Денис Шефик је поново маестрално бранио, велика борба се водила у базену, а Марко Аврамовић је два и по минута пре краја меча донео предност нашем тиму, Југ је имао неколико напада за изједначење, а на крају Прлаиновић одузима лопту – и славље је могло да почне. Заувек ће се памтити тим који је те сезоне освојио све: Марко Аврамовић, Борис Вапенски, Марко Драксимовић, Никола Ешкерт, Петар Ивошевић, Михајло Милићевић, Душко Пијетловић, Андрија Прлаиновић, Никола Рађен, Сава Ранђеловић, Виктор Рашовић, Страхиња Рашовић, Ненад Стојчић, Денис Шефик, тренер: Дејан Савић. Председник клуба: Виктор Јеленић. Клуб који је три године раније кренуо од нуле, остварио је оно што многи сањају.
Током прелазног рока, тим напуштају Пијетловић, Стојчић и Ешкерт, а Никола Вукчевић, Џон Ман и Филип Кљајевић појачавају црвено-беле. ЛЕН прави преседан, па, рекло би се не само у ватерполу, већ у спорту генерално, и уводи систем такмичења по коме је наш тим морао у квалификације за Лигу шампиона. Дакле, тим који је постао првак Европе, и уједно освојио титулу у домаћем шампионату – морао је да игра квалификације. Да ствар буде гора, у баражу Црвена звезда је налетала на поново јаку екипу Про Река и након велике борбе, ипак је елиминисана на петерце, тако да није добила прилику да брани титулу. А директан пласман у Лигу шампиона оставрили су и неки клубови, којима, уз дужно поштовање, ту, према квалитету, никако није било место.
У сезони када је Звезда постала првак Европе, Раднички из Крагујевца је освојио Еврокуп, па је било јасно да ће се два српска тима састати у Суперкупу Европе. Наш тим је и ту победио (9:8), и освојио нови трофеј.
Црвена звезда није бранила титулу у Лиги шампиона, али је зато одбранила оба трофеја на домаћој сцени. У финалу Купа Србије, још једном је побеђен Раднички из Крагујевца, и ова утакмица ће се посебно памтити, јер ју је решио голман – Денис Шефик, и то голом уз звук сирене шутем са свог гола – за победу (12:11). У финалу плеј-офа Првенства Србије, поново су се састали Црвена звезда и Раднички, и поново је победник био исти – овога пута са 3:0 у победама. „Дупла круна“ је одбрањена.
На крају сезоне, клуб напушта велики број играча, па би Звезда у следећој сезони требало да наступи са младим тимом, предвођена искусним Денисом Шефиком. И поред свих успеха, клуб је и даље у тешком финансијском положају, и иако је било многих обећања, Звезда још увек нема свој базен.
Остало је још да се истакне да је велики број играча који је наступао за Црвену звезду освајао медаље на Европским и Светским првенствима, као и на Олимписјким играма.
Као што је већ и напоменуто, од сезоне 2013/14, у саставу Спортског друштва Црвена звезда је и женски ватерполо клуб. У премиијерној сезони, црвено-беле су освојиле друго место у лигашком делу првенства из екипе Сенте која је важила за главног фавортита за титулу. Међутим, на страту финалне серије, Црвена звезда одмах прави „брејк“ (11:10), који потврђују на свом терену убедљивом победом (13:6), и долазе на корак од титуле. Сента добија тречи меч (8:4), али, црвено-беле побеђују у четвртом мечу (13:8) и освајају титули шампиона Србије. Пре тога, у финалу Купа Србије, убедљиво је побеђен Партизан (8:2), па је већ у првој сезони освојена „дупла круна“.
За Звезду су наступале: Александровић, Миловановић, Пантовић, Ћоровић, Илић, Дујовић Симић, Мандић, Ђорђевић, Марковић, Ивковић, Јаковљевић, Ружић, Бијелић, тренер: Брадић.
Напомена: Добар део слика и података из овог текста су преузети из монографија Спортског друштва Црвена звезда издатих у част 40, 50 и 60 година од оснивања истог. На насловној фотографији је екипа првака Европе из 2013. године.
