Moja Crvena Zvezda
ВажноЗвездина кућа славнихНајновијеОстало

На данашњи дан: Рођени Милан Лазаревић и Јовица Николић

Милан Лазаревић, легендарни рукометаш Црвене звезде, својевремено најбољи играч на свету и олимпијски шампион са репрезентацијом Југославије, рођен је 11. јула 1948. године у Београду.

26У раној младости је дуго тренирао пливање, а у гимназији се пребацио на рукомет захваљујући професору физичког Душку Стефановићу. Почео је да игра за Палилулац, који се касније фузионисао са Звездом, па су талентовани рукометаши овог клуба убрзо постали носиоци игре у црвено-белом тиму на челу са Лазаревићем, што Звездини играчи староседеоци у прво време нису баш лако прихватили.

За први тим Звезде је наступао од 1967. до 1974. године и кратко у сезонама 1975/76 и 1976/77 по повратку из Немачке због војне обавезе. Иако је за саиграче у Звезди имао одличне рукометаше Бранислава Покрајца, Светомира Ћерамилца, Андрију Бањанина, Рајка Лауа и остале није успео да оствари бољи резултат од четвртог места у шампионату Југославије у сезони 1973/74. Побеђивала је Звезда и водеће тимове тих година, али је и губила.

У сезони 1970/71, Милан Лазаревић је у тријумфу против Партизана из Бјеловара (18:12) постигао 10 голова, а девет против Криваје (18:17). Ипак, заузето је само седмо место на табели, као и у сезони 1971/72, када је Лазеревић у победи против Криваје (23:17) забележио девет погодака. У наредном шампионату такође се истицао ефикасношћу. Девет пута је погодио мрежу екипе Загреба у победи од 26:22, а осам у убедљивом слављу против бјеловарског Партизана (21:11). У освајању четвртог места у сезони 1973/74 био је у сјајној форми. Вукао је тим у целом првенству, а у поразу од Црвенке (23:24) постигао је чак 13 голова, док се у победи против Динама од 17:16 у стрелце уписао 11 пута, а девет у ремију против Борца из Бањалуке (18:18).

Звездане тренутке каријере доживео је у дресу репрезентације Југославије, за коју је у 85 утакмица постигао 216 голова. Освојио је бронзану медаљу на Светском првенству у Француској 1970. године и злато на Олимпијским играма у Минхену 1972. године. Сјајне партије пружио је у Минхену. Постигао је 27 голова у шест мечева и као други стрелац тима проглашен је за најбољег играча олимпијског турнира. Захваљујући његовим головима Југославија је први пут постала олимпијски шампион у рукомету, а Лазаревић је те 1972. године проглашен и за најбољег рукометаша у Југославији и за најбољег спортисту СД Црвена звезда у избору Звездине ревије.

Од 1974. године живи у Нирнбергу, где ради као дипломирани машински инжењер, а истовремено је био и тренер до одређеног периода, када је због обавеза морао да се посвети само послу.

Јовица Николић, некадашњи фудбалер Црвене звезде и освајач бронзане олимпијске медаље са игара у Лос Анђелесу, рођен је 11. јула 1959. године у Светозареву, данашњој Јагодини.

10001503_416403241829920_1695010170592434079_n      Фудбалом је почео да се бави у родном граду, а за Црвену звезду је наступао од 1983. до 1989. године. Одиграо је 115 такмичарских утакмица, постигао 15 голова и учествовао у освајању две шампионске титуле 1984. и 1988. године и једног Купа 1985. године.

Већ у првој сезони је стигао до титуле првака. Одиграо је 22 првенствене утакмице и са осам погодака био други стрелац тима. Имао је сјајан финиш сезоне, јер је на последња четири сусрета постигао три гола, против загребачког Динама (3:2), затим победоносни у Љубљани против Олимпије (1:0) и на гостовању против Сарајева у последњем колу (2:2), а пре тога је по два пута био стрелац у тријумфу над Ријеком (4:1) и зеничким Челиком (4:0) и једном против Радничког из Ниша (2:1). И у Купу је био стрелац два гола против Ријеке у идентичној победи од 4:1 за пролаз у полуфинале. Одиграо је свих шест утакмица у најмасовнијем такмичењу. Сасвим добро се снашао у тој првој сезони, када је наступао на позицији центарфора, а касније је играо у везном реду.

У сезони 1984/85 играо је на оба сусрета на старту такмичења у Купу шампиона, када је Звезду зауставила Бенфика (победа у Београду од 3:2 и пораз у Португалу резултатом 0:2). У другом делу шампионата, када је Звезда заиграла знатно боље него у очајној јесењој полусезони, Николић се усталио у стартних 11 и на укупно 16 лигашких мечева постигао два гола, у победама против Ријеке (3:1) и Приштине (3:0). У освајању Купа одиграо је четири утакмице укључујући и победу у првом финалном мечу против Динама (2:1) у Загребу.

У Купу победника купова 1985/86 Јовица је одиграо пет утакмица и постигао један гол, у победи против данског Лингбија (3:1), а Звезду је у четвртфиналу зауставио мадридски Атлетико (0:2, 1:1). У шампионату Југославије на 17 сусрета два пута се уписао у стрелце, против Вардара (4:0) и у вечитом дербију против Партизана (2:1), када је постигао први Звездин гол у 46. минуту. Црвено-бели су освојили титулу, која је касније додељена Партизану. Ипак, Звезда је играла у Купу шампиона, где је стигла до четвртфинала, када је Реал Мадрид после тријумфа црвено-белих у Београду од 4:2 у реваншу славио са 2:0 и надокнадио заостатак захваљујући головима у гостима. Јовица Николић је на четири меча у елитном такмичењу улазио са клупе, док је у лиги сакупио 13 наступа.

Иако више није био стандардан у Звезди, допринео је освајању титуле првака у сезони 1987/88 одигравши десет мечева, док је у последњој сезони у клубу 1988/89, забележио само четири утакмице у првенству и две у Купу.

Каријеру је наставио у португалском Салгеирошу, за који је од 1990. до 1992. године на 92 меча постигао девет голова. Прве сезоне је са новим клубом изборио пласман у елиту и на 36 мечева у Другој лиги постигао шест погодака, а следеће сезоне је са Салгеирошем стигао до високе пете позиције у шампионату Португала. Играо је на заласку каријере и за португалског трећелигаша Маију од 1993. до 1995. године.

У дресу репрезентације Југославије одиграо је једну утакмицу и то у квалификацијама за Светско првенство 28. септембра 1985. године у поразу од Источне Немачке у Београду (1:2). Са олимпијском селекцијом Југославије освојио је бронзану медаљу на играма у Лос Анђњлесу 1984. године. На пет утакмица постигао је три гола. По једном је погодио мрежу Ирака (4:2), Канаде (1:0) и Камеруна (2:1). Касније је постао тренер, а између осталог је водио казахстански Ордабаси од 2008. до 2010. године.

Повезане вести

2 comments

Teks Viler јул 12, 2014 at 07:45

Da,a zatim smo docekali da Djelmas bude,zahvaljujuci Ranku Stojicu,menadzer Panticu.Uvalili ga Zvezdi,igrao kriminalno,zatim tuzio klub.Bravo za nasu *upravu*.

Reply
Na severu od 1982 јул 11, 2014 at 23:29

Za Jovicu Nikolica nije navedena jedna vrlo bitna stvar za njegovu karijeru. A to je da mu je na derbiju na JNA Djelmas slomio nogu i Jovica posle toga vise nije bio isti igrac, upropastio mu je kerijeru. Vise nije bio „Jovica Jagodinska haubica“ kako su ga zvali. Strasan igrac je bio do preloma noge, kasnije su ga ubacivali pred kraj utakmica da bi dobio premiju za pobedu u tim utakmicama kao igrac koji je igrao. Nije mogao vise pored Piksija i drugih da se vrati u tim.

Reply

Leave a Comment