Милорад “Миша“ Косановић, некадашњи тренер Црвене звезде, рођен је 4. јануара 1951. године у Бановцима. У два наврата је водио црвено-беле, од 1997. до 1998. године и у јесењем делу сезоне 2007/08.
Званично са Звездом није освојио трофеј, али свако ко је пратио шампионат Југославије у сезони 1997/98, зна на који начин је Обилић стигао до титуле, и какву је екипу имала Звезда у то време. Те сезоне је Звезда играла далеко најлепши фудбал у држави, постигла највише голова у лиги, а сјајне игре су пружили Дејан Станковић, Перица Огњеновић, Саша Марковић, Зоран Његуш, Јован Гојковић, Горан Буњевчевић, Братислав Живковић…
Титула је практично отета Косановићевом тиму, о чему је познати тренер недавно и говорио, а и дан данас се званично рачуна да је Обилић те сезоне био шампион државе. Довољно је само погледати у које клубове су касније отишли носиоци игре те Звездине генерације. Дејан Станковић је прешао у Лацио, Перица Огњеновић у Реал Мадрид, Зоран Његуш у Атлетико Мадрид, Саша Марковић у Штутгарт, Братислав Живковић и Зоран Јовичић у Сампдорију… А у који велики клуб је отишао било који фудбалер те генерације клуба са Врачарa? Ни у један такав.
Косановићев тим је на почетку наредне сезоне 1998/99, избацио грузијски Колхети, руски Ротор из Волгограда и француски Мец из Купа УЕФА, а елиминисан је од Лиона. Звезда је против Лиона прву утакмицу играла у Букурешту, а не у Београду због наводне политичке ситуације. Црвено-бели су те јесени имали и нешто слабије резултате у првенству, па је Косановић смењен са места шефа стручног штаба. У другом мандату, у клуб је стигао 2007. године пред мечеве са Глазгов Ренџерсом у квалификацијама за Лигу шампиона. Није успео да се пласира у елитно такмичење, јер Звезда у том тренутку није имала ефикасног стрелца, који би савладао голмана шкотског тима. Није изгубио утакмицу у шампионату Србије, али је нанизао много нерешених резултата, док је у групној фази Купа УЕФА поражен у Солуну од Ариса са 0:3, па је морао да оде са клупе најтрофејнијег српског клуба.
Косан је имао дугу фудбалску каријеру. Наступао је за Борово, шведски Малме, Пролетер из Зрењанина, Војводину, ОФК Кикинду и за Нови Сад. Са Малмеом из Шведске има освојену титулу првака 1974. године и два Купа 1973. и 1974. године, док је у дресу Војводине освојио Средњоевропски куп 1977. Важио је за талентованог дефанзивца, а забележио је и 12 утакмица за младу репрезентацију Југославије у периоду од 1970. до 1972. године.
Поред београдских црвено-белих, у тренерској каријери водио је још Војводину од 1991. до 1995. године, са којом је био врло озбиљан ривал Звезди и Партизану, и чак био први на табели после јесењег дела сезоне 1994/95. Предводио је још Малту од 1996. до 1997, кинеске клубове Вухан (1999.) и Далијан од 2000. до 2004, затим је био селектор младе репрезентације Србије и Црне Горе од 2004. до 2005, поново радио у Кини као тренер Далијана (2008.) и Шанкси од 2010. до 2011, Олимпију из Љубљане (2013/14), а од ове сезоне са успехом предводи Нови Пазар у Супер лиги Србије.
Један је од најтрофејнијих тренера у кинеском фудбалу. Био је три пута узастопно шампион најмногољудније земље на свету (2000, 2001. и 2002. године), два пута је тријумфовао у Суперкупу Кине (2000. и 2002.) и једном у кинеском ФА Купу 2001. године. Водио је Далијан до финала азијског Купа победника купова 2001. и полуфинала азијске Лиге шампиона 2002. године.
