Гроф: Могао сам да будем првак Европе и света

Миодраг Божовић је још у септембру 2011. године, наговестио да би волео да једног дана седне на клупу Црвене звезде. Он је у разговору за тадашњи лист „Звезда Србија“ открио неке занимљиве моменте и из своје играчке, али и тренерске каријере.

Подсетимо се шта је пре скоро четири године говорио Миодраг Божовић. Његов интервју за магазин „Звезда Србија“ преносимо у целости.

„Сјајни стручњак и велики Звездаш, Миодраг Божовић – Гроф, после играчке каријере упловио је у тренерске воде, одлично плива у немирном тренерском мору, и не крије да би једног дана са великим задовољством преузео кормило Црвене звезде.

За успех екипе на терену, главни предуслов је добра атмосфера међу играчима у свлачионици. Ово је звезда водиља и тајна успеха одличног црногорског стручњака и бившег играча Црвене звезде Миодрага Божовића – Грофа. Више од деценије тренерска каријера четрдесет трогодишњег Подгоричанина иде узлазном линијом. Од Београда са Карабурме преко Кипра, Јапана, чачанског Борца, Будућности, Грбља, Амкара, Москве, Динама, текао је развојни пут Божовића који тренутно, и поред неколико понуда, први пут после једанаест година не ради нигде из како каже само једног разлога – умора.

Ипак, било би неправедно разговор започети причама о тактици и избору играча, а да се пре тога не осврнемо на време у коме је Гроф носио копачке, односно његову играчку каријеру.

– Фудбал сам почео да играм у Будућности, где сам провео шест година, од којих сам четири био капитен. Била је то сјајна генерација са Савељићем, Брновићем, браћом Мијовић, Дробњаком, Лековићем и осталима – почиње причу Миодраг.

Могао је након тога, тада млади и перспективни Црногорац да уђе и у ред бесмртних играча. Наиме, пред утакмицу са Динамом из Дрездена десио се позив црвено-белих, јер је Илија Најдоски због суспензије био спречен да наступи.

– Више пута сам покушавао да остварим свој сан и дођем у Звезду. Нажалост, Будућност је зацепила велико обештећење и све се изјаловило. Много ми је жао због тога, јер сам могао бити члан најславније генерације у историји српског фудбала, међутим у животу је некада потребно више среће, него памети. Ја је нисам имао, као ни неког утицајног пријатеља, који би те 1991. године могао да позове челнике подгоричког клуба и каже им да ме пусте.

Ипак, велики труд, преданост фудбалу и жеља исплатили су се годину дана касније и Миодраг напокон стиже на Маракану.

– Велику еуфорију и срећу коју сам осећао због доласка у Београд, заменио је мучан осећај који смо сви имали због рата у бившој Југославији, санкција, забране играња у Европи. Сматрам да тога није било, да бих забележио и неколико репрезентативних наступа, али сад не вреди кукати. Са друге стране, није све било тако црно. Освојили смо Куп, и „закачио“ сам пар дербија, али оних правих, када се на трибинама налазило сто хиљада људи и када су те утакмице носиле већу драж и набој него сада – анализира свој учинак у првој сезони у Звезди Гроф.

Тадашњу генерацију, као и скоро све у нашем клубу, одликовало је велико другарство и заједништво. Излазило се у тада популарни кафић „Пјер“ у Цвијићевој улици. Схватали су наши првотимци тежину ситуације, па им чак ни исплата уговорних рата у виду свињских полутки, шећеру, брашну није тешко падала.

– Тако је време било. Играчи из других клубова имали су годишње зараде од сто хиљада марака, што ја нама била мисаона именица. Борили смо се колико смо могли, остаје жал за титулом, јер смо били близу ње, али нисмо успели. Онда је дошло до смене генерација, моја „екипа“ се увелико расула по свету, па сам тако и ја осетио да је најбоље да одем – каже Божовић.

У то време тешко је било остварити трансфер у неки од европских клубова, због ембарга и мишљења које су светски медији о Србији и Србима слали у свет. Па је тако Божовић, изабрао, ни мање, ни више, него Индонезију, земљу у којој је фудбал развијен у то време колико и српска економија тренутно. Две године проведене у Џакарти, показале су да је што се фудбала тиче – направио најгори могући потез, али што се живота, углавном ноћног тиче, био је то пун погодак.

– Одиграо сам да не претерам, за тих 24 месеца петнаестак утакмица, и упропастио себи каријеру. Био сам професионалац и озбиљан, колико и тамошњи фудбал. Све ми је деловало смешно. Излазио сам, безмало, свако вече, и могу вам рећи да сам се одлично проводио – искрен је Миодраг, који је имао покушај „бекства“ у француски Лил, где је прошао пробу, али су му тадашњи прописи о броју странаца у Француској, стопирали прелазак.

По повратку из „провода“, покушао је фудбалски да оживи на Кипру, Холандији и Јапану, али два лома руке и шестомесечни период у гипсу, послали су му јасан сигнал да се ближи крај лоптању. Последњи трзај био је одлазак у грчку Трикалу, где је имао учинак од осам утакмица и две операције, овог пута, менискуса.

– Већ као играч, размишљао сам шта и како даље. Трнерски посао ми је био примамљив и купио сам знање од свих тренера са којима сам сарађивао. Доста су ми помогли и они који појма нису имали, можда исто колико и ови други – каже црногорски стручњак.

Почео је како ваљда и треба, корак по корак. Пекао је занат и радио као „шегрт“ илити помоћник Радмила Иванчевића на Кипру и Холандији, неколико пута се враћао у Борац из Чачка, скоро, ма не скоро већ увек када је била велика фрка, и сваки пут успевао је да извади кестење из ватре. Самостално је радио шест месеци и у клубу у коме је играчки поникао, без пораза, али то није било довољно Црногорцима да му укажу веће поверење. За разлику од њих, Русима и те како јесте.

– Отишао сам у Амкар, и завршио сезону као четврти. То је заиста велики и добар резултат, који ми је омогућио да наредних неколико година стекнем статус признатог и квалитетног стручњака у највећој православној земљи – говори Божовић са којим се судбина поново поиграла као и у играчким данима, па му је иако је скоро све било готово, 2009. године, измакао ангажман у клубу који највише воли.

– Имао сам предуговор са Дњепром, који ме је онемогућио да дођем као тренер у Звезду, након смене Пижона. Након тога, појавио се Динамо из Москве, откупио уговор и ја остадох у Москви.

Иначе, Динамо је једини клуб који је прекинуо сарадњу са Миодрагом због нешто слабијих резултата. Колики кредибилитет ужива у мајци Русији, видело се врло брзо након отказа у Динаму. Ростов је то једва дочекао, послао званичну понуду, али одговор је био кратак и јасан.

– Не могу да прихватим, јер не могу више да радим. Морам да одморим. Први пут после једанаест година сам видео Црну Гору у августу. Са синовима који живе у Холандији сам уживао у одмору, и то ми је баш пријало. Саградио сам кућицу на Ади Бојани, пецам, и кад ми се посрећи са пријатељима, спремам котлић. Слабо излазим, гледам филмове, слушам музику и тек понекад на позив пријатеља Ненада Масловара одем на утакмицу црногорске лиге, али се тамо не задржавам дуго, да не бих заборавио ово што знам о фудбалу – објашњава Божовић.

Дешавања у Црвеној звезди, прати са пуно интересовања, сматра да управи нарочито тренеру Просинечком треба дати сву подршку, и пустити га да ради на дуже, јер честе смене у струци не доносе ништа добро.

– Највећи проблем на Маракани су дугови. Потребан нам је стабилан извор финансирања, који ће нам омогућити да не продајемо сваке године најбоље играче, већ да их један дужи период задржимо на окупу. Подржавам сваког тренера који ради у Звезди, па тако и Робија – каже стручњак који никада није крио да има велику жељу да једног дана седне на клупу црвено-белих.

– Био сам близу Звезде, имам жељу, и када се поклопе све коцкице, прихватићу позив, ако га буде било. Понављам, да сада не треба дирати Робија, већ му дати слободу и време да заврши посао који је започео, јер ништа не може да се деси преко ноћи – јасан је Гроф.

Није Божовић пропустио прилику да поздрави и навијаче Звезде, који су му остали у најлепшем сећању, а посебно памти дерби и подршку коју је имао на дербију 27. априла 1994. године.

– Три дана пред утакмицу преминуо ми је отац, али сам ипак скупио снаге да се опоравим и физички и психички. Током целог меча „Делије“ су ме песмом подржавале и то им никада нећу заборавити – захвалан је Миодраг који не крије да би каријеру након „одмора“ опет наставио у Русији, јер познаје тамошњу лигу добро, савршено говори језик, а и руски народ доживљава као веома близак.“