Небојша Крупниковић, некада одлични фудбалер црвено-белих, стрелац једног од најлепших голова у историји вечитих дербија, рођен је 15. августа 1973. године у Ариљу.

1374301_401817393288505_827920970_n  У два наврата је носио Звездин дрес, од 1991. до 1993. и од 1994. до 1996. године. На 92 такмичарске утакмице постигао је чак 55 голова и учествовао у освајању две шампионске титуле 1992. и 1995. године и два национална купа 1995. и 1996. године.

Дебитовао је у сезони 1991/92 против суботичког Спартака када је ушао у игру са клупе заменивши Илију Најдоског. Те сезоне се појавио у тиму на два лигашка меча и као тинејџер се радовао освајању титуле првака са ведетама светског фудбала какви су били Савићевић, Панчев, Југовић, Белодедић, Михајловић, Најдоски и Радиновић. Наредне сезоне сакупио је осам првенствених мечева, а у освајању купа 1993. није провео ни минут на терену.

Тежим путем је морао да се пробија до свог места под сунцем, па је 1993. године прослеђен на позајмице у Раднички из Београда и грчки Паниониос, где је био врло запажен и на 30 лигашких мечева се девет пута уписао у стрелце.

По повратку у табор Црвене звезде у сезони 1994/95 пружио је сјајне партије. У шампионату је на 30 сусрета постигао чак 23 гола, један мање од првог стрелца екипе Дарка Ковачевића и значајно допринео повратку титуле на београдску Маракану. Био је трећи стрелац лиге. У победи против Војводине (3:0) постигао је два гола, против Партизана водећи погодак у 11. минуту у тријумфу од 3:2, а гол који је постигао “маказицама“ на 99. вечитом дербију против Партизана (2:2) у 16. минуту, један је од најлепших, а вероватно и најатрактивнији у историји дуела против црно-белих. Имао је фантастичан финиш сезоне, јер је у последња три кола постигао чак осам голова, два против Бечеја (2:2) и по три у убедљивим победама против Рада (8:1) и Борца из Чачка (7:3). У освајању Купа био је први стрелац Звезде са пет погодака у девет утакмица. Поново је био кобан по Партизан јер је у Звездиној победи на домаћем терену од 2:0 у првом сусрету четвртфинала оба пута био стрелац. Други гол на овом дербију постигао је из пенала, који је над њим направљен. Један погодак је постигао и у првом финалном мечу против Обилића (4:0). Крупниковић је у сезони 1994/95 на 39 утакмица у свим такмичењима постигао 28 голова и заједно са Дарком Ковачевићем био најефикаснији у тиму који је стигао до дупле круне. Овај двојац је остао упамћен као један од најефикаснијих у историји клуба у једној сезони.

10409006_650960618316966_3156194612523937697_n

Горњи ред: Кристић, Симеуновић, Ризнић, Ковачевић, Крупниковић и Стефановић. Чуче: Јован Станковић, “Рамбо“ Петковић, Горан Ђоровић, Стојковски и Перовић на постеру из легендарног спортског магазина “Темпо“.

По укидању спортских санкција Звезда као шампион државе није заиграла у Лиги шампиона, већ у Купу УЕФА, где је тим испао на старту од швајцарског Ксамакса (0:1 и 0:0). Крупниковић је играо на оба меча, а у првенству Југославије 1995/96 са 19 голова у 32 утакмице био је први голгетер клуба. Поново је до изражаја дошла његова одлична техника, снажан и прецизан шут, добро извођење прекида. Поново је био стрелац против Партизана (2:3), а постигао је и победоносни погодак са беле тачке против Војводине (1:0). По два пута се уписао у стрелце против Напретка (3:0), зрењанинског Пролетера (5:1) и нишког Радничког (3:1). Титула је црвено-белима измакла, али не и трофеј у Купу, где је Крупниковић бриљирао са седам голова у девет утакмица и поново био најбољи стрелац екипе. Три пута је погађао мрежу Лознице (6:1), а по једном био стрелац у финалним тријумфима над Партизаном од 3:0 и 3:1. На леп начин се опростио од клуба убедљивим победама над највећим ривалом и Куп трофејом. Надавао се голова на дербијима, што у првенству, што у Купу, и тако заувек остао у срцима навијача који су пратили Звезду током деведесетих година.

1368868008902

Касније је носио дрес Стандарда из Лијежа 1996. године (15 утакмица, пет голова у белгијској лиги), затим јапанске Гамбе из Осаке, где је од 1997. до 1998. на 40 мечева 11 пута био стрелац. Кратко је наступао за француску Бастију на позајмици 1999. године (10 првенствених утакмица, један гол). Исте године је био и у ОФК Београду, а након тога је од 1999. до 2001. године играо за немачки Хемницер из Хемница, где је у 38 утакмица постигао девет голова. Одличан утисак остварио је у немачком Хановеру, где се у потпуности вратио на велику сцену. Од 2001. до 2005. године је у дресу овог клуба на 117 лигашких утакмица постигао 17 голова. У сезони 2001/02 је у другом рангу такмичења на 38 сусрета забележио девет голова, а наредне сезоне је у Бундеслиги имао запажен учинак. На 32 утакмице се пет пута уписао у стрелце. За Арминију из Билефелда је у сезони 2005/06 на осам утакмица постигао три гола, а каријеру је завршио у Падерборну, где је у сезони 2007/08 био у саставу 29 пута уз два забележена гола.

Иако је био сјајан фудбалер никада није заиграо за репрезентацију Југославије односно Србије и Црне Горе. Велики број знатно лошијих играча су носили дрес националног тима, али Крупниковић никада. Сличан случај је био и са Дејаном “Рамбом“ Петковићем, али је он бар неколико пута наступио за Југославију. Крупниковић је једно време фигурирао као кандидат за спортског директора Звезде, али се то за сада није десило.

Бобан Марјановић, горостасни центар Кошаркашког клуба Црвена звезда, рођен је 15. августа 1988. године у Зајечару. Од лета 2013. године члан је црвено-белих, са којима је минуле сезоне освојио Куп Србије, наступао у Евролиги и стигао до полуфинала Еврокупа.

zmarjanovic

Да ће популарни Боби израсти у правог џина било је јасно још док је био у вртићу. Већ тада је био виши од васпитачице. Ипак са своја 223 центиметра није највиши кошаркаш који је играо за Звезду, јер је Славко Вранеш са висином од 230 центиметра одиграо три меча за клуб са Малог Калемегдана у сезони 2003/04.

Марјановић је кошаркашку каријеру почео у Ртњу из Бољевца, а од 2006. до 2010. године носио је дрес вршачког Хемофарма, са изузетком периода из 2007. када је био на позајмици у Свислајону. У почетку је ретко добијао шансу у вршачком тиму, да би у сезони 2007/08 имао већу минутажу. Бележио је 4,9 поена у Суперлиги Србије, а 4,6 у УЛЕБ купу. Постепено је напредовао, па је сезону касније имао учинак од 7,6 поена и 4,1 скок у Еврокупу, а добре игре пружио је и у Суперлиги Србије и Јадранској лиги. У сезони 2009/10, последњој у Хемофарму, имао је просек од 9,5 поена и 5,2 скока у Суперлиги Србије. Сличан учинак забележио је и у Еврокупу (девет поена и 5,3 скока), а у регионалном такмичењу је нанизао 7,1 поен и 4,9 скокова у просеку. Прешао је у велики ЦСКА из Москве, али се није наиграо у екипи вишеструког шампиона Европе. У Евролиги је на осам утакмица бележио 4,3 поена и 3,5 скокова, па је прослеђен Жалгирису у другом делу сезоне. У клубу из Каунаса је имао нешто бољи учинак – 5,2 поена и 3,5 скокова у елитном европском такмичењу, а освојио је и титулу првака, Куп Литваније и Балтичку лигу 2011. године. Мучиле су га и повреде. Врло мало је био на паркету и у Нижњем Новгороду у сезони 2011/12, па је убрзо прешао у Раднички из Крагујевца, где је на седам мечева у Јадранској лиги бележио 4,4 поена. После низа година у којима му је каријера била у силазној путањи одлучио је да обуче дрес Мега Визуре у сезони 2012/13. Одиграо је сјајно и потпуно се вратио у живот. У првом делу Кошаркашке лиге Србије бележио је 17,2 поена, 12,3 скока, 1,48 блокада и убедљиво био најкориснији играч такмичења. Одличну форму потврдио је и у Суперлиги Србије, где је на 13 утакмица имао просек од 16,4 поена, 10,8 скокова и 1,77 блокада. Проглашен је за МВП-а лигашког дела такмичења, а у плеј-офу их је зауставила Звезда са 2:1 у победама. Тако је Боби разуверио многе који нису веровали да ће поновити тако добре партије из КЛС-а у Суперлиги.

После одличне сезоне у Меги прешао је у Црвену звезду, са којом је стигао до трофеја у Купу Србије 2014. године. У Евролиги је врло добро одиграо. На десет сусрета бележио је 10,8 поена и 7,7 скокова. Проглашен је и за МВП-а 10. рунде елитног такмичења, када је у бриљантној победи Звезде на гостовању против Лијетувос Ритаса (99:75) забележио 25 поена уз 11 скокова за нешто више од 17 минута у игри. Црвено-бели су такмичење наставили у Еврокупу, где су стигли до полуфинала, а тамо их је зауставио Уникс из Казања у реваншу. После разлаза Звезде са Блејком Шилбом и Боби је пружао слабије партије него у првом делу сезоне. Ипак, у лигашком делу Суперлиге Србије поново је био доминантан. На 14 мечева имао је просеке од 14,9 поена, 8,3 скока, једну блокаду и био лидер тима у овим статистичким категоријама. Међутим Звезда до титуле првака државе није стигла ни 16. сезону заредом. Марјановић је у сезони 2013/14 за црвено-беле одиграо укупно 70 утакмица у свим такмичењима у којима је постигао 733 поена, остварио 500 скокова и 75 блокада. Био је лидер клуба по броју ухваћених лопти и рампи, као и по броју погођених шутева за два поена (290).

Са репрезентацијом Србије до 19 година освојио је златну медаљу на Светском првенству у Новом Саду 2007. године, када је у девет утакмица бележио 8,4 поена, 6,6 скокова и 1,33 блокаде. Злато је узео и на Првенству Европе за играче до 20 година 2008. у Риги уз учинак од 6,5 поена 2,5 скокова и 1,33 блокаде на осам мечева. За сениорску селекцију Србије одиграо је два меча на шампионату Старог континента 2011. године, када је заузето осмо место. Навијачи Црвене звезде ће и у наредној сезони уживати у његовим монструозним закуцавањима и ефектним блокадама.

Коментари

avatar
  Subscribe  
Обавести ме о