Нова-стара Звезда – шта смо видели на старту сезоне?

Шампионски састав Црвене звезде, први након шест година, на старту нове сезоне добио је новог тренера. Новина је и то што црвено-бели после неколико деценија нису наступили у евро-такмичењима, али и најављени нови систем рада, који подразумева максималне мере штедње и ослањање на сопствену фудбалску школу. Низ неуобичајених ствари које прате Звезду последњих месеци је пре неколико дана допуњен и чињеницом да наш тим није могао да региструје нове играче (њих деветорицу), па се нишком Радничком синоћ супроставила екипа коју је претходне године водио Славиша Стојановић. Наравно, без играча који су напустили клуб (Бајковић, Келхар, Нинковић, Мрђа, Дауда од стандардних).

То је можда и препрека да се детаљније анализира и коментарише оно ново што смо видели од тима Ненада Лалатовића, јер је екипа играла без појачања која је тренер током припрема уигравао, али, и поред тога, могло се видети много тога што ће, надајмо се постати пракса и редовност у овој сезони. Било је, наравно, и грешака, на којима ће стручни штаб сигурно радити.

Дефанзива

Када је реч о дефанзиви, сама чињеница да Раднички, осим у ситуацији након грешке Мијаиловића одмах након првог судијског звиждука, практично није озбиљније припретио Звезди, говори да је Звездина прошлосезонска тројка, појачана Дарком Лазићем, одиграла солидан меч. Уз неке тактичке грешке, које би требало временом и уигравањем да се сведу на минимум, и техничке, које се могу десити свакоме (у овом случају неколико слабих момената имао је, пре свега, Мијаиловић), утисак је да се ни у једном тренутку није видело да би Раднички могао да забрине навијаче Звезде и угрози освајање три бода.

Прво што „упада у очи“, када је реч о дефанзиви нашег тима јесте то што је одбрана практично током свих 90 минута почињала од нападача – Ђорђа Ракића и тројке Печник – Лазовић – Савићевић. Дакле, једноставан рецепт – пресинг, против којег у овој лиги ретко која екипа може да се избори. За константан пресинг потребна је, у првом плану, добра физичка припремљеност и рационалније трошење снаге и трчање, а чини се да се на томе добро радило у припремном периоду. Уз то да се форма подиже током полусезоне иде и све већа константност у овом погледу, тако да би квалитетан рад у наредном периоду могао да донесе у сваком мечу овакву слику, јер тактички и технички слабије обучени противници против високог пресинга и агресивности једноставно не могу и не знају да се изборе и практично су осуђени да Звездиним играчима предају лопту у посед испуцавањима, као што је то у већем делу меча био случај са Нишлијама, којима, на челу са тренером Степановићем треба одати признање за то што су дошли на Маракану да се надигравају, а не да играју толико пута виђен „бункер“.

Ангажована игра свих 90 минута

Друга ствар која радује је то што, за разлику од неких претходних сезона, Звезда и при пристојном и сигурном вођству тежи голу противнику и жели да погоди мрежу ривала још неколико пута. Без опуштања, беспотребног повлачења и респектовања противника, црвено-бели су практично до последњег Мажићевог звиждука у надокнади времена јурили ка Филиповићевом голу, не би ли га савладали још неки пута. Такође, тренер Лалатовић значајно је допринео томе, правим изменама, јер није са намером „повлачио“ екипу, напротив, изменама ју је гурао напред. Увођење нападача уместо крилног играча, па потом промене „позиција за позицију“ јасно стављају до знања циљ шефа стручног штаба и његове намере са Звездом – константни напада током свих 90 минута.

Младе снаге

Интересантно је то да и поред одлуке Савеза да Звезди не одобри регистровање нових играча, навијачи, барем судећи према коментарима на форумима и друштвеним мрежама нису били много разочарани. Оно што је та одлука донела јесте шанса за многобројне голобраде младиће, претежно из Звездине школе, да покажу шта знају, па смо тако, у одличним издањима видели и оне који су већ наступали раније, али и оне који ове сезоне почињу свој сениорски стаж. Гледали смо тако Рајковића (1995), Лазића (1994), Петковића (1992), Ковачевића (1992), Савићевића (1994), Јовановића (1996), Ристића (1995) и Јовића (1997). Чак осам играча који имају 22 или мање година, а чак шест млађих од 20! Уз жал што Лука није успео да погоди у свом, практично првом контакту са лоптом, видели смо и позитивно изненађење у виду игре Михајла Ристића, који је сјајно искористио своје време на терену и показао да се на њега може озбиљно рачунати у будућности. Радује и београдски деби Рајковића, коме ће за самопоуздање много значити меч без примљеног гола, али и то што је у ватру „бачен“ и млади штопер Јовановић, коме се такође предвиђа светла будућност.

Стил игре

Иако је у самом центру напада корпулентни Ђорђе Ракић, Звездини дефанзивци и везни играчи нису покушавали дугим лоптама да прескачу игру, већ се видела јасна намера да се кроз кратак пас дође до гола противника. Савићевић и Милијаш, уз дефанзивније орјентисаног Ковачевића, константно су прилазили штоперима по лопту, а често смо видели и дефанзивце, пре свега Сава Павићевића, који је са лоптом одлазио дубоко у поље противника. Такође, уочљиво је било и да десна страна, са Лазовићем и Петковићем у офанзиви нуди више опција него супротна, лева, и да ће, уколико Лаза остане у клубу, ова два момка бити једно од најјачих оружја у предстојећој сезони.

Индивидуални учинак нећемо истицати овом приликом, али је јасно да је Ненад Милијаш одиграо сјајан меч, као и Саво Павићевић, који је командовао одбраном и који ће сигурно много значити младим момцима који пристижу.

Све у свему, лака, сигурна, на тренутке лепршава игра Црвене звезде и победа која ни у једном тренутку (нека буде, после другог минута и поменуте шансе Батиохе) није долазила у питање, уз најаву неке нове Звезде, са пуно младих снага у својим редовима и борбе до последњег судијског звиждука и последњег кола.

Следи меч са Јагодином, а наш задатак је да поновимо и повећамо бројност из јучерашњег меча и помогнемо овом младом тиму да настави са тријумфима!