На данашњи дан: Рођени Никола Жигић, Бранко Кленковски и Александра Станаћев

Легендарни голгетер Црвене звезде и репрезентације Србије, Никола Жигић, рођен је 25. септембра 1980. године у Криваји код Бачке Тополе.

     За београдске црвено-беле наступао је од 2003. до 2006. године, одиграо 109 такмичарских утакмица у којима је постигао 70 голова и учествовао у освајању две дупле круне 2004. и 2006. године.

Каријеру је почео у млађим категоријама АИК-а из Бачке Тополе, а његови родитељи су били против Жигиног бављења фудбалом док не заврши школу. Ипак, није их послушао и у првом тиму АИК-а је тресао мреже као од шале у трећем рангу такмичења. На 76 лигашких утакмица постигао је чак 68 голова у периоду од 1998. до 2001. године. У сезони 1999/2000 на 28 утакмица постигао је 28 голова, а сезону касније 30 погодака у 30 сусрета. Наступао је и за Морнар из Бара у сезони 2001/02, када је на 23 меча 15 пута погађао мрежу. Кратко је носио дрес Колубаре из Лазаревца 2002. године (осам мечева, три поготка). Због неких малера својевремено није прошао пробу у француском Сент Етјену, а као члан Звезде наступао је за Спартак из Суботице на позајмици, где у другом делу сезоне 2002/03 на 11 утакмица постиже чак 14 голова.

Повратком Славољуба Муслина на клупу Црвене звезде, Жигић се наметнуо на летњим припремама у Словенији 2003. године. У том тренутку био је потпуно анониман за ширу фудбалску јавност, а издвајао се висином од чак 202 центиметра, потпуно атипично за нападача. Био је међу највишим играчима на свету, али му то није сметало да у припремном мечу против Муре постигне сва четири гола у тријумфу од 4:0. Постао је први шпиц најтрофејнијег српског клуба, али то није спречило ривале, посебно комшије из Хумске да са подсмехом и омаловажавањем коментаришу нову Звездину гол-машину. Популарни Жига је у невиђеном голгетерском ритму одиграо целу јесен 2003. У Купу УЕФА је постигао три гола против Ниструа (5:0), два против Одензеа (2:2) у првом мечу и један у реваншу (4:3). Са шест голова у пет мечева био је убедљиво први стрелац клуба у Купу УЕФА. У шампионату је немилосрдно погађао мреже, три пута против Будућности из Банатског Двора (4:0), два пута у 121. вечитом дербију против Партизана (3:0), одговоривши им за подсмевање после постигнутог гола тако што је опонашао кошаркашки скок-шут, јер су га прозивали да је због висине промашио спорт. Против Сутјеске је био стрелац победоносног гола (1:0), а са два поготка је срушио Војводину (2:0).

Проглашен је за најбољег играча лиге 2003. године у традиционалној анкети Вечерњих новости. После 13 голова у првенству на полусезони и шест у Европи, многи су његов учинак упоређивали са голгетерским умећем легендарног Дарка Панчева из најславнијих дана, а Жига је у наставку сезоне против Зете постигао сва четири поготка у тријумфу од 4:0. Доласком Марка Пантелића у зимском прелазном року добио је праву подршку у нападу и у наредном периоду чинили су сјајан тандем. Никола је сезону завршио као најбољи стрелац лиге са 18 голова, постигао је и победоносни погодак у финалу Купа против Будућности из Банатског Двора (1:0). Црвено-бели су вратили титулу после две године, освојили дуплу круну и лансирали фантастичног голгетера у нову звезду домаћег фудбала. У сезони 2003/04 одиграо је 36 утакмица у свим такмичењима и са 26 голова убедљиво био први стрелац тима. За мање од једне године прешао је пут од непознатог играча до репрезентативца Србије и Црне Горе.

Наставио је да постиже голове, па је два пута матирао чувара мреже Јанг Бојса (2:2) у првом мечу квалификација за Лигу шампиона и један у реваншу (3:0), а пред реванш одлучујућег сусрета за пласман у групну фазу против ПСВ-а се повредио , па није играо у дебаклу од 0:5 у Ајндховену. Касније је у домаћем шампионату био сјајан у тандему са Пантелићем, који је био први, а Жигић четврти стрелац лиге са 15 голова. Три поготка је постигао против Обилића (4:1), а по два против Железника (5:3), Војводине (3:0) и Чукаричког (5:0). Ипак, екипа није стигла до титуле, иако је освојила исти број бодова као сезону раније. Никола је на 33 такмичарске утакмице постигао укупно 20 голова, четири мање од првог стрелца екипе Марка Пантелића. Звездин горостас са бројем 25 на леђима проглашен је и за најбољег спортисту СД Црвена звезда 2005. године.

Жига и Пантела су торпедовали Интер из Запрешића у квалификацијама за Куп УЕФА 2005. године Никола је у првом мечу постигао два гола на гоствању у победи од 3:1, а у београдском реваншу се једном уписао у стрелце (4:0). Касније је у групној фази срушио славну Рому (3:0) на Маракани са два гола, од којих је један био феноменалним ударцем са велике удаљености. Тај гол се данима вртео на малим екранима као један од најлепших у овом европском такмичењу. Црвено-бели су под вођством Валтера Зенге супериорно освојили шампионску титулу са рекордном разликом у односу на Партизан. Жигић је по други пут проглашен за најбољег играча лиге у анкети Вечерњих новости, а са 12 голова је уз Бошка Јанковића био голгетер шампионског састава. На крају је и са два гола трасирао пут Звезди и до Куп трофеја у финалу против ОФК Београда (4:2) после продужетака. Те сезоне је у походу ка дуплој круни на 33 меча у свим такмичењима постигао 20 голова и још једном био најефикаснији фудбалер Црвене звезде.

Почео је и сезону 2006/07 у Звезди, али тим није успео да елиминише снажну екипу Милана у квалификацијама за Лигу шампиона. Милан је касније и освојио елитно такмичење, а УЕФА их није избацила због намештања резултата у Серији А. Жигић је на седам мечева у свим такмичењима постигао четири гола, а затим се у финишу летњег прелазног рока преселио у Расинг из Сантандера, где је у шампионату Шпаније 2006/07 на 32 меча постигао 11 голова. Био је одличан у тандему са Педром Мунитисом, а занимљива је била и велика разлика у висини између српског и некадашњег шпанског репрезентативца. Жигић је против Атлетика из Билбаоа 1. априла 2007. постигао три гола у победи од 5:4. Каријеру је наставио у Валенсији, али није добио прави третман у овом клубу, јер је углавном улазио са клупе, осим у неким мечевима у Купу и у европским такмичењима. На 52 меча постигао је 17 голова и освојио Куп Шпаније 2008. године, да би у другом делу сезоне 2008/09 на позајмици у Расингу одлично одиграо, и у 19 сусрета у Примери, 13 пута затресао противничке мреже.

Наредних пет сезона провео је у дресу енглеског Бирмингема, где је од 2010. до 2014. на 148 утакмица у свим такмичењима постигао 36 голова. Освојио је и Лига куп 2011. године, када је у финалу против Арсенала постигао гол и асистирао код одлучујућег поготка, али је клуб те сезоне испао у други ранг такмичења (популарни Чемпионшип). Најефикаснији је у Бирмингему био у сезони 2011/12, када је на 36 мечева постигао 12 голова.

За репрезентацију је одиграо 57 утакмица и постигао 20 голова. Дебитовао је 31. марта 2004. против Норвешке (0:1) у Београду. Учествовао је на два Светска првенства. Први пут у Немачкој 2006. године, када је у два одиграна меча постигао гол против Обале Слоноваче (2:3), а други пут у Јужној Африци 2010. године, где је одиграо сва три сусрета, али у оба случаја национални тим није прошао групну фазу такмичења. Последњи пут је у дресу Србије наступио 15. новембра 2011. године против Хондураса (0:2). Тренутно је без клуба, а медији су у летњем прелазном року писали да је Арсенал био заинтересован за његове услуге, што је и сам Жигић потврдио, али до сарадње није дошло.

Бранко Кленковски, одлични дефанзивац црвено-белих из једне од најславнијих генерација клуба, која је доминирала југословенским фудбалом крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века, рођен је 25. септембра 1946. године у Београду.

   За црвено-беле је од 1965. до 1974. године одиграо 204 такмичарске утакмице, постигао 15 голова и учествовао у освајању четири шампионске титуле 1968, 1969, 1970. и 1973. године, три национална купа 1968, 1970. и 1971, Средњоевропског купа 1968, два трофеја Супершампиона Југославије 1969. и 1972. и једног Купа прволигаша 1973. године.

Кленковски је један од најтрофејнијих играча у клупској историји. У периоду од 1964. до 1970. године одиграо је 14 утакмица и постигао пет голова у млађим репрезентативним категоријама, али није заиграо за сениорску селекцију Југославије. У првом тиму Црвене звезде дебитовао је у сезони 1965/66, када је сакупио 13 лигашких сусрета и постигао гол из пенала против Олимпије (2:3). Наредне сезоне се усталио у тиму црвено-белих након смене генерације. Одиграо је свих 30 првенствених утакмица и четири пута се уписао у стрелце. Његов гол је одлучио победника на мечу против Олимпије (1:0) у Љубљани, а уз Војислава Мелића је једини одиграо све утакмице у шампионату. Играо је и на сва четири меча у Купу сајамских градова укључујући и тријумф против Атлетик Билбаоа од 5:0. Ту треба још додати и два меча у Средњоевропском купу и четири у Купу Југославије, тако да је Кленковски са укупно 40 мечева у сезони 1966/67 био убедљиво најстандарднији и најпоузданији Звездин играч.

На почетку шампионата 1967/68, Живан Ракић је добио предност у халф линији, али га је Кленковски убрзо потиснуо из тима и са Кирилом Дојчиновским био стуб одбране црвено-белих у освајању дупле круне. У шампионату је одиграо 17 утакмица и постигао голове против Марибора (2:2) и сплитског Хајдука (1:1), док је четири меча забележио у освајању Купа. Касније је освојен и Средњоевропски куп, а дефанзивац црвено-белих је одиграо шест мечева у овом такмичењу. Титула је одбрањена у сезони 1968/69, а Кленковски је био један од незаменљивих чланова Миљанићевог шампионског тима са 32 одигране утакмице и четири поготка, по један против Олимпије (6:0), Бора (2:0), Пролетера (2:0) и Загреба (3:0). Наредне сезоне се уписао у стрелце у Купу шампиона против Линфилда из Белфаста (8:0). Освојио је трећу титулу првака у низу и на 30 утакмица постигао два гола, по један из пенала против Олимпије (2:1) и Вардара (3:0). Црвено-бели су тријумфовали и у Купу, а Кленковски је одиграо свих шест сусрета и постигао победоносни гол у четвртфиналу против ОФК Београда (1:0) из једанаестерца. Освојен је и трофеј Супершампиона Југославије са две победе против загребачког Динама од 4:1 и 2:1 у којима је Кленковски био на терену свих 180 минута.

Одиграо је четири меча у европском походу до полуфинала Купа шампиона 1970/71, али је имао кикс у реваншу полуфинала у Атини против Панатинаикоса, када није испуцао једну лопту која је претходила раном голу домаћег тима, који им је дао крила да надокнаде велики заостатак из београдског меча и пласирају се у финале. Кленковски и Миле Новковић су касније истицали да су играчи Звезде отровани у Атини, говорило се и да је меч договорен на државном нивоу, а голман Дујковић и Џајић, који тада није играо због суспензије после црвеног картона из четвртфинала, су прихватили одговорност за пораз у виду лоше игре целог тима.

Кленковски је од те утакмице потпуно пао у други план и ретко добијао шансу. Тренер Миљанић је пружао прилику млађим играчима, Богићевићу, Керију, Новковићу, Стаји Николићу и Николи Јовановићу, иако је и Кленковски са 25 година био млад играч. Тај кобни меч у Атини му је практично уништио каријеру. Одиграо је само три утакмице у освајању своје четврте титуле са Звездом у сезони 1972/73.

Каријеру је завршио у Пролетеру из Зрењанина у сезони 1977/78, где је играо са Иваном Јуришићем, још једним сјајним дефанзивцем, који је имао ту несрећу да његов кикс удаљи Звезду од трофеја у финалу Купа УЕФА 1979. године. Кленковски је без обзира на све оставио дубок траг у Звезди и један је од најбољих одбрамбених играча који су икада играли у дресу најтрофејнијег српског клуба. Преминуо је 12. јула 2013. године у Београду после дуге и тешке болести.

Александра Станаћев, сјајни плејмејкер кошаркашица Црвене звезде, рођена је 25. септембра 1994. године у Кикинди.

   Кошарку је почела да тренира у Молу, да би након тога три године играла Баскетстару из Сенте. Наступала је и за Сивац, да би 2011. године потписала уговор са Црвеном звездом.

У првој сезони 2011/12, на 22 утакмице у лигашком делу домаћег шампионата бележила је 8,3 поена, 3,5 асистенције, 3,2 скока и 2,41 украдену лопту. Била је најбољи асистент и четврти стрелац тима, док је у плеј-офу бележила 10,1 поен, 6,6 асистенција, 3,4 скока и чак 3,71 украдених лопти. Клуб је те сезоне заузео шесто место, а Александра је на утакмици против Јагодине нанизала чак 17 асистенција, што је њен лични рекорд у Звездином дресу. Не постоји статистика за асистенције од оснивања клуба, али ово је врло вероватно један од најбољих индивидуалних учинака у клупској историји.

Изузетно хитра кошаркашица је сјајне игре пружила у сезони 2012/13, када је у лигашком делу била најбољи стрелац и асистент тима са просеком од 16 поена и седам асистенција уз 4,2 скока и 2,25 украдених лопти. У плеј-офу је бележила чак 8,3 асистенција и помогла екипи да стигне до четвртог места и избори пласман у регионалну лигу.

Минуле сезоне је на 47 утакмица у свим такмичењима бележила 8,9 поена, 7,8 асистенција, 3,1 скок и две украдене лопте. Била је најбољи асистент и крадљивац лопти у тиму, а екипа је стигла до финала српског плеј-офа и регионалне лиге, где је ЖКК Радивој Кораћ у неизвесним дуелима био успешнији. Александра се у овој сезони потпуно подредила колективу и завршила такмичења у регионалној лиги и шампионату Србије као прва на листама најбољих асистената. После одлазака Александре Црвендакић, Тине Јовановић, Милице Деуре и Александра Станаћев ће следеће сезоне играти у иностранству, јер је потписала уговор са шпанском Конкуеру из Уелве.

Играла је и за селекције Србије до 16, 18 и 20 година. На Европском првенству до 18 година 2012. одлично је одиграла и бележила просечно 14 поена, 4,4 асистенције и 3,8 скокова, а недавно је на Европском јуниорском првенству у Удинама била најбољи асистент шампионата са просеком од 5,1 успешних додавања уз девет поена по мечу, а Србија је заузела четврто место.