На данашњи дан: Рођени Звонко Милојевић и Владимир Југовић

Звонко Милојевић, некадашњи голман Црвене звезде из славних дана, када је клуб био првак света, капитен екипе, рекордер клуба по броју минута без примљеног гола, репрезентативац и један од ретких фудбалера који је у претходне две и по деценије одиграо преко 200 званичних утакмица за клуб, рођен је 30. августа 1971. године у Јагодини.

За београдске црвено-беле је од 1989. до 1997. године бранио на 203 такмичарске утакмице. Учествовао је у освајању Интерконтиненталног купа у Токију 1991. године, три шампионске титуле 1990, 1992. и 1995. године и четири национална купа 1993, 1995, 1996. и 1997. године.

За први тим Звезде дебитовао је са свега 18 година у реванш мечу осмине финала Купа УЕФА против Келна (0:3). У освајању титуле првака у сезони 1989/90 сакупио је четири меча, а праву шансу на голу добио је одласком Стевана Стојановића у иностранство 1991. године. У Суперкупу Европе 1991. године против Манчестер Јунајтеда Звонко је одбранио пенал Стиву Брусу у првом полувремену, Звезда је потпуно надиграла тим Алекса Фергусона, али је ипак поражена резултатом 0:1. Због ситуације у Југославији одлучено је да се игра само та једна утакмица и то у Енглеској. У освајању титуле светског шампиона против чилеанског Коло Кола (3:0) у Токију, Звонко Милојевић је имао неколико одличних интервенција и на тај начин је допринео освајању Интерконтиненталног купа. Те сезоне је освојена и трећа титула првака државе у низу, а Звонко је чувао мрежу на 13 лигашких сусрета, као и на шест мечева у Купу шампиона 1991/92.

Касније су санкције спречиле Звезду да игра у Европи, па је и Звонку ускраћено да покаже свој таленат против најбољих клубова Старог континента. Наредних година био је незаменљив на голу најтрофејнијег српског клуба. У шампионату 1992/93 бранио је на 26 лигашких сусрета, док је у освајању Купа забележио седам мечева. Следеће сезоне одиграо је 23 првенствена меча, а титула је на Маракану враћена у сезони 1994/95, када је Милоје са 31 одиграном утакмицом после Рамба Петковића, Марка Перовића и Ивана Аџића био најстандарднији у тиму. Поставио је рекорд клуба по броју минута без примљеног гола у шампионату. Његов низ од 697 минута без примљеног гола у првенству је до данас остао клупски рекорд, док је Бобан Бајковић у сезони 2011/12 поставио рекорд Црвене звезде по броју минута без примљеног гола у свим такмичењима од 820 минута, надмашивши Милојевићевих 716 минута у низу из сезоне 1994/95. У освајању Купа забележио је осам утакмица, а у финалним сусретима против Обилића није савладан (4:0 и 0:0).

Тако је Звезда као освајач дупле круне по окончању санкција заиграла у Купу УЕФА, а не у Лиги шампиона, и одмах је заустављена од швајцарског Ксамакса (0:1 и 0:0). У сезони 1995/96 Звонко Милојевић је бранио на чак 44 утакмице у свим такмичењима и био је играч са највише одиграних мечева у клубу. Одбрањен је Куп са две победе у финалу против Партизана од 3:0 и 3:1. У својој последњој сезони у Звезди 1996/97, на мечу Купа победника купова против Барселоне одбранио је пенал који је извео Попеску, био је најбољи играч екипе те вечери у поразу на стадиону Ноу Камп резултатом 1:3. Сјајно је чувао мрежу на свих шест сусрета у овом такмичењу, против Хартса, Кајзерслаутерна и Барселоне. Стигао је и до свог четвртог трофеја у националном купу, а трећег у низу. Одиграо је шест мечева у најмасовнијем такмичењу, премашио границу од 200 такмичарских утакмица у Звезди, што је од распада СФРЈ успело само њему и касније Дејану Миловановићу. Ипак, у другом делу сезоне на голу га је заменио Драгослав Јеврић.

Дугогодишњи чувар мреже црвено-белих каријеру је наставио у белгијском Андерлехту. Није био стандардан у редовима белгијског великана, јер је од 1997. до 2003. године одиграо само 31 првенствену утакмицу. Касније је бранио и за Локерен од 2003. до 2007. године на 30 лигашких сусрета. Имао је и проблема са повредама, па је током каријере, која је трајала чак 21 годину, четири пута оперисао колено.

За репрезентацију Југославије одиграо је десет мечева. Дебитовао је 4. фебруара 1995. године против Јужне Кореје (1:0) на Карлсберг купу у Хонг Конгу, а последњи меч је забележио 10. фебруара 1997. против Хонг Конга (3:1). Да нису уведене санкције непосредно пре почетка Европског првенства 1992. године био би већ тада у саставу Југославије на континенталном шампионату, иако је имао тек непуну 21 годину. Чак се појавио и у Панини албуму за Еуро ’92.

Живот му се потпуно променио након 15. новембра 2007. године, када је на аутопуту код немачког града Ахена доживео тешку саобраћајну несрећу. У аутомобилу је био са оцем фудбалера Горана Ловреа на путу из Белгије ка Србији. На Звонков Ауди А8 налетео је камион и одбацио га на шлепер, који се налазио испред. Легендарни чувар мреже црвено-белих је 12 дана био у коми. Имао је прелом дела лобање, крварење у мозгу, прелом ножних екстремитета и прелом кичме. Уследиле су и бројне операције и физикалне терапије, месеци лечења у иностранству. Поред негативне прогнозе лекара, Звонко се на њихово велико изненађење у великој мери опоравио, још само да поново стане на ноге и једна велика ружна животна епизода биће иза њега.

Владимир Југовић, легендарни фудбалер Црвене звезде, са којом је био европски и светски шампион, један од најтрофејнијих српских играча у историји, рођен је 30. августа 1969. године у Милутовцу код Трстеника.

За Звезду је од 1989. до 1992. године одиграо 100 такмичарских утакмица и постигао 16 голова. Учествовао је у освајању Купа европских шампиона и Интерконтиненталног купа 1991. године, три шампионске титуле 1990, 1991. и 1992. и једног националног купа 1990. године.

У Милутовцу је играо до своје 13. године, када га је Тома Милићевић довео у Звезду. Био је један од најталентованијих фудбалера из Звездине омладинске школе. Имао је велики број утакмица у млађим репрезентативним категоријама, а по потписивању професионалног уговора одмах је отишао у војску из које се вратио септембра 1989. године, када је Звездин тим са тренером Шекуларцем на челу већ био формиран, па је Југовић одиграо само један меч у освајању титуле првака 1989/90, када је дебитовао против Сарајева на Кошеву. Одлучио је да оде на позајмицу у клуб у којем ће имати запажену минутажу. Избор је пао на Рад са Бањице, где је у другом делу те сезоне на 16 лигашких сусрета постигао седам голова. Био је најбоље оцењени играч на својој позицији у шампионату.

Југовић је имао срећу да је тренер Љупко Петровић из Рада прешао у Звезду и инсистирао код Џајића и Цветковића да Југа буде враћен на београдску Маракану. Успео је да их убеди, а остало је историја. Југовић је био најмлађи у екипи која је постала првак Европе и одбранила титулу шампиона државе. Одиграо је свих девет мечева у Купу шампиона. Издвајао се борбеношћу, одличним прегледом игре, рационалношћу, прецизним додавањима. Успешно је затварао рупе на средини терена, био неуморан тркач, а знао је да постигне и солидан број голова, јер је у шампионату на 32 утакмице седам пута био стрелац. Два поготка је постигао против Земуна (5:1), а једном се уписао у дербију против Партизана (3:1).

Сјајне године у Звезди обележила је његова партија у Токију, у мечу за титулу светског клупског првака. Против чилеанског Коло Кола постигао је два гола у победи од 3:0 и као награду за најбољег играча утакмице добио је кључеве новог модела Тојоте. Међутим, поменути аутомобил никада није стигао до њега у тим турбулентним временима на овим просторима. Звезда је наставила доминацију у домаћим оквирима, па је Југовић у освајању треће титуле у низу 1991/92 на 29 лигашких утакмица постигао четири поготка, два у тријумфу против бањалучког Борца (2:0) и један у последњем колу против Земуна (3:1) на свом опроштају од црвено-белог дреса.

Касније је направио сјајну каријеру у Италији и освојио велики број трофеја. За Сампдорију је наступао од 1992. до 1995. године. У дресу клуба из Ђенове одиграо је 81 меч у Серији А, постигао 18 голова и освојио Куп Италије 1994. године. Уследила је селидба у Јувентус са којим је поновио успехе које је имао са Звездом. Освојио је Лигу шампиона и Интерконтинентални куп 1996. године и до тада је био један од тројице играча којима је успело да узму светску титулу у дресу два клуба. Друга двојица су Уругвајци Нелсон Гутијерез (Пењарол 1982. и Ривер плата 1986.) и Хуго Де Леон (Гремио 1983. и Насионал 1988. године). За “Стару даму“ из Торина је до 1997. године одиграо 56 лигашких сусрета и постигао осам погодака освојивши још и Суперкуп Европе 1996. и титулу првака 1997. године. Носио је и дресове Лација (1997/98), са којим осваја Суперкуп Италије, Атлетико Мадрида (1998/99), Интера из Милана (од 1999. до 2001. године), Монака од 2001. до 2003. са којим је освојио Лига куп Француске 2003 године. На заласку каријере играо је за аустријску Адмиру (2003/04) и немачког друголигаша Алена (2004/05).

За репрезентацију Југославије одиграо је 41 утакмицу уз три поготка. Дебитовао је 8. августа 1991. против Чехословачке, а опростио се 13. фебруара 2002. против Мексика (2:1). Одиграо је све четири утакмице на Светском првенству у Француској 1998. године, када је наш национални тим заузео 10. место. Исти број мечева забележио је и на Европском шампионату у Белгији и Холандији 2000. године, када је Југославија поново заустављена од Холандије, овога пута у четвртфиналу (1:6). По завршетку каријере Југовић се посветио менаџерском послу.