Љубиша Спајић, некадашњи дугогодишњи одбрамбени фудбалер Црвене звезде, рођен је 7. марта 1926. године у Београду. Оставио је дубок траг у клубу за који је увек давао максимум на терену, а некад и више од тога.
У црвено-белом дресу играо је у два наврата, од 1945. до 1947. и од 1953. до 1960. године. Одиграо је 216 званичних утакмица и постигао 11 голова (укупно 387 мечева, 20 погодака). Са Звездом је освојио чак пет шампионских титула (1953, 1956, 1957, 1959. и 1960. године), два Купа (1958. и 1959.) и Дунавски куп 1958. године.
Са црвено-белима је наступао у квалификационим такмичењима за прво послератно клупско првенство државе 1945. године. У шампионату 1946/47 одиграо је осам утакмица, али се повредио и касније је доласком у тим Миливоја Ђурђевића изгубио место у стартној постави. Иначе, Спајић је каријеру почео у СК Југославији, за коју је играо од 1940. до 1945. године (за време рата је клуб променио име у СК 1913). Из Звезде је 1947. године прешао у подгоричку Будућност, где се задржао до 1949. године. Имао је тешку повреду, и по писању тадашње штампе био му је угрожен наставак каријере. Опоравио се у рекордном року и касније је у дресу београдског БСК-а пружио одличне партије од 1949. до 1952. године и стигао до дреса репрезентације.
У Звезду се вратио у другом делу сезоне 1952/53, када је потиснуо из тима Миливоја Ђурђевића, због кога је неколико година раније отишао из клуба. Одиграо је шест мечева у тој полусезони и окитио се шампионском титулом. Одмах је почео да пружа одличне игре. По чувеном новинару Љубомиру Вукадиновићу, Спајић је био најбољи центархалф у Југославији 1953. године, а уврштен је и у идеални тим првенства. У четвртфиналу Купа 1954. године постигао је четири гола у победи против Вележа од 9:0.
Иако је играо у одбрани био је врло добар техничар и шутер. Уз Војислава Мелића и Бранка Зебеца сматра се најсвестранијим фудбалером који је носио Звездин дрес. Био је стуб одбране црвено-белих, ослонац тима и један од најстандарднијих играча у освајању две узастопне шампионске титуле 1956. и 1957. године.
Одиграо је свих шест утакмица у Купу шампиона 1956/57, када је Звезда стигла до полуфинала, наредне сезоне је у истом такмичењу постигао два гола против шведског Норчепинга (2:1) и донео Звезди пласман у четвртфинале, где их је зауставила чувена генерација Манчестер Јунајтеда, “Безбијеве бебе“. У Звездином освајању Дунавског купа 1958. године Спајић је одиграо свих осам утакмица.
После повлачења Рајка Митића, изабран је за новог капитена Црвене звезде и то баш по препоруци прве Звездине звезде. У освајању још једне шампионске титуле са црвено-белима 1959. године одиграо је 20 утакмица и после Боре Костића био најстандарднији у екипи. Каријеру је завршио 1960. године одигравши све утакмице у првенству и са својом петом освојеном шампионском титулом. Љуба Спајић је био страх и трепет за све домаће и светске нападаче током педесетих година 20. века. Имао је изузетну кондицију, небески одраз, стартност, проницљивост и осећај за игру, а својим умећем успешно је надокнадио недостатак висине и масе. Једном речју легенда Црвене звезде.
За репрезентацију је одиграо 15 утакмица и освојио сребрну медаљу на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године, када је одиграо три утакмице. Дебитовао је 7. септембра 1950. године против Финске (2:3) у Хелсинкију, а последњи меч је одиграо против Грчке 10. новембра 1957. године (4:1) у Београду.
По завршетку играчке каријере посветио се тренерском позиву. Радио је у Турској, Грчкој и на Кипру. Водио је Арис (1961/62), Турску 1962. године, Бешикташ (у сезони 1962/63 и од 1964. до 1967. године), Олимпијакос (1968/69), Ираклис (од 1969. до 1972. и 1974/75) и Панахаики у три наврата (од 1972. до 1974. године, 1976/77 и током 1978. године). Као стратег Бешикташа освојио је две титуле и два Купа Турске, док је један трофеј у Купу освојио и са грчким Олимпијакосом. Преминуо је 28. марта 2004. године у Београду.
Душан Маравић, некадашњи везни фудбалер Црвене звезде, рођен је 7. марта 1939. године у Француској. За црвено-беле је наступао од 1958. до 1964. године.
Маравић је са Звездом освојио три шампионске титуле (1959, 1960. и 1964. године) и три национална Купа (1958, 1959. и 1964. године). У црвено-белом дресу одиграо је 112 званичних утакмица и постигао 33 гола (укупно 232 меча и 82 поготка).
Први трофеј освојио је неколико месеци по доласку у Звезду, када је београдски тим у финалу Купа 1958. године убедљиво савладао мостарски Вележ са 4:0. Дуплу круну је придодао следеће сезоне 1958/59, одигравши 15 утакмица у шампонату уз три постигнута гола и три меча у Купу уз погодак у финалу против Партизана у победи од 3:1. Титула је одбрањена 1960. године, а Маравић је на 13 утакмица пет пута био стрелац, од чега је два гола постигао у победи против Радничког из Београда од 2:1. Одличне партије пружио је у Купу сајамских градова 1961/62, када је постигао три гола против Хибернијана (4:0) и по гол против Базела (1:1) и Барселоне (1:4), која је избацила Звезду у полуфиналу. У годинама када су трофеји заобилазили Звезду био је међу водећим играчима клуба. У шампионату 1961/62 одиграо је 22 утакмице и са девет постигнутих голова био први стрелац екипе. Два пута се у стрелце уписао у победи против сплитског Хајдука од 3:0. Од дреса Звезде опростио се дуплом круном 1964. године одигравши 15 утакмица у шампионату уз два постигнута гола, док је у Купу сакупио три меча уз два поготка, оба у победи против Хајдука у Сплиту од 4:1 у осмини финала. Посебно се истицао извођењем слободних удараца и снажним ударцем. Остао је забележен и као стрелац првог гола за сениорски састав Звезде на новоизграђеном стадиону црвено-белих.
Каријеру је почео у Радничком из Бајмока, а затим је две сезоне играо за суботички Спартак, од 1956. до 1958. године. Из Звезде се преселио у Расинг из Париза, где је у два наврата наступао најпре у Другој лиги од 1964. до 1966. године, а затим и у елитном рангу од 1967. до 1969. Каријеру је завршио у дресу Депортиво Италије из Каракаса. У клубу из Венецуеле наступао је од 1969. до 1973. године.
За репрезентацију је одиграо седам утакмица. Освојио је златну медаљу на Олимпијским играма у Риму 1960. године, када је одиграо три утакмице. За национални тим је дебитовао 1. јануара 1960. против Марока (5:0) у Казабланци, а последњу утакмицу забележио је 1. септембра исте године против Бугарске (3:3).
Једно време је био тренер у Звезди, а дуго је обављао функцију секретара комисије за међународне послове у фудбалском савезу Југославије. Такође је био члан извршног одбора УЕФА и ФИФА и делегат на око 200 утакмица укључујући и финале Купа шампиона у Штутгарту 1988. године, када је ПСВ бољим извођењем једанаестераца савладао Бенфику са 6:5.
