Срећан рођендан, златна копачко Црвене звезде!

“Дарко Панчев и Олмета. Дарко Панчев.. Дарко Панчев … Црвена звезда је шампион Европе, Црвена звезда је победник Купа Европских Шампиона. Највећи успех југословенског клупског фудбала. Дарко, Дарко, Дарко. Златна копачка Црвене звезде, позлатила је наш црвено-бели тим.“, песма за наше уши, стихови за нашу душу, Бари нашег живота. Штиво легендарног Милојка Пантића које свако дете зна, као азбуку. Јер је то прича о једном златном стрелцу, о врсти која изумире. Врста због које је фудбал јединствен, такав какав јесте. Центарфор, разбијач, стрелац. Прототип онога што су замишљали када су правили ту позицију, они који су стварали фудбал и писали правила. Због њега су голмани размишљали да ли треба уопште бранити, а произвођачи да ли правити мреже. Све остало је историја. Она дивна историја, која успомене чини вредним и златним. Она слика због које правите албуме. Они који су имали прилику да га гледају и уживају и дан данас причају о њему, његовим головима. Поставио је лествицу тако високо да док се не роди нови он, тешко да ће моћи неко то да достигне. Европа му се клањала, а он увек прави, непоколебљив. Темпераментан, свој. На данашњи дан 7. септембра 1965. године рођена је црвено-бела кобра, златна копачка Црвене звезде, велики Дарко Панчев.

Све што је знао у фудбалу, било је да постигне гол. Постизао је лепе и и мање лепе голове, десном и левом ногом, главом, из пенала, слободних удараца… Једноставно, давао је голове на све могуће начине, како год је хтео, када је хтео. То што није умео да дрибла, да уклизава и то што је, по сопственом признању, одбрамбене играче „виђао“ само на тренингу, то су му навијачи опраштали, јер је он био најбољи међу најбољима у свом послу. Рођен је у Скопљу, у насељу Кисела вода. Каријеру је почео у највећем македонском клубу Вардару и одмах почео да се доказује и решета мреже. У дресу Вардара био је најбољи стрелац Југославије у сезони 83/84 са 19 година и 19 голова, и освојио титулу 1987. године, која је касније на суду додељена “комшијама”. 84 гола на 151 утакмици за Вардар.

На лето 1988. године скоро све је било готово договорено да Панчев потпише за “комшије”, али је управа Црвене звезде на челу са Мишом Слијепчевићем реаговала у прави час и у последњем тренутку Дарко је са „Градског стадиона“ у Скопљу дошао у Београд на “Маракану” а наша управа створила тандем из снова, Савићевић-Панчев. Обојица су прво одслужила војни рок а затим Европа је служила њима. За пуне три сезоне постигао је 84 првенствена гола на 91 мечу, био првак европе и света, златна копачка, владар Европе, освојио три титуле. Постизао је голове како је желео, као на траци. Глазгов Ренџерс, Грасхоперс, Бајерн Минхен, Коло Коло, Галатасарај, Панатанаикос, били су његове жртве. Био је страх и трепет за сваку екипу. Због својих способности и невероватног инстикта за гол добио је надимак “Кобра” и био најбољи нападач света. 4.марта 1992 године у Атини постигао је два феноменална гола против Панатанаикоса коме је претходила афера прилиском доласка наше екипе у Атину. Написао је на пољу за националност Македонац, а Грцима је то засметало и нису желели да га пусте у земљу. На крају им је одговорио са два гола и рекао – “ Срећа прати храбре. А ја сам био невероватно срећан када сам постигао два гола пред 80.000 навијача у Атини, Црвена звезда победила 2:0, а на семафору писало два пута – Панчев. Тада је могла земља да се отвори, није ме било брига. Македонац је победио Грке у Атини.”, рекао је тада Дарко. Црвена звезда никад од тада није имала и нити ће имати таквог нападача. Гол-машину. На лето 1992. године, је и по сопственом признању, нежељено напустио Београд и Црвену звезду, али је морао.

Могао је да бира где ће играти. Барселона, Манчестер Јунајтед, Реал Мадрид, Јувентус, Ливерпул, Милан… где год је желео, могао је да оде. Он је ипак изабрао Милано, али не Милан, већ Интер и за 7мил £ потписао за њих. Поредили су га Паолом Росијем и најбољим нападачима света, очекујући да настави свој терор головима. Међутим, тренер Бањоли није тако мислио и није веровао Дарку, па су нове придошлице попут Рубена Сосе, Скилаћија и Руса Игора Шалимова имали предност. Слабо је добијао шансу и у припремном периоду, па је када је почело првенство била осута паљба по њему. Први гол је постигао тек у јануару 1993. године против Удинезеа и поред четири гола у Купу Италије на пет мечева, то су му једини голови те сезоне. Дарко је покушао и наредне сезоне да остане у клубу, иако је био или на трибинама или на клупи и добијао све мање шанси. Медији у Италији су га оптуживали да је лажирао да је болестан и повређен да не би седео на клупи, а веза са тренером Бањолијем је дошла до нетрепељивости. Доласком Дениса Бергкампа из Ајакса, Панчев није апсолутно ниједном био у комбинацији за тим ни у Серији А, Купу Италији или Купу Уефа, па је тортуру у Милану завршио одласком у немачки Лајпциг на позајмицу.

За полусезону у немачкој Бундеслиги одиграо је 10 утакмица и постигао два гола, али није успео да спаси тим од испадања. После шест месеци позајмице, вратио се у Италију, и под новим тренером Отавиом Бјанкијем покушао да оживи каријеру. Постигао је два гола одмах на старту против Фиорентине и Барија, али се повредио. Одиграо је свега 7 утакмица у Серији А и једну, његову једину за клуб, у Купу Уефа против Астон Виле. У марту 1995 године, клуб је купио Масимо Морати, а на крају сезоне у летњем прелазном року Дарко је и дефинитивно напустио клуб и отишао у Фортуну Дизелдорф.

14 утакмица и 2 поготка у другом боравку у Немачкој и одлазак у Швајцарску, Сион где је због повреда завршио каријеру 1997. године, одигравши само 5 утакмица. Неславан крај великог играча.

За репрезентацију Југославије одиграо је 27 утакмица и постигао 17 голова. Играо је на СП 1990 у Италији, постигао два гола у победи од 4:1 над УАЕ. Када се очекивало да се репрезентација Југославије попне на кров Европе са тандемом из снова Црвене звезде, није им дозвољено учешће и враћени су назад због санкција. Дарко је са 10 голова био најбољи стрелац у квалификацијама и те године најбољи нападач света. За репрезентацију Македоније одиграо је 6 утакмица, постигао један гол и учествовао на инагурационом мечу своје земље 1994. године. 2003. године на церемонији у Скопљу проглашен је најбољим играчем у последњих 50 година, као и најбољим играчем икад своје земље.

По окончању каријере, Дарко је отворио душу и рекао – “ Постоје нападачи који трче и који не трче. Ја сам имао инстанчани, природни осећај за гол и био сам стрелац. Трчао сам само на 30м од гола. Нажалост, у Интеру нису хтели да прихвате тај стиле игре. “ На питање да ли је однос домаћих фудбалера према странцима био један од главних проблема током боравка у Милану, одговорио је – “ Да јесте, то је био највећи проблем. Зенга, Бергоми, Фери су терали Бањолија, који је био слаб тренер, да убацује у игру Скилаћија уместо мене, зато што је Италијан. Недавно сам отишао до Зенге, који је сада тренер Национала из Букурешта у Румунији и рекао му – “ Надам се да си бољи тренер од Бањолија.”. Рекао сам му то, да га подсетим на та времена. Потписивање за Интер је моја највећа грешка у животу, каријери. 1992. године сам био најбољи нападач на свету. Могао сам да бирам тим. Реал Мадрид, Манчестер Јунајтед, Барселона. Моја каријера би била богатија, и у фудбалском и у финансијском смислу, да сам потписао за други тим, али нисам. Ја сам једини играч коме је Интер уништио каријеру. Ту мислим на Вима Јонка, Матијаса Замера, Игора Шалимова. Дениса Бергкампа, пре свега, који је отишао после две године из Интера у Арсенал, и требало му је више од годину дана у Енглеској да пронађе себе поново. Ја нисам успео.”

По окончању каријере радио је кратко у фудбалском савезу Македоније, као спортски директор Вардара. После се повукао и води приватан бизнис, као и свој кафић, један од најпопуларнијих у Македонији, кафе “9”.

Данас би многи шеици, султани и Абрамовичи платили свет цео, да могу да добију нападача његовог калибра. Недавно је тек добио златну лопту, коју су хтели да доделе Жан Пјеру Папену. Једном је рекао Дарко да му је жао што није направио бољу каријеру, али не жали јер је она довољно велика, зато што је играо за велику Црвену звезду у њено најбоље време и са њом се попео на кров света. Играо је са Дејом, Робијем и Пиксијем, а многи нису, за којима вапи “Маракана”. Знао је сваки противник шта га чека када прочита, Црвена звезда. Нису знали са које стране дува, ни велики Бајерн из Минхена, ни Немци. А он је био и остао недостижан за све. Јединствен и оригиналан. Имала је Црвена звезда легенде, велемајсторе, бомбардере у својој историји. Господине, џентлмене, асове, шампионе. Али дан данас, свако дете када се роди прво што сазна о Црвеној звезди је да је она шампион Европе и света, да је у Барију оног 29.маја 1991. године победила француски Олимпик из Марсеја, параван данашњем Челзију или Манчестер Ситију, и да је одлучујући погодак те пенал серије наших живота храбро постигла њена деветка, само један “Дарко, Дарко, Дарко. Златна копачка Црвене звезде.“

Срећан рођендан црвено-бела „Кобро“, поносу, срећан рођендан златна копачко Црвене звезде! Срећан рођендан, Дарко Панчев!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму овде.

Какво је Ваше мишљење о овој теми?