Очеви и синови са шампионским геном

Љубав према Црвеној звезди се преноси генерацијама с колена на колено. Као што се то догађало у многим породицама где се неко од родитеља бавио фудбалом или неким другим спортом, неретко се дешавало да и њихова деца крену истим путем. У 76 година дугој историји нашег клуба постоји неколицина примера да су очеви освајали шампионске титуле, да би потом и њихови синови поновили тај успех у црвено-белом дресу.

ДУШАН И ВУЈАДИН САВИЋ – Душан Савић један је од најбољих нападача у историји нашег клуба. За Црвену звезду је дебитовао 1973. и наступао све до 1982. године. Са црвено-белима је освајао две шампионске титуле 1977. и 1980. године и један куп 1982. године. Најбољи стрелац југословенског првенства био је у сезонама 1974/75 и 1978/79. У првенству је одиграо 202 утакмице и постигао 120 голова. Био је члан чувене генерације предвођене Бранком Станковићем која је 1979. играла у финалу Купа УЕФА, а посебно се памте његови голови против Арсенала, Вест Бромвича и Херте. Његов наследник Вујадин играо је за Црвену звезду у два мандата. Најпре у сезони 2009/10. у којој је освојен Куп Србије. Други боравак био је знатно успешнији. Савић је дао значајан допринос освајању две узастопне шампионске титуле 2018. и 2019. године када је носио и капитенску траку. На евро-сцени остварен је пласман у нокаут фазу Лиге Европе и први улазак у групну фазу Лиге шампиона.

ЂОРЂЕ И ДЕЈАН МИЛОВАНОВИЋ – Ђорђе Миловановић је играо у Звездином дресу од јануара 1978. до јуна 1985. На званичним утакмицама црвено-бели дрес је облачио 166 пута и постигао 12 голова. Био је незаменљив шраф у освајању две шампионске титуле 1980. и 1984. године, као и два купа 1982. и 1985. године. У сезони 1978/79. остаће запамћен као неизоставни члан везног реда. Због разорног и прецизног ударца зарадио је надимак „Ђока Бомба“. Своју неизмерну љубав према Звезди пренео је и на сина Дејана који је био дугогодишњи Звездин првотимац. Са нашим клубом освојио је три првенства (2004, 2006, 2007) и четири национална купа (2002, 2004, 2006, 2007). Укупно је одиграо 172 утакмице уз 20 постигнутих голова. У освајању за сада последње дупле круне 2007. године предводио је тим као капитен.

РАНКО И БОЈАН ЂОРЂИЋ – Ранко Ђорђић је у периоду од 1981. до 1985. године са успехом носио дрес Црвене звезде. Сезона 1983/84. била је најуспешнија током Ранковог боравка у клубу јер је тада освојена титула шампиона Југославије, а Ђорђић је био стандардан на средини терена. Одиграо је 64 првенствене утакмице и постигао 12 голова. Са нашим клубом освојио је и Куп Југославије 1985. године. Након тога, играчку каријеру наставио је у Шведској, где је био и тренер. Његов син Бојан каријеру је почео у Бромапојкарни, да би као велики таленат добио позив Алекса Фергусона и прешао у Манчестер Јунајтед. Звање најбољег младог фудбалера „црвених ђавола“ добио је 2000. године. У Црвеној звезди је провео годину дана као позајмљени играч Манчестер Јунајтеда, у сезони 2003/04. Тада је, под вођством Славољуба Муслина, наш клуб освојио дуплу круну. Ђорђић је био важна коцкица у Муслиновом мозаику. Забележио је 24 наступа уз један постигнути погодак. Навијачима је у сећању остао његов погодак против Одензеа у Купу УЕФА, када је са петнаестак метара лобовао противничког голмана.

ИВАН И ЛУКА АЏИЋ – Иван Аџић је за први тим дебитовао 1989. са само 16 година. Био је у саставу тима који је освајао дуплу круну у сезони 1989/90, шампионске титуле 1991. и 1992. године, као и члан тима из 1991. године која је освојила Куп европских шампиона у Барију и Интерконтинентални куп у Токију. Запаженију улогу у Звездином дресу имао је у периоду након распада СФРЈ. Са црвено-белима био је првак и победник купа СР Југославије 1995. године. Куп је освајао у још два наврата 1993. и 1996. године. Иванов син Лука је у Црвеној звезди наступао у периоду од 2016. до 2018. године забележио 33 утакмице уз 6 датих голова. Био је део тима који је освојио шампионску титулу 2018. године.

ЈОВАН И ЂОРЂЕ АЋИМОВИЋ – Јован Аћимовић је једна од најбољих „десетки“ у историји нашег клуба. За Црвену звезду је одиграо 237 утакмица и постигао 44 гола. Са генерацијом коју је предводио чувени Миљан Миљанић био је троструки шампион (1968, 1969, 1970) и освајач купа (1968, 1970, 1971). Највећи домет те екипе на међународној сцени је било полуфинале Купа европских шампиона 1971. године. За репрезентацију Југославије је одиграо 55 мечева уз три поготка. Био је у саставу националног тима који је под вођством селектора Рајка Митића стигао до финала европског првенства у Италији 1968. године. Ђорђе Аћимовић је такође играо у везном реду. Поникао је у омладинској школи Црвене звезде и прошао све клупске селекције. За први тим је дебитовао у шампионској генерацији 1990. и био њен члан до 1992. године, али није успео да се избори за место стандардног првотимца услед веома јаке конкуренције на средини терена.

СЛАВОЉУБ И МАРКО МУСЛИН – Славољуб Муслин је један од наших најстандарднијих одбрамбених играча у другој половини седамдесетих. Са црвено-белима је као играч био троструки првак Југославије 1977, 1980. и 1981. године. Такође је био део чувене генерације која је у Купу УЕФА 1979. године стигла до финала. И као тренер je са Црвеном звездом остварио изузетне резултате. Освојио је три шампионске титуле (2000, 2001. и 2004.) и два купа (2000. и 2004.). Сезона 2003/04. остала је упамћена по супериорно извојеваној дуплој круни, али и по томе што је осим на клупи, Муслин био и на терену. Тада 18-годишњи штопер Марко Муслин није могао да рачуна на озбиљнију минутажу поред Видића и Дудића, те је забележио свега три наступа у тој трофејној сезони.

The post Очеви и синови са шампионским геном appeared first on СД Црвена звезда.

Текст на сајту СД