Рајко Митић – Прва звезда Звездиног неба

На данашњи дан, 29. марта 2008. године са животне сцене сишао је један од највећих мајстора фудбалске игре који је наш клуб имао. Његово височанство, играчка и људска громада је са овог света отишао у легенду. Са великим поштовањем покушали смо да представимо у кратким цртама његов живот и дело, свесни чињенице да поред тога што пишемо о великом фудбалеру, пишемо и о великом новинару, познатом по својим бритким коментарима у “Спорту” и касније “Темпу”. Гранде Рајко симбол је прве епохе Црвене звезде и прва Звезда која је засијала на Звездином небу. Као помоћ у тексту коришћени су и детаљи из фељтона о Митићу који је својевремено објављиван у “Вечерњим новостима”.

Од дана оснивања 4. марта 1945. године Црвена звезда је у својим редовима имала посебног човека и играча, који је својим играма, головима и понашањем издвојио од осталих конкурената и поставио на пиједестал фудбала на Балкану.

Велика већина заљубљеника у црвено-бело никада није имала прилику да види на терену чаролије које је изводио легендарни фудбалер Црвене звезде и прва звезда најтрофејнијег српског клуба Рајко Митић. Чули су само да је један велики господин својом харизмом, фудбалским знањем и головима обележио почетну еру стварања спортског гиганта источне Европе. Рођен је 6. новембра 1922. године и почео је да игра фудбал на ливадама београдског Кошутњака, а наставио је у клубу истог имена, који се такмичио у трећем разреду Београда. У лето 1938, постао је члан омладинске екипе БСК-а, а касније и првотимац овог некада славног предратног клуба.

Од 1944. године, као борац инжињерске бригаде НОВЈ заједно са Ђајићем и Језеркићем, наставља да игра, да би од оснивања Црвене звезде, 4. марта 1945, био њен први капитен и потом прва Звездина звезда. У 14 првенствених сезона носио је „црвено-бели“ дрес као један од најбољих играча у историји Црвене звезде. Одиграо је укупно 572 утакмице и постигао 262 гола.

Као капитен, Митић је пет пута предводио „црвено-беле“ кад су освајали титулу првака Југославије: 1951, 1953, 1956, 1957. и 1959. године. И у Купу Југославије, Митић је са Црвеном звездом четири пута освајао трофеј: 1948, 1949, 1950. и 1958. године.

Осим рехабилитације после операције менискуса 1947, Митић је ретко одсуствовао из тима. После 13 година активног играња, од дреса Црвене звезде опростио се 29. новембра 1958. у финалу Купа против мостарског Вележа (4:0) у Београду.
Током 11 година играња за репрезентацију Југославије, забележио је 59 наступа и за најбољу селекцију дао 32 гола.
Учествовао је на два олимпијска турнира – 1948. у Лондону и 1952. године у Хелсинкију. И оба пута је Југославија освојила сребрну медаљу. Оба светска првенства на којима је учествовао, 1950. у Бразилу и 1954. године у Швајцарској, нису му остала у пријатној успомени. Пред утакмицу против Бразила (0:2) у Рију, излазећи на терен подземним ходником, на излазном степеништу нагло је подигао главу и теменом ударио у гвоздени поклопац који је затварао излазак на терен. Због велике расекотине на глави и крварења, морао је да затражи лекарску помоћ. Због тога је Југославија утакмицу почела са 10 играча, а водећи гол Бразила, Митић није ни видео.

Кад је престао да игра, од 1960. до 1966. године као виши спортски тренер налазио се на челу стручног штаба Црвене звезде, крајем 1966. постао је члан Комисије ФСЈ за састав репрезентације. Највећи успех постигао је у Купу нација 1968, на коме је Југославија освојила титулу вицешампиона Европе.

У легенду је отишао у ноћи између 29. и 30. марта не успевши да се избори са нарушеним здрављем. Тек тада, како је то уосталом и својствено нашем народу, схватили смо каквог смо човека изгубили. Господин, капитен Звезде и репрезентације Југославије, играч који је самом својом појавом уливао самопоуздање саиграчима, пуних тридесет година, од 1940. до 1970. представљао је најзначајнији симбол фудбала на овим просторима. Неоптерећен славом и новцем постао је миљеник београдске омладине која је након другог светског рата пришла новом клубу који је представљао реакцију и око себе окупљао тадашњу југословенску авангарду.

Национални тим водио је 34 пута за то време великим успехом. Управо своје последње збогом најпопуларнијем спорту рекао је два дана након свог 48. рођендана, и селекторско место препустио свом великом пријатељу Вујадину Бошкову. Тако је затворена једна енциклопедија успеха, али само два месеца касније Рајко је почео да пише другу, овога пута у улози новинског коментатора. Предан и одговоран према свему што је радио, Митић је врло брзо пронашао своје место и у новој професији. Још у време играчких дана умео је да својим бритким коментарима у дневном листу „Спорт“ образложи нешто што никоме није било јасно. Старији љубитељи фудбала памте и сјајне текстове које је бележио у недељнику „Темпо“ где је био запослен све до пензионисања 1983. године. По изласку из Политикине зграде одлазио је или у свој стан на Славији где је живео са супругом Љиљаном и сином, или у ресторан Трандафиловић где су га многи пријатељи с нестрпљењем ишчекивали да уз часицу љуте или кафу чују неку ексклузивну информацију.

Рече нам један од сталних гостију да је после смрти Рајка у „Трандафиловићу“ необично тихо и тужно.

О болесном срцу није волео да прича, право здравствено стање знала је само неколицина Митићевих најближих пријатеља, међу којима и дугогодишњи спортски новинар Миле Кос, који је читав живот провео у фудбалу и у својој књизи „Асови века“, истиче како су почеле невоље са срцем нашег највећег фудбалског витеза:

„Једног хладног децембарског дана, пензионер Рајко Митић је пешице кренуо према стадиону Црвене звезде, где је најчешће ћаскао са кустосом клупског музеја Миленом Павловић. Неочекивано је осетио снажан бол у грудима који се ширио према раменима. Ослонио се на дрво. Бол је минуо и после извесног времена вратио се кући и одвезао на клинику. Кардиолози Интерне Б клинике су констатовали инфаркт миокарда. Остао је две недеље у болници, затим и двадесетак дана на рехабилитацији. Лекари су утврдили да је дугогодишње прекомерно пушење било узрочник обољења срца. Одмах је оставио цигарете и посветио се шетњама до центра града, или до стадиона Црвене звезде. Увек се на своју Славију, где је становао на првом спрату, враћао са десетак дневних и периодичних новина у рукама…“

У летњим месецима Рајко Митић се најчешће склањао у своју скромну викендицу на Умци. Налазила се тик уз Саву, са дивном баштом, коју је брижно неговао. Одлазио је на значајније мечеве Црвене звезде, волео да гледа Манчестер, Арсенал, и Јувентус…

Несуђени ветеринар, али и дипломирани дифовац и виши фудбалски тренер није могао да седи скрштених руку ни два месеца. Запажени коментатор у „Спорту“ и, затим, дуги низ година у „Темпу“, могао је да бира функције у клубу, да започне стручну каријеру и у ФСЈ. Али, он се, ипак, одлучио да изазов подели са својим вишегодишњим пријатељима и саборцима др Александром Обрадовићем и Мишом Павићем.

Често је истицао суштинске циљеве, као шеф стручног штаба Црвене звезде, у којој су тада, с почетка шездесетих, Бора Костић, Лазар Тасић, Миљан Лековић, Владимир Беара, па и Владимир Поповић, већ били ветерани.

„Црвена звезда ни за тренутак не сме да заостане у трци за европским клупским вредностима. Никад нећу заборавити како смо играли против Расинга у Паризу, Андерлехта у Бриселу, Ујпешта у Београду, колико су нас ценили Бразилци и Аргентинци када смо, с почетка педесетих, у две узастопне године боравили на турнејама у Латинској Америци. Црвена звезда, најзад, има и обавезу да брани углед клуба који је до тада освојио пет титула државног првака и четири трофеја у националном купу, који је између 1946. и 1958. регрутовао у репрезентацију чак 35 својих фудбалера. То је за све нас била велика част, али и обавеза коју не смемо да занемаримо…“

Фудбалски светац на терену, желео је да богатство свог фудбала, романтичног и исконски чистог, повећа и са клупе стручњака.

Фудбалски свет са свих меридијана, затечен, дирнут и искрено ожалошћен, сиромашнији је за великог аса, непоновљивог Рајка Митића. Пуних 60 година Рајко Митић није био само наша легенда и спортски понос, већ и јединствени херој фудбалског света. Тако су га доживљавали Енглези и Французи, Руси и Италијани, Мађари и Шпанци, али и Бразилци и Аргентинци, сви који цене личност и достојанство, можда највећег џентлмена у копачкама свих времена, човека који је у сваком тренутку свог живота зрачио скромношћу, толеранцијом, стрпљивошћу, храброшћу, мирноћом и, надасве, високим моралом, који је исказивао и доказивао на себи својствен начин.

Колико је Рајко Митић био вољен, цењен и за све протекле деценије готово антологијски присутан у светској фудбалској јавности, потврђује и омаж који су му новинари лондонског Би-Би-Сија посветили у својој ударној радијској емисији. Истакли су, на пример, да су одлазак Рајка Митића у вечност доживели као губитак свог сер Стенлија Метјуса и да се такви фудбалски и људски колоси рађају једанпут у стотину година. Рајко Митић је, према оценама Енглеза, својим односом према фудбалу и животу, и надасве, својом харизмом, подстакао својевремено људе у Звезди да званично од генерације до генерације, од епохе до епохе, производе звезде, јер су за такав посао имали “светског непрелазног барјактара”.

За многе ће, свакако, остати тајна, чиме је то Рајко Митић фасцинирао стручњаке, фудбалере, новинаре. Можда су за дечака, из маленог Долца крај Беле Паланке, највећи утицај с краја тридесетих имали Благоје – Моша Марјановић и Војин – Шкоба Божовић, тадашњи асови шампионског БСК. Управо они су инсистирали на томе да Рајко Митић обуче њихов плави дрес, да дебитује за БСК на значајном мечу против Ујпешта из Будимпеште, и не сањајући да ће наш фудбал добити аса, који игра с лакоћом једноставно и до савршенства рационално.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.