Из године у годину, по завршетку последње утакмице у (полу)сезони, креће у јавности лицитација именима играча који би могли да појачају Црвену звезду. Колико год финансијска ситуација била тешка и колико год се дуговало бившим и садашњим играчима, број потенцијалних појачања био је двоцифрен у сваком прелазном року. На крају, неко од њих би и потписао, а највећи број не би урадио ништа у црвено-белом.
Јасно је да у Звезду одавно не долазе најбољи, већ они који су доступни. Исто тако је јасно да (полу)играчи, који су спремни за двадесет минута такмичарског фудбала (чак и у такмичењу као што је ЈСЛ) уцењују клуб, остављају Звезду као последњу опцију, уколико им пропадну трансфери у фудбалске велесиле, попут Узбекистана, Азербејџана или Кореје, па, ако на крају ипак заврше на Маракани, не покажу ништа и оду брже него што су отишли. Такође је јасно да се странци не доводе плански, већ на основу сумњивих препорука, па се Звезда и њено „појачање“ у јануару често заједно боре са маларијом, као родитељи и дете са богињама, или повредама којих, гле чуда, на лекарском прегледу није било пре потписа. У мају и јуну следи заједничка борба играча и менаџера са Звездом око раскида уговора, а онда играч и УЕФА траже да се новац који је само договорен (не и зарађен на терену) исплати, под претњама суспензијом, казном и сл.
Најтужније је то што, када је у питању Црвена звезда, већ дуго између појмова „новајлија“ и „појачање“ не стоји знак једнакости.
Углавном се играчи током једне полусезоне физички припремају за наредну, за то време ривали на табели направе недостижну разлику, а навијачи слушају како ће након припрема кренути Звездина машина. И тако је годинама. Система и плана нема. Играчи се гомилају, Звездина деца на трибинама, у омладинским лигама или на клупи чекају Годоа, да би на крају углавном сачекала неког Рамаданија, Дамјанца или неког трећег менаџера, који ће их одвести тамо где ће их ценити више него у свом клубу.
Шта ћемо гледати у овом прелазном року?
За сада се спекулише следећим именима – Луковић, Анђелковић, Луис Енрике, Цветковић, Крунић, Паркер, Мрдаковић… Александар Луковић завршиће каријеру у Звезди и то је сад већ јасно и дефинитивно. А шта ће бити са осталима?
Да ли су Звезди потребни остали набројани играчи? Да ли је Звезди потребан Миљан Мрдаковић? Да ли је Звезди потребан Бразилац Енрике на средини терена? Зашто је онда ове јесени испашта Горан Гогић, под изговором да се тим подмлађује и да за њега нема места? Ако ова два поменута момка потпишу, шта ће бити са Грујићем, Ристићем и Луком Јовићем? Шта ће бити ако Звезда опет заврши иза Партизана, Мрдаковић, хипотетички гледано, постигне три или четири гола, а Звездино дете за тај његов учинак преседи пролеће на клупи?
Људи који воде Звезду треба озбиљно да размисле како ће спровести овај прелазни рок. Треба да се сете шта су добили доласцима Деспотовића, Катаија и Босанчића (не улазимо у њихове фудбалске квалитете у пуној форми), који су „препешачили“ јесењи део сезоне, јер нису били спремни, јер дуго нису играли и јер су били повређени. На један тас треба ставити њих и њихове игре, а на други игре и квалитет (или потенцијал) Михајла Ристића, Дарка Лазића, Вукашина Јовановића Марка Грујића и Луке Јовића када су добијали шансу.
Треба се запитати: Да ли ће ови играчи донети знатно више од онога што ће пружити поменути млади фудбалери.
Јер, Звезди не требају играчи који имају преко тридесет година, а који ће одиграти оно што могу момци из њеног подмлатка, за много већи новац и са много мањом перспективом, и спортском и финансијском. Звезда након много „година које су појели скакавци“ мора да схвати да појачања (или новајлије) које се доводе на позицијама на којима постоје млади играчи, ништа мање квалитетни, морају бити 50% продуктивнији од оних који су већ ту. Јер ће се само тада звати појачања. У супротном, биће само играчи који ће попунити број и уписати у биографију неколико месеци или сезону у посрнулом гиганту.
Док се то не деси, деца, која су могла донети резултат, а касније и новац, ће одлазити незадовољна, просечни, неспремни играчи ће играти на њиховом местима, а онда раскидати уговоре и тражити заостале плате. Звезда ће изгубити и њих и своју децу, и резултат и новац. И тако у круг. Трофеје ћемо бројати на прсте једне руке, а дугове рачунати у десетинама милиона.
Док неко не пресече и док не буде успостављен систем. Систем за којим Звезда вапи од времена када се попела на кров света. Сада је са тог крова сишла много ниско, са тенденцијом да иде све ниже и ниже.
3 comments
Teski, preteski dani za nas veliki klub.Situacija gotovo bezizlazna, nada jedva da se i nazire. To je u dve recenice sazeti saldo kada se podvuce crta nakon ove mucne polusezone ili mozda bolje receno nakon poslednjih sedam crnih godina za nasu Zvezdu.Nikada losija uprava kluba u kojoj ne postoji niti jedan zvezdas.To do sada nikada nismo imali. Uopste mi nije jasno kako je i sta proizvelo ove likove u nasoj upravi ?? To je najveci i problem br 1. Kako traziti od sumljivih tipova sa estrade,politike i javnog zivota Srbije da izvuku klub iz velikih dugova i problema,kada oni taj klub ne osecaju kao svoj i nisu deo njega.Cak sta vise, da je imalo normalna situacija isti ovi tipovi ne bi sedeli ni na tribinama Marakane.Na celu sa Terzicem da ne bude zabune jer je on iz sveta sporta ali sa Zvezdom ima veze koliko i sa River platom ?!!Oni su tu da odrade neki posao ocigledno, mada po ponasanju i dosadasnjem polusezonskom radu ja nikako ne razumem koji je to rad ?? Niti se ista desava po pitanju privatizacije, niti uprava ima bilo kakvu viziju kako i sa cime u buducnosti.A koliko cujemo i dugovi se jos uvecavaju.Izbori za predsednika kluba su kulminacije svega ovog nabrojanog. Deluje mi da je stanje gore nego li za vreme pre osvojene titule. Zbog svega ovoga napisanog jako je tesko i doci do komentarisanja sportskih tema i nacina opredeljenja u buducnosti. Ipak cu pokusati da iznesem svoj stav. Jedino resenje za Crvenu Zvezdu su njena deca koje kako vidimo ima i pored ocajnog visegodisnjeg stanja u nasem klubu. Tek sada nam je jasno koliko smo za sve ove godine propustili dovodeci razne poluigrace iz Juzne Amerike,Afrike i Evrope.Zanemarili smo nasu decu i nasu skolu fudbala sto nam je se visestruko obilo o glavu. Iz skoro unistenog podmlatka koji je trpeo sve ove godine izasli su igraci poput Jovica,Ristica,lazica,Jovanovica,Grujica itd. Zamislite koliki bi to sada bio fond i bogatstvo (materijalno i igracko) da smo sest praznih godina pravili nase igrace,umesto sto smo punili dzepove menadzerima i raznim rekreativcima samozvanim profi fudbalerima. U ovoj recenici lezi odgovor na sva pitanja i dileme. Tacnije ona ne postoji jer sve snage treba baciti na forsiranje nase dece i biti uporan i strpljiv. Da smo tako radili sada bi imao ko i da nam se vrati i da igra za nas.Ovako gledamo u svetske probisvete i vracamo se na pocetak vec isprobanog i trulog menadzerskog koncepta od pre 7 godina. Zvezdu mogu spasiti samo zvezdasi,kako u upravi tako na klupi logicno i na terenu. Svaki drugi pokusaj je unapred osudjen na propast budite sigurni. Duh Zvezdastva se mora vratiti na Marakanu,nase legende sa iskustvom u upravu da privlace a ne odvlace pare iz kluba, a nasi klinci na terenu. To je formula koja vraca nasu Zvezdu u zivot.
Ma pustite se price zvezdino dete. Rajkovic je dobio sansu i opravdao, takodje i Ristic, ali ostali su trenutno daleko od prvog tima, pa i isti Jovic, koji jeste veliki talenat, ali imao je priliku i pokazao da je jos prezelen za prvi tim, on do sledece jeseni tesko da moze biti veca opasnost po protivnicke golmane, Njega ubacivati pred kraj meca kada imamo rezultat da stice iskustvo, a do tada ako zelimo da postizemo golove moramo dovesti napadaca, ali napadaca koji zna da postize golove, bez obzira na njegove godine.
Dobar,realan tekst Kovacevicu !