Каду: „Сада сам вам мајстор..“

Прошао је Каду пут од трња до звијезда. Бразилац који наступа за Звезду нерадо се сјећа тренутака када је добијао звиждуке, када су му се новинари смијали и редовно га пребацивали у друге клубове.. Али све то га је мотивисало, што је рекао у интервјуу за новинаре моззартспорта.

„Немојте да ме још и ви питате шта се то десило са мном и да ли сам ја онај исти играч од прошле и претпрошле сезоне! Да, то сам ја – Каду! Знам ја врло добро шта се све писало и говорило о мени до пре само два месеца, због сваког звиждука с трибина или лошег коментара у новинама поштено сам пропатио. Радио сам још жешће јер сам знао где сам „танак“, па сам зато крварио на терену и теретани. Јесте да су моје игре ове јесени упечатљиве, али то није дошло тек тако. После сваког тренинга остајем у теретани и радим са Срђаном Зиројевићем, али то је ипак само део моје тајне.“

Зна Каду да су се неки новинари и смијали када га је у изјавама Владан Лукић хвалио.

„Хајде да говоримо поштено! Новинари су ме некад и превише критиковали, ја сам то све читао и нисам се уопште добро осећао. Па и када је председник Лукић разговарао с вама и хвалио ме, ви сте се смејали. Знам ја то, све знам… А сада видим да се пише како је Каду мајстор, како Звезда без њега не може да игра. Ја то не волим...“

Један од најзаслужнијих за његове одличне партије је Роберт Просинечки.

„Рекао ми је: „Играј како знаш и само се опусти“. И Каду се после тога опустио. Мада, искрено говорећи, није ми било до игре и живота током прошле сезоне. Изађем на терен, дам све од себе и онда када ме шеф замени, чујем само звиждуке. Мислио сам да неће стално бити тако. Али то се понављало. Било ми је много тешко јер знам да боље од тога нисам могао. Стално сам уклизавао, давао тачне пасове…“

Каду је рекао да га су га посебно мотивисале медијске приче о одласку из клуба.

„Пред сваки почетак полусезоне присутна је иста прича. Прво је било „дошао је Евандро, Каду неће играти“. Затим је било „дошао је Чава, Каду неће играти“. А мене су, поштено речено, само мотивисале такве приче. Желео сам да покажем да је Каду добар играч и да њега не треба нико да дира. Сад ми је стварно добро, дајем голове, играм како шеф тражи од мене, али ми је глупо када прочитам наслов – Каду је Звезда. Све ово сам постигао захваљујући саиграчима.“

Признаје да није најјачи у екипи, али зато сматра да је најхрабрији.

„Нисам чврст фудбалер. Тешко ми је да издржим дуеле с физички доминантним противницима, што је вероватно сметало навијачима, али за себе ипак могу да кажем да сам најхрабрији у Звездином тиму. Када је тешко и када треба преузети одговорност, Каду се не крије. Он тада тражи лопту. Дао сам три гола шутевима с дистанце ове јесени. Пре и нисам много покушавао на тај начин, међутим, председник ми је једном приликом рекао: „Каду, ти имас опасан шут, мораш то да покажеш на утакмицама.“ Усвојио сам то и сада када имам отворен простор, не оклевам. И шеф Просинечки је ту имао улогу, јер ми је дао тоталну слободу када сам близу противничког гола.“

Један од проблема Кадуа је била разлика између српског и бразилског фудбала. У Србији се за разлику од Бразила треба брже мислити.

„У Црвеној звезди сам научио да брзо мислим. Знате, у Бразилу се игра на другачији начин, спорије, а и трава на стадионима је некако виша. Имате времена да размислите, овде то није случај. Пошто сам ту лекцију научио, верујем да могу да играм у оном Рену, што нас је убедљиво победио. Разлика између њих и нас није велика, само што они имају јаче такмичење и раде доста на физичкој спреми. Можда ово неком делује смешно, али и када сам долазио из Зете питао сам се да ли могу да играм у великом клубу као што је Црвена звезда. Испоставило се да могу. Потребан је само период адаптације...“

Каду је у раним фудбалским годинама играо за Порто Алегре који је у власништву Роналдињовог брата.

„Да, то је врло занимљива информација. Он је веома, веома добар човек. Тамо сам научио много добрих ствари, играо сам и са сјајним појединцима. Никада нећу заборавити тај период, поносан сам на њега. Исто сам тако поносан што моји родитељи, као и баба и деда, могу у Адрадини да причају како добро играм за Звезду. Они путем сајта прате сваки мој меч, па после тога гледају на Јутјубу моје голове. У Београду ми ништа не фали, али кад завршим каријеру, враћам се у моју Адрадину. Тамо ме много воле. Сваке године пред Нову годину играм у ревијалној утакмици с познатим играчима који су рођени у том месту. Многи од њих су сада у Коринтијансу и Ботафогу, а ја сам срећу пронашао у Црвеној звезди.“

Дошао је у Црну Гору отишао због доказивања, и није се покајао.

„Ма није ми сметало што сам ишао у малу, непознату земљу. Хтео сам само да се докажем. Јесте то чудна релација, али један од мојих менаџера добио је позив од грчког колеге који му је саопштио да су Зети потребна четири играча. Дошли смо Савио, ја и још двојица. Тако је све почело. Вредело је… Толико сам желео да успем да нисам могао превише да размишљам о породици и родном месту.“