Писмо Дејану Радоњићу: Кад клубу вратиш славу, а навијачу веру

Господин Дејан Радоњић је већ написао историју Црвене звезде, а сваким даном страница је све више. Неко ко нас је научио кошарци, ко нас и даље учи, и ко је на најбољи могући начин своје критичаре учинио поштоваоцима.

Из Подгорице, родног града нашег тренера, стигло нам је отворено писмо, текст посвећен нашем Деју. Са задовољством га објављујемо и верујемо да ће се још понеко пронаћи у овим редовима. Нека буде у стилу нашег Деја: стисак руке и осмех без обзира на исход. Јер, мора да сване сутра.

Велики поздрав за навијаче Црвене звезде у Подгорици и Црној Гори од МЦЗ.

„Господине Дејане Радоњићу,

Надам се да ми нећете замјерити ако Вам се понеки пут обратим са Дејо или коуч. Одмилоште је. На самом почетку желим да Вам се извиним. Као и многи, да не кажем сви, и огријешим се о људе којих је толико да би без гурања могли стати у обичан градски бус (не онај дупли). Нисам вјеровао. „Невјерни Тома“, рекли би неки.

Е сад, да ли је то до мог, не великог, познавања ове игре? Или можда виртуелног свијета који нас окружује гдје свако може да износи своје мишљење и које онда, свјесно или несвјесно, прихватим и помислим: „Ух, можда има право овај, препао се, опет шаблон, није урадио ово, није убацио оног кад је требало… Можда Радоњић стварно није дорастао Звезди…”. И онда се тјешим, присјећајући се великих мечева од раније, славних дана наше прошлости и буде ми лакше. Или ипак не. Можда ако “великих” замијенимо са ”болних”, а ”славних” са опет, ”болних”. То би онда приближно било то (немам много година и бар док ја пратим ријеч болно објашњава много тога, заправо све).

Нисам никад пљувао нити вријеђао никога из мог клуба, нити планирам, јер сматрам да је то на неки начин пљување по самом себи. Али унутрашња сумња која се јављала после тешких пораза, често праћених уз сузе, уз већ наведена два разлога ми не обезбеђује карту за горе поменути аутобус. Још једном, извините.

Не кажу џабе да је сваки почетак тежак. Ако немаш страха, а имаш јасно зацртан циљ, све што те од тог циља дијели је само рад. Хм, само? Крвнички рад који у овом случају прати и огромна страст за игром. Негдје сам видио слику кад сте нам тек дошли и слику након годину дана. Коуч, па Ви сте посијеђели у рекордном року! Зашто? Јер сте велики радник, неко ко, колико год је циљ далеко, увијек вјерује да је исти достижан, неко ко никад није одустајао, неко ко је све дао за то што воли, за овај спорт, за Звезду. Неко ко је перфекциониста. Као таквог Вас замишљам са неким вашим тачно одређеним ритуалима прије него кренете на посао, прије и после меча, прије свега. Јер све мора да буде савршено, свака ситница мора да буде под конац. И ко сам ја да онда сумњам у таквог човјека који себе овако даје нечему што мени, нама, толико значи, да би, на крају крајева, мени било љепше? А кад Звезда побјеђује увијек је љепши и дан и сан.

Научили сте ме како да поштујем нечији рад и труд, како да будем стрпљив и како да волим Звезду. Е ту сте Ви једном навијачу вратили вјеру.

Кад смо већ код поштовања, просто ми је фасцинантна ваша смиреност у тренуцима ерупције, кључања, лаган ход ка противничким тренерима и стезање руке, било да је у питању побједа или пораз. Након тога без ријечи до судија, исти поступак. Никад лоша ријеч за судије и противнике, било да је то тренер или играч, никад никог нисте подцијенили јер знате да сте тих четрдесет минута генерал војске која је научена да у сваки бој иде по побједу, са свиме што располаже. Јер ако није тако… Онда не знам шта бива, јер се то никад не догоди. Лажем, можда ето некад кад неки војник није на нивоу, на кратко бива испраћен на крај клупе, а ријечи које су му погледом упућене одмах и те како разумије, консолидује се и враћа у борбу.

Мало помало, скупило се преко двије стотине рецки, двије стотине извојеваних побједа које су Вас уврстиле у легенду, као Звездиног војсковођу са највише борби и највише тријумфа. Само доказ да се све може кад се хоће. А Ви сте хтјели, више од свих. Е тако сте једном клубу вратили славу. И даље бројимо.

Све своје манире, понашање, начин размишљања преносите на играче. Стога и не чуди што је сваки бивши играч имао само ријечи хвале за Вас. Научили сте их, и још их учите да са посебном страшћу играју ову игру. ’’Respect the game’’ што би ови преко баре рекли. И не чуди што Вас играчи онда гледају као оца, неког ко је толико строг, али све за њихово добро. Само за разлику од мале ђеце они то схватају.

Погледајте само Чарлија. Не би ме чудило да од ове године почне да слави славу, па да заједно окрећете погачу. Можда Вас и за кума зовне на крштењу. Момак је толико наш да ни сами нисмо свјесни тога. А Ви сте главни кривац за то!

Од ових двије стотине побједа, поједине су толико велике да се на крају дана само запитам: ,,Како?’’. Одговор ми онда дате вашим осмијехом у Тел Авиву и загрљајем саиграча, праћењем игре и плесом крај терена, свом том посвећеношћу, осмијехом на конференцији (неки то зову и Радоњизам). Да ли сте Ви свјесни уопште кога сте за ових пар година побиједили? Коме сте све узимали скалпове, каквим екипама и каквим тренерским величинама? Јесте ли ви свјесни да сте Ви постали скалп, неко кога тренери са задовољством штрикирају у свом блокчићу када, и ако га побиједе? Ја се истински трудим да схватим све ово, јер је огромно. Ма веће од тога. Невјероватно.

На крају не знам шта више да кажем а да није речено, а да се не види, а да Ви својим понашањем нисте рекли. Открићу Вам једну тајну. Нема више оног аутобуса. Ту је сад конвој, низ аутобуса коме се не назире крај. Препуни навијачима који су купили карту и укрцали се, који вјерују и који смо учили на својим грешкама.

Част је имати таквог шмекера, „мангупа“, таквог господина у свом клубу. Коуч, ХВАЛА ВАМ и само хард дифенс вит транзишн!

С великим поштовањем,
Навијач Црвене звезде.“