Петар Кривокућа, некадашњи поуздани одбрамбени фудбалер Црвене звезде, један од најбољих југословенских бекова свих времена и репрезентативац Југославије, рођен је 12. јуна 1947. године у Рокцима код Ивањице.
За београдске црвено-беле наступао је од 1968. до 1976. године. Одиграо је 191 званичну утакмицу и постигао 13 голова (укупно 344 меча, 22 поготка). Учествовао је у освајању три шампионске титуле (1969, 1970. и 1973. године), три национална купа (1968, 1970. и 1971. године), Средњоевропског купа 1968. године, два трофеја Супершампиона Југославије 1969. и 1972. и Купа прволигаша 1973. године.
Каријеру је почео у Јавору из Ивањице променивши сва места у тиму. Крајем шездесетих година прошлог века наступао је за Слободу из Титовог Ужица, где је скренуо пажњу на себе и врло брзо стигао до дреса Црвене звезде почетком 1968. године. У првој полусезони наступао је само у Купу, где је забележио четири одигране утакмице и освојио трофеј у најмасовнијем такмичењу. Исте године је тријумфовао са Звездом и у Средњоевропском (Митропа) купу.
Иако се многи љубитељи фудбала сећају Петра Кривокуће као десног бека, он је већи део своје каријере играо левог бека, а по десној страни је наступао у репрезентацији. У сезони 1968/69 борио се за место левог бека са још једним легендарним играчем Звезде, Жиком Јевтићем. Смењивали су се на овој позицији, а Кривокућа је чак играо и у халф линији. Освојена је друга узастопна шампионска титула, а Петар је на 21 лигашкој утакмици успео два пута да се упише у стрелце, у ремију против Челика (1:1) и у тријумфу против ОФК Београда (2:0). Звезда је наставила доминацију освајањем дупла круне у сезони 1969/70, а Кривокућа је овога пута био стандарднији од Жике Јевтића по левој страни. Одиграо је 20 утакмица и постигао два гола у освајању шампионске титуле. Мрежу је затресао у ремију против Бора (2:2) и у победи против ОФК Београда од 2:1, док је у освајању Купа био у саставу на три сусрета, а у Купу шампиона је забележио четири наступа.
У сезони 1970/71 Јевтић је отишао у војску, па је Кривокућа био стандардан са 29 одиграних мечева у шампионату, док је два пута играо у походу ка освајању још једног Купа Југославије, а у Купу европских шампиона забележио је четири одигране утакмице. Црвено-бели су стигли до полуфинала најелитнијег европског такмичења, где их је зауставио Панатинаикос.
У сезони 1971/72 на 33 лигашка сусрета постигао је четири гола, што му је лични рекорд. Све поготке је забележио у Звездиним победама против Вардара (4:1), Жељезничара (3:1), Марибора (3:0) и сплитског Хајдука (5:2). У Купу победника купова одиграо је шест мечева и два пута се уписао у стрелце. Један гол је постигао против Динама из Москве (1:1), који је Звезду зауставио у четвртфиналу.
Постао је стандардни репрезентативац и један од најбољих дефанзиваца у Југославији. Проглашен је и за другог најбољег фудбалера у тадашњој великој држави, одмах иза Душана Бајевића. У сезони 1972/73 одиграо је 26 утакмица и постигао три гола у освајању своје треће титуле шампиона Југославије. Два пута је матирао чувара мреже Војводине у победи од 3:1, а једном се уписао и у убедљивом тријумфу против екипе Бора (5:1).
У то време био је на врхунцу каријере и важио је за једног од најбољих бекова у Европи, али су почеле да га стижу повреде, због којих је у сезони 1973/74 одиграо само пет лигашких мечева и чувену утакмицу против Ливерпула у Београду, када су црвено-бели славили са 2:1 у Купу европских шампиона. Наредну сезону је пропустио због војске. По повратку није успео да се избори за место у тиму поред Драгослава Степановића и Милета Новковића, па је у својој последњој сезони у клубу (1975/76) одиграо само шест утакмица у шампионату.
Имао је и две операције менискуса, а каријеру је наставио у грчком Ираклису у сезони 1976/77, где је наступио на 13 лигашких сусрета. Сезону 1977/78 провео је у француском Роуену и на 27 мечева се једном уписао у стрелце. Играо је још и за нижелигаше Обилић и Вождовачки, а фудбалску каријеру је окончао 1983. године.
За репрезентацију Југославије одиграо је 13 утакмица. Дебитовао је 14. јуна 1972. године против Венецуеле (10:0) у Куритиби, а последњи меч забележио је 5. јуна 1974. године против Енглеске (2:2) у Београду. На том сусрету је теже повређен, због чега је пропустио Светско првенство у Западној Немачкој, које је почело само неколико дана касније, а требало је да буде стандардан на поменутом Мондијалу. У дресу Олимпијске селекције забележио је четири утакмице, а за младу репрезентацију је наступио у седам мечева уз један погодак.
Повреде су га спречиле да постане ас светског формата, а по завршетку играчке каријере радио је у стручном штабу Црвене звезде, а једно време је током 2009. године обављао функцију директора Омладинске школе црвено-белих, али је убрзо напустио то место због неслагања са клупском политиком тадашњег председника Звезде Владана Лукића, који га је и поставио на то место.
