На данашњи дан: Рођени Јован Аћимовић и Бранко Бошковић

Јован “Куле“ Аћимовић, легендарни фудбалер Црвене звезде и репрезентације Југославије, рођен је 21. јуна 1948. године у Београду. У редовима црвено-белих је као играч провео чак 11 година, од 1965. до 1976.

Почео је да тренира у млађим категоријама ОФК Београда, чији је члан био од 1963. до 1965. године, а затим је прешао у Звезду. У 11 сезона у дресу најтрофејнијег српског клуба одиграо је укупно 519 утакмица уз 113 постигнутих голова, од чега 318 званичних мечева у којима је забележио 56 погодака. Освојио је четири шампионске титуле (1968, 1969, 1970. и 1973. године), три Купа (1968, 1970. и 1971.), Средњоевропски (Митропа) куп 1968. године, два трофеја Супершампиона Југославије 1969. и 1972. године и један Куп прволигаша 1973. године. Рекордер је клуба по броју одиграних утакмица у еврокуповима (51), док је четврти на вечној листи Црвене звезде по броју наступа у првенству (237) и по броју званичних такмичарских мечева (318).

Током дуге каријере у Звезди носио је дрес са бројем 10, а зна се какви играчи су у то време добијали част да носе овај број, само прави фудбалски зналци и виртуози, какав је био и популарни “Куле“. Био је стожер Звездине игре, велики борац, најинтелигентнији у екипи, стабилан, одличан техничар. Није био нарочито брз, али зато са лоптом могао да уради готово све што замисли. Јаче стране у игри били су му дриблинзи и центаршутеви уз сјајан преглед игре, снажан шут и одлично грађење лопте. Спада међу најбоље фудбалере у историји клуба, а да није играо у Џајићево време вероватно би био проглашен Звездином звездом. Један је од првих играча који су са клубом потписали десетогодишњи уговор и тиме доказао праву оданост Звезди.

За први тим је дебитовао 1. септембра 1965. године у пријатељском мечу против Радничког (5:0), а у првенственим сусретима је први пут заиграо 12 дана касније са свега 17 година. У тој првој сезони (1965/66) сакупио је шест лигашких мечева и стигао да заигра са знатно старијим легендама клуба, Бором Костићем и Драгославом Шекуларцем. Иако је био тинејџер, већ у другој сезони (1966/67) усталио се у стартној постави Црвене звезде доласком Миљана Миљанића на кормило екипе. Аћимовић је одиграо 20 утакмица у шампионату и забележио девет погодака. У другом делу првенства постигао је трећи Звездин гол у 75. минуту вечитог дербија у победи против Партизана од 3:2, а у тријумфу над љубљанском Олимпијом (5:1) три пута се уписао у стрелце. Учествовао је и у мечевима против Атлетик Билбаоа (5:0 и 0:2) у Купу сајамских градова, када је Звезда избацила шпански тим из овог европског такмичења.

          Довођењем Павловића, Антонијевића, Ђорића, Дојчиновског и Кривокуће, Миљан Миљанић је оформио тим који ће Звезди донети доминацију у Југославији. У сезони 1967/68 црвено-бели освајају дуплу круну, а “Куле“ је повратку трофеја у Звездине витрине допринео са 24 одигране утакмице уз три поготка у првенству (поново је био стрелац у дербију против Партизана, који је завршен резултатом 1:1), док је у Купу на пет мечева два пута затресао противничке мреже. Касније је освојен и Средњоевропски куп, па је Звезда те 1968. године тријумфовала у свим такмичењима у којима је учествовала. Аћимовић је у Средњоевропском купу одиграо пет мечева.

И наредне сезоне Звезда стиже до шампионске титуле, а њена узданица је у одбрани трофеја учествовао са 31 одиграном утакмицом уз три гола. Био је стрелац и једном у два меча за трофеј Супершампиона Југославије, када је оба пута савладан загребачки Динамо, а Аћимовић је у победи од 4:1 у Београду погодио мрежу “модрих“.

Трећу узастопну титулу првака црвено-бели су подигли у сезони 1969/70, а мозак београдског тима је пропустио целу пролећну полусезону због повреде менискуса. На срећу, успешно га је заменио Трифун Михајловић, који је постигао неколико важних голова за освајање трофеја. Јован је забележио 16 мечева уз четири поготка, од којих је један поново био против вечитог ривала у победи од 3:1. У освајању националног Купа био је у саставу на три меча и постигао један гол и то победоносни против Жељезничара у осмини финала.

Вратио се на терен у сезони 1970/71 и са осам одиграних утакмица уз Дујковића и Ђорића био је најстандарднији у екипи, која је стигла до полуфинала Купа европских шампиона, а у стрелце се уписао у тријумфу против румунског Арада (3:0) у осмини финала. Потпуно је заблистао те сезоне након опоравка и на 26 мечева у првенству четири пута матирао противничке голмане, док је у освајању Купа забележио пет утакмица. Имао је велики број асистенција, претрчаних километара, пресечених додавања, одузетих лопти и био прави тимски играч Црвене звезде.

Сезона 1971/72 била је лично најуспешнија за Аћимовића, иако Звезда није узела најважније домаће трофеје. Одиграо је 33 лигашка меча и са осам погодака био други стрелац тима. Против загребачког Динама постигао је два гола у победи од 5:1, док је у Купу са три поготка у четири сусрета био најбољи стрелац екипе. У Купу победника купова одиграо је свих шест утакмица, а екипа је стигла до четвртфинала. Ипак, ни та сезона није прошла без трофеја, јер су црвено-бели освојили пехар Супершампиона Југославије. Два пута је савладан сплитски Хајдук (1:0 и 4:2), а Јован Аћимовић је одиграо оба меча.

Шампионска титула је враћена на београдску Маракану у сезони 1972/73, а “Куле“ је на 28 првенствених мечева постигао три поготка, од којих је један био против сплитског Хајдука у тријумфу од 4:0. Освојен је и Куп прволигаша (такмичење које се играло у то време, али није заживело на дужи период), а црвено-бела десетка је допринела освајању овог пехара са четири одигране утакмице уз један погодак у победи против Жељезничара од 4:0. У Купу УЕФА забележио је свих шест наступа уз гол у победи над Валенсијом од 3:1. Те 1973. године изабран је за трећег играча у Југославији, иза Бајевића и саиграча Кривокуће, а Звездина ревија га је прогласила најбољим фудбалером клуба.

Звезда је у сезони 1973/74 стигла до четвртфинала Купа шампиона, а “Куле“ је одиграо свих шест утакмица. укључујући и легендарне дуеле против Ливерпула, које су црвено-бели решили у своју корист са два тријумфа од по 2:1 у осмини финала. У шампионату је одиграо 26 мечева и постигао седам погодака (један против Хајдука у тријумфу од 3:1). У сезони 1974/75 одиграо је само два кола на почетку сезоне у првенству, а остатак је пропустио због војске. По повратку у опроштајној сезони у Звезди забележио је 26 лигашких утакмица, али су повреде почеле да га сустижу.

Каријеру је наставио у немачком Сарбрикену, за који је од 1976. до 1978. године одиграо 41 меч и постигао један гол, али су га повреде спречиле да оствари бољи учинак у овом клубу. На крају је за своју душу одиграо последњу сезону у каријери (1978/79) за београдски Синђелић у трећем рангу такмичења.

За репрезентацију Југославије забележио је 55 утакмица и постигао три гола. Дебитовао је 8. јуна 1968. у финалу Европског првенства против Италије (1:1) у Риму, а опроштајни меч одиграо је као капитен на Шампионату Европе 9. јуна 1976. године против Холандије (2:3). Дубок траг оставио је у националном тиму. Постигао је гол у квалификацијама за Светско првенство у Западној Немачкој 1974. против Грчке (1:0), а и у мајсторици против Шпаније (1:0) у Франкфурту био је најбољи на терену. На Мондијалу је одиграо свих шест утакмица. У неким анкетама је биран и у идеални тим свих Европских шампионата.

По завршетку играчке каријере био је члан стручног штаба Црвене звезде и радио са омладинским селекцијама најтрофејнијег српског клуба.

Бранко Бошковић, некадашњи везни фудбалер Црвене звезде и репрезентативац, рођен је 21. јуна 1980. године у Бачкој Тополи. Црвено-бели дрес носио је од 1999. до 2003. године.

За Звезду је одиграо 157 званичних утакмица и постигао 39 голова. Освојио је три шампионске титуле (2000, 2001 и 2004. године, јер је започео и ту сезону) и три Купа (1999, 2000. и 2002. године).

Каријеру је почео у Могрену из Будве, чији је члан био од 1997. до краја 1998. године, а у Звезду је прешао у зимском прелазном року 1999. У тој пролећној сезони одиграо је шест лигашких мечева и постигао један гол (против Војводине за тријумф од 1:0), а такмичење је прекинуто због бомбардовања. По окончању ратног стања Звезда је у финалу Купа савладала Партизан са 4:2. Талентовани Бошковић је негде у то време представљен као Звездина узданица за 21. век, а убрзо је постао један од носилаца игре.

Звезда је у сезони 1999/2000 освојила дуплу круну, а Бошковић је у првенству одиграо 31 меч и са девет постигнутих голова био други стрелац екипе, док је у Купу једном био стрелац у три утакмице. У Купу УЕФА био је најбољи стрелац тима са два гола, колико је постигао и Миодраг Пантелић. Бранко је био стрелац у мечевима против Нефчија (3:2) и Монпељеа (2:2). Имао је снажан и прецизан шут, а у квалификацијама за Лигу шампиона лета 2000. године постигао је три гола и уз Друлића био најефикаснији у екипи, али је Звезда застала на последњој препреци због гола у гостима кијевског Динама (0:0 и 1:1). Звездина једанаестица погодила је мрежу против Ки Клаксвика (2:0), грузијског Торпеда (4:0) и Динама из Кијева у Београду (1:1). Титула шампиона је одбрањена у пролеће 2001. године у трци са Партизаном, а Бранко Бошковић је на 32 лигашка меча девет пута матирао противничке голмане (два пута у победи против подгоричке Будућности од 2:1).

       У новом покушају да се докопа групне фазе Лиге шампиона, Бошковића и друштво зауставио је Бајер из Леверкузена (0:0 и 0:3) на последњој степеници. Немачки тим је касније стигао и до финала елитног такмичења, где је поражен од Реала оним чувеним голом Зинедина Зидана из волеја. Муслин је почетком те сезоне поднео оставку, а црвено-бели су имали слабу сезону у којој ипак нису остали без трофеја, јер је освојен Куп победом над Сартидом од 1:0. Бранко Бошковић је у најмасовнијем такмичењу у сезони 2001/02 одиграо четири меча и постигао један гол (победоносни против Дубочице у тријумфу од 1:0 у шаснаестини финала) У шампионату је на 28 сусрета два пута затресао мрежу.

Знатно бољи учинак имао је наредне сезоне, када је у 24 лигашка сусрета постигао осам голова и још једном био други стрелац екипе. У два првенствена дербија против Партизана уписао се у стрелце (у ремију 2:2 и победи од 2:0), док је у Купу УЕФА матирао чувара мреже римског Лација у Београду (1:1), али је италијански тим прошао даље због победе у првом мечу.

Бошковић је у Звезди започео и сезону 2003/04. постигао је гол у квалификацијама Купа УЕФА против молдавског Ниструа (5:0), одиграо је и два првенствена меча и забележио један погодак, а затим је каријеру наставио у Француској. Његови саиграчи су са Звездом касније стигли до титуле, па се она рачуна и Бошковићу, који је на самом почетку допринео у њеном освајању.

Наредна станица у каријери био је ПСЖ. У дресу великана из града светлости провео је две сезоне, од 2003. до 2005. године. У шампионату Француске 2003/04 одиграо је 23 утакмице и постигао три гола. За саиграча је имао славног Бразилца Роналдиња, а освојили су и Куп Француске. Наредне сезоне се није тако добро снашао. Забележио је 12 сусрета. Троа је био Бошковићев нови клуб, где је одиграо сезону 2005/06 (15 утакмица), а затим је запажене партије пружио у бечком Рапиду, за који је од 2006. до 2010. године на 104 лигашка меча постогао 19 голова. Освојио је и титулу првака Аустрије у сезони 2007/08, а од 2010. до 2012. године носио је дрес америчког Ди-Си Јунајтеда, где су га повреде спречиле да остави дубљи траг. Вратио се у Рапид, где је наступао у последње две сезоне, а прошлог месеца је најавио да је близу завршетка играчке каријере.

За репрезентацију Југославије (Србије и Црне Горе) одиграо је 12 сусрета и једном се уписао у стрелце. Дебитовао је 27. марта 2002. године против Бразила (0:1), а последњи меч је одиграо 16. новембра 2005. против Јужне Кореје (0:2). Забележио је и 22 утакмице за Црну Гору уз један погодак.