Приче из Спортског друштва Црвена звезда: Заборављени аутомобилски клуб

Од самог оснивања Црвена звезда је у оквиру свог спортског друштва окупљала велики број секција. Број обухваћених спортова је растао како је време пролазило, велики број клубова је израстао у најтрофејније на овим просторима, а неки клубови су постали познати и у европским и светским размерама. Сваки од тих секција има своју причу, своје почетке и сваки клуб на свој начин допринео развоју имена нашег спортског друштва. Екипа сајта Моја Црвена звезда је решила да вам исприча неколико тих прича и помогне да се људи који воле Црвену звезду боље упознају са појединим секцијама спортског друштва. За почетак, биће приче о клубу који нажалост више није није у нашем саставу, али који је својевремено био један од значајних секција Црвене звезде. У питању је аутомобилски клуб Црвена звезда.

Аутомобилски клуб Црвена звезда је основан у пролеће 1946. године, а на првој послератној трци око Калемегдана су учествовали сви чланови ове секције. Након почетних успеха, рад секције је замро да би био поново регистрован 21. фебруара 1971. године, на иницијативу заљубљеника у овај спорт, предвођени Михаелом Кулунџићем, Слободаном Милошевићем и Драганом Срећковићем. Први председник клуба је био Предраг Сарић. Клуб је постојао до 1998. године, а за то време је освојио четири екипне титуле (1974. и 1988. у кружним тркама, а 1974. и 1975. у релију), као и значајан број трофеја у поједничаној конкуренцији. Већ 1972. Златко Франковић осваја титулу у рели тркама, а исте године, шампион је постао и Михел Кулунџић у брдским тркама. Титуле је почео да осваја и Павле Комненовић (прву 1973. године, рели, класа до 785 кубика) који ће постати један од најбољих аутомобилиста наше државе свих времена, а пуно успеха је имао и наступајући за наш тим. Аутомобилски спортски клуб Црвена звезда те 1973. године осваја друго место у екипној конкуренцији, што је била својеврсна најава успеха који су уследили.

Наредне године Црвена звезда постаје апсолутни екипни шампион Југославије, титуле су освојене и у релију и у кружним тркама. На пет одржаних рели трка, наш тим је остварио свих пет победа, освојивши 174 поена, више него све остале екипе заједно и дупло више од другопласираног тима. Што се тиче кружних трка, наш тим је забележио шест победа и једно друго место на седам одржаних трка. Момир Филиповић је постао шампион у класи популарних „фића“, а титуле исте године освајају и Миодраг Перовић, и Бранко Нађ. Уз то су још четири наша возача освојила вицешампионске титуле. Црвена звезда је одбранила титулу у рели тркама 1975. године, док је у кружним тркама постала вицешампион државе. Титуле те године су освојили Владимир Драгосавац, Павле Комненовић и Бранко Нађ.

Аутомобилски спортски клуб Црвена звезда није био активан само на такмичарском плану, већ и као организатор трка („Трка око Калемегдана“, финална трка Шампионата Југославије на стази „Ушће“, за шта је добијена награда од Ауто-мото савеза Југославије за најбољег организатора, два велика рели такмичења за првентсво Југославије). Одржана је и Ауто-спидвеј трка 1977. године на стази београдског хиподрома, а следећег лета је публика у Београду, Сарајеву и Крушевцу била у прилици да види аутобол (први пут представљн у Европи), фудбалску утакмицу која се игра расходованим „фићама“.

Отежани услови рада су се одразили на успешност клуба, али је Павле Комненовић задржао прво место међу тркачима, а 1981. године проглашен је и за најбољег аутомобилисту Југославије. У другој половини осамдесетих година прошлог века, доласком Војислава Јовановића на чело АСК Црвена звезда. Остварена је чврста сарадња са Спортским друштвом од кога клуб добија на поклон један „југо 55“, а радило се и на помагању возачима код припрема аутомобила, куповине делова и потрошног материјала, прешло се на улагање на сопствене аутомобиле, радионицу и пратећа возила. Родоначелник ове идеје је био Зоран Матовић који је преузео председничку функцију након одласка Војислава Јовановића. Клуб је у просторијама испод Мостарске петље имао сопствену радионицу за прављење тркачких аутомобила.. Овом послу су се посветили врхунски мајстори ауто-спорта: Павле Комненовић, Владимир Драгосавац, Михаел Кулунџић… У периоду између 1987. и 1989. године, био је то прави „аутомобилски храм“. У екипи је био и Италијан Пјеро Филипи који је из иностранства доносио иновације и стратешки материјал. Политика нашег клуба је била да има шест-седам сопствених врхунски опремљених возила са променљивим возачима, зависно од форме такмичара и потреба. Оштра борба се водила за свако место у екипи, али, међу нашим возачима, и за свако место у појединачној конкуренцији. Неретко се дешавало да на победничком постољу буду три возача Црвене звезде.

Круна овавког рада долази 1988. године када екипа постаје државни првак у вожњи на кружним стазама, а успех је прослављен и на нашем највећем стадиону. Драган Банић осваја титулу исте године у појединачној конкуренцији. Наредне године, титуле у појединачној конкуренцији освајају Милун Веснић и Велимир Јовановић (освојио титулу и 1990. године). Павле Комненовић који је освајао титуле и 1985. и 1987. године, постао је тада вицешампион.

Успеси Црвене звезде су почели да привлаче и стране спонзоре, па је сарадња са тркачким тимом „Марлборо“ (водеће име светских трчаких стаза у то време) представљао излазак нашег тима на међународну сцену. „Марлборо“ је постао Звездин спонзор и дозволио да на тркама наступа и под његовим именом. Реконструисана је и стаза „Ушће“, а са „Марлбором“ је направљен пројекат „челенџер“ школе и систем селекције младих такмичара, па је настала и картинг школа коју је водио прослављени мотоциклистички ас Вук Томановић.

Међутим, долази до распада Југосалавије и увођења санкција, што полако постаје непремостива препрека за функционисање овог клуба. Током 1994. вредан резултат једино постиже Антоније Киров (3. место на брдским тркама у калси до 1600 кубика, 5. место на кружним тркама у класи до 1300 кубика). Наредне године, Црвена звезда некако успева да оформи тим који осваја друго место на рели тркама, а Зоран Павловић осваја прво место у класи до 1300 кубика, а Ненад Николић је био други у релију у класи до 1150 кубика. Током 1996. и 1997. АСК Црвена звезда учествује на свега неколико трка, без већих успеха, након чега клуб потпуно престаје са радом.

Треба додати да је овај клуб током свог постојања имао успеха и у конкуренцији мотоцикала, па су тако браћа Анте и Чедомир Ноловић постали државни прваци у конкуренцији мотоцикала са приколицом 1946. године и то је било прво званично такмичење у коме је учествовао наш клуб. Радован Станојевић је 1984. године освојио прво место у класи мотоцикала до 175 кубика.

Као што се могло закључити, велики број асова је возио за АСК Црвену звезда, али се ипак као легенда клуба истиче Павле Комненовић. Тек што је добио возачку дозволу, у 18. години, упустио се у рели такмичење за шампионат Југославије на Јахорини. Две године касније је постао првак Југославије у „националној“ класи и један је од најмлађих шампиона клуба. Опробао се у свим гранама аутомобилског спорта, а интересантно је да је био дублер Драгану Николићу у чувеном филму „Национална класа“. Постао је један од најбољих аутомобилиста у историји са ових простора, возио је у свим класама, од „фиће”, преко „алфе”, „поршеа”, „бе-ем-веа” до „ферарија”, и освојио прегршт трофеја. На слици испод можете видети Комненовића у разговору са Аланом Простом, вишеструким шампионом „Формуле 1“.

Напомена: Слике, као и већи део података из овог текста су преузети из монографија Спортског друштва Црвена звезда издатих у част 40, 50 и 60 година од оснивања истог.