Филип Стоиловић, одбојкаш Црвене звезде и вицешампион света са младом репрезентацијом Србије, рођен је 11. октобра 1992. године у Крушевцу.
За први тим Црвене звезде дебитовао је 2009. године и за четири сезоне у првом тиму освојио је чак осам трофеја, што га чини једним од најтрофејнијих играча у историји клуба.
Учествовао је у освајању три шампионске титуле 2012, 2013. и 2014. године, два Купа Србије 2013. и 2014. године и три српска Суперкупа у сезонама 2011/12, 2012/13, и 2013/14.
Одбојку је почео да тренира у Јуниору из Крушевца, а једно време је био на позајмици у београдском Железничару.
Сезона 2009/10 била му је прва у Звезди. Тада је улазио у игру на пет лигашких и два Куп меча и стицао искуство, а озбиљнију улогу у тиму добио је у сезони 2011/12, када је одличне партије пружио у плеј-офу, где је на десет сусрета забележио 98 поена и допринео освајању дупле круне.
Последње две сезоне црвено-бели су освојили две трипле круне, а Стоиловић је уз Душана петковића био највећа узданица тима Душка Николића.
У сезони 2012/13 са 357 поена на 33 утакмице у свим такмичењима био је трећи поентер екипе, иза Јаковљевића и Петковића. Поново је бриљирао у плеј-офу, где је на осам мечева освојио 106 поена, а црвено-бели су са 3:0 у победама били бољи од Партизана у финалној серији. Филип је после одличних партија у завршници сезоне проглашен за најбољег одбојкаша лиге у априлу 2013. године. Био је играч који је највише напредовао. Решавао је мечеве и учврстио своју позицију у екипи као један од кључних одбојкаша у Звездиној доминацији на домаћој сцени. Са селекцијом Србије до 23 године освојио је титулу вицешампиона света 2013. године, а нашао се и на ширем списку сениорске репрезентације.
Претходне сезоне је поново био стожер екипе Црвене звезде која је одбранила све трофеје. У освајању трећег узастопног Суперкупа Србије забележио је 12 поена против Радничког из Крагујевца (3:2), док је у Купу на пет сусрета имао 73 поена, од чега 15 у финалном мечу против Рибнице (3:0). Стандардно добар био је и у плеј-офу (103 поена у девет утакмица), а црвено-бели су са 3:1 у победама били успешнији од Војводине у финалној серији и тако стигли до јубиларне 10. титуле првака.
После одласка Душана Петковића у иностранство у летњем прелазном року, леворуки примач сервиса ће у новој сезони бити главна узданица тима и надамо се да ће повести клуб ка новим успесима.
Милорад Ратковић, некадашњи везни фудбалер Црвене звезде, члан генерације која је освојила светску титулу у Токију, рођен је 11. октобра 1964. године у Зеници.
У Звездином дресу наступао је током 1990. године и у сезони 1991/92. Одиграо је 45 такмичарских утакмица, постигао седам голова и учествовао у освајању Интерконтиненталног купа 1991. године и две шампионске титуле у сезонама 1990/91 и 1991/92.
Дуго је наступао за зенички Челик, где је од 1983. до 1990. године у 112 лигашких сусрета постигао шест погодака, а у Звезду је стигао 1990. године. Одиграо је по једну утакмицу у шампионату и Купу те јесени и тако се уписао међу чланове шампионског тима, а у пролећном делу 1991. године наступао је на позајмици у Борцу из Бањалуке, где је у 17 првенствених утакмица постигао осам голова.
После одласка у иностранство пет играча Звезде, који су били чланови екипе црвено-белих, која је освојила Куп шампиона, Ратковић се враћа на Маракану и постаје стандардан члан екипе Владице Поповића.
Био је у саставу на мечу Интерконтиненталног Купа у Токију, када су црвено-бели постали шампиони планете победом над чилеанским Коло Колом од 3:0. На ту титулу је посебно поносан, а у освајању шампионата Југославије 1991/92, на 27 утакмица постигао је четири гола. Два поготка је забележио у убедљивом тријумфу над Железничаром (5:0), а по један против Радничког у Нишу (2:1) и Земуна (3:1) у последњем колу. Ратковић је одиграо и шест мечева у Купу, а врло запажене игре пружио је у Купу европских шампиона, где је у девет утакмица три пута био стрелац (трећи по ефикасности у екипи). Два пута је матирао чувара мреже Портдауна (4:0), а једном се уписао и против Андерлехта (3:2) у Будимпешти. Због забране играња у Београду услед политичке ситуације, Звезда је бранила европску титулу на стадионима у Мађарској и Бугарској, па је и то омело екипу да поново стигне до финала најелитнијег клупског такмичења на Старом континенту.
Каријеру је наставио у шпанској Селти из Вига, где је од 1992. до 1998. године одиграо 134 лигашке утакмице и постигао 15 голова. Каријеру је завршио у Севиљи за коју је у сезони 1998/99 одиграо 11 сусрета. Касније је постао скаут Селте.
