Срећан ти рођендан, кућо!

Урбана легенда, која би могла понети наслов „Цигла по цигла – Маракана“, препричава се деценијама.

У темељ и зидове Маракане, у које су навијачи узидали цигле које су куповали и доносили на стадион нису уткани само ти неопходни бетонски правоугаоници и везиво којим су лепљени једно за друго. Уткано је нешто много више. Уткан је ентузијазам, уткана је љубав, уткан је инат, уткано је нешто необјашњиво, што је навело на десетине хиљада људи да оде и купи ту фамозну циглу, коју ће касније однети на Топчидер и, можда је и несвесно, тада угради у здање на којем ће бити исписана историју. У здање које ће донети много радости и патње, много љубимаца (и неколико издајника), много тренутака који ће се препричавати деценијама и генерацијама касније.

И ако сумњамо у веродостојност поменуте урбане легенде, која на један непоновљив и невероватан начин показује однос који се зове исто као и однос према породици, девојци, жени – љубав, а који се опет не може лако објаснити, оно у шта се не сумња јесу догађаји и емоције који су остали између четири зида Маракане. Прошле године прославила је пола века, ове године је кренула у другу половину, а оно што се између та четири зида који је ограничавају догађало за то време – остаје упамћено и записано. У аналима, у историјама, монографијама и – у срцима људи који су ту историју писали.

Од првог меча, против Ријеке, од поготка, тада пионира, касније и првотимца, Трифуна Михајловића, преко сениорског првенца, Душана Маравића, преко историјских мечева, са великанима, до тужних дана, који и данас некако непомично трају око Црвене звезде, Маракана је ту. Непомерљива, недодирљива. У њој и данас нека нова деца почињу своје каријере, на њеној трави и данас се постижу голови за тв шпице, на њеним трибинама и данас се оре песме посвећене феномену названом „Црвена звезда“. И данас се на њима тугује и плаче, пева и весели, псује и нервира. И све то буде и прође. Нешто се и заборави. Остају након свега само Црвена звезда и Маракана. То је нераздвојив спој. Ако би нестало једно, не би било ни другог.

И биће тако још дуго. Некада, у срећна времена, упамтила је она и 110 000 душа против Ференцвароша, и бацање на колена Реала, Барселоне, Арсенала, Бајерна, Милана, Фиорентине, Манчестера, Ливерпула, Бенфике, Панатинакоса. Памтила је мајсторије Џајића, Шекуларца, Стојковића, Петровића, Савићевића, Просинечког, Огњеновића, одбране Дујковића, Кајганића, Стојановића, Милојевића, голове Панчева, Савића, Костића, Филиповића, Пјановића, Жигића, елеганцију Белодедића, Богићевића, Буњевчевића, Петковића… Памти и поразе од оних који су раније долазили у њено крило да приме што мање голова.

И када се све то стави на папир, када се све сабере и одузме, када се подвуче црта, остаје једна громада. Остаје симбол, стециште историјских догађаја, појам, институција, наша кућа. Остаје дом Црвене звезде. Дом који су многи покушавали да сруше, али нису успели. Нити ће. Не могу милиони дуга, све чешће незнање неких играча који су случајно понели славни црвено-бели дрес, кризе, да помуте њену славу. Нити искључења струје због дуговања могу да учине да њен ореол светли мање него што је светлео те 1963, 1975, 1979, 1987, 1991…

Јер, Маракана је наш дом. Дом који ће увек имати оне који ће је бранити. Као што су је бранили они који су донели прве цигле, као што ју је отворио Лаза Петровић из Лознице, који је преноћио испред њега како би ушао на први меч одигран на њеном тепиху, као што су јој доносили славу они који су на њој играли утакмице које су од Црвене звезде направили вечитог великана светског фудбала.

Јер си Маракана. Јер си наша кућа.

Срећан ти рођендан, кућо!