На данашњи дан: Рођени Александар Гец и Драган Стојковић

Александар Гец, прва велика звезда кошаркашког клуба Црвена звезда, репрезентативац Југославије, тренер и председник црвено-белих, рођен је 3. марта 1928. године у Београду.

За Звезду је играо од оснивања 1945. па све до 1953. године. Освојио је осам узастопних шампионских титула (од 1946. до 1953. године). Више титула првака у Звездиној историји имају само Срђан Калембер и Милан Бјегојевић – по девет. Гец је за црвено-беле одиграо 98 званичних утакмица и постигао 647 поена.

Играо је на првом послератном клупском првенству државе 1946. године, када је на седам утакмица постигао 45 поена и био трећи стрелац прве Звездине шампионске екипе. Био је сјајан техничар, виртуоз са лоптом, духовит у игри. Сваки кош који је постигао био је право мало уметничко дело. Својом атрактивном игром привлачио је гледаоце на утакмице које су се у то време играле на Малом Калемегдану, а био је и врло добар стрелац у периоду када се кошарка тек развијала. Пету шампионску титулу освојио је 1950. године, када је на 18 утакмица постигао 130 поена (7,2 по мечу) и био други стрелац екипе. У шампионату 1952. године бележио је 8,5 поена по утакмици (110 поена у 13 мечева). За то време био је то одличан просек, јер се играло на знатно мањи број поена него данас.

У младости се опробао и као стонотенисер, клизач, хокејаш, а био је талентован и за фудбал, па га је технико ФК Црвена звезда, Светозар “Кика“ Поповић, убеђивао да замени Срђана Мркушића на голу, али га Гец није послушао. Практично је цео живот провео у Београду, где је и завршио Трећу мушку гимназију. Једном приликом је објаснио због чега је Звезда имала огромну већину навијача у односу на Партизан још од самих почетака: “Није се играло за динаре, није се играло ни за храну. Партизан се хранио у дому армије, а ми смо били обични момци, који нису имали никакве привилегије. Е, када ти пијеш рибље уље, а они се хране тамо, онда народ подржава тебе. Свима је било чудно како то Звезда има 90 посто навијача, е због тога има.“

За репрезентацију је одиграо 66 утакмица и постигао 349 поена. Играо је на европским првенствима 1947. (пет утакмица, 13 поена) и 1953. године када је са 7,4 поена у просеку био други стрелац Југославије, која је заузела шесто место на турниру. У победи против Италије од 48:45 постигао је 14 поена. Наступио је и на првом светском шампионату у Аргентини 1950. године, када је бележио 5,3 поена, а Југославија заузела десето место. Играо је и на два Балканска шампионата 1946. и 1948. године.

После три меча у шампионату Југославије 1953. године, на којима је бележио 11,7 поена, до тада највише у каријери, осећао се веома лоше, а установљено му је тешко обољење левог плућног крила, због чега је завршио играчку каријеру са само 25 година, а тек је требао да досегне највеће висине као кошаркаш. Као тренер је водио Звезду у шампионатима 1958. и 1959. године, када је забележено друго и треће место. Касније је био председник Црвене звезде у време сјајне генерације Цветковића, Симоновића, Славнића, Капичића и Вучинића, када су освојене две титуле, три Купа и Куп победника купова 1974. године. После једног вечитог дербија који је припао Партизану, навијачи црно-белих претукли су малобројне Звездине фанове пред очима полиције која није интервенисала. Гец је захтевао да се упути протестно писмо директору тима из Хумске, који је уједно био и на функцији министра унутрашњих послова владе Србије. Сарадници су од страха одбили, а Гец је поднео неопозиву оставку и више никада није отишао на кошаркашку утакмицу. Преминуо је 12. априла 2008. године у Београду.

Драган Стојковић “Пикси“, легендарни фудбалер, капитен и пета Звездина звезда, рођен је 3. марта 1965. године у Паси Пољани код Ниша. За Црвену звезду је играо од 1986. до 1990. године, а касније је био и председник клуба од 2005. до 2007. године.

За Звезду је одиграо 159 званичних утакмица и постигао 65 голова. Освојио је две шампионске титуле 1988. и 1990. године и један национални куп 1990. године. Један је од последњих аутентичних плејмејкера у домаћем фудбалу. Био је врхунски техничар, маштовит фудбалер и врло добар стрелац, љубимац навијача, који је постизао врло ефектне голове, из корнера, са велике удаљености, једном речју велемајстор фудбалске игре и један од најбољих српских фудбалера свих времена. Три пута узастопно је проглашаван за најбољег спортисту СД Црвена звезда у избору Звездине ревије, од 1987. до 1989. године, а два пута за најбољег фудбалера шампионата Југославије 1988. и 1989. године.

У Звезду је стигао у лето 1986. године из нишког Радничког, као врло перспективан играч, репрезентативац и звезда прелазног рока. Потписао је уговор у последњи час, пред сам крај времена за летње преласке играча из клуба у клуб. Већ у првој сезони се наметнуо као лидер екипе и вођа на терену, иако је био међу млађим фудбалерима у екипи. Био је најбољи стрелац Звезде у шампионату са 17 голова на 30 утакмица. По три поготка постигао је у убедљивим победама против загребачког Динама (5:2) и Жељезничара из Сарајева (6:1), док се два пута у стрелце уписао у тријумфима против Осијека (4:1) и Спартака (3:1), али су изостали трофеји. У сезони 1987/88 надокнадио је све титулом шампиона Југославије постигавши 15 голова на 28 мечева у првенству. Поново је био први стрелац Звезде, а антологијски потез извео је у победи против Партизана од 3:2 у 81. вечитом дербију, када је директно из корнера савладао чувара мреже црно-белих за вођство од 1:0. Доминирао је на терену и својим мајсторством у игри доносио превагу у корист Звезде. Три гола је постигао против Приштине у победи од 7:1, по два против нишког Радничког (4:2) и Осијека (6:1), доносио бодове клубу головима против Војводине (3:2), Приштине (3:2) и Вардара (2:0), али је и ноншалантно извео пенал у финалу Купа против Борца из Бањалуке, што је на крају коштало Звезду трофеја у сред Београда.

Црвено-бели су у сезони 1988/89 играли незаборавне мечеве осмине финала Купа европских шампиона против Милана. Обе утакмице су завршене резултатом 1:1, а Милан је прошао даље бољим извођењем једанаестераца у Београду са 4:2. У првој утакмици у Италији Пикси промешао одбрану једног од најславнијих тимова у историји фудбала и постигао врло ефектан гол. На том мечу је доводио до лудила одбрану Италијана. Делио је лопте, дриблао, брзим продорима уносио праву пометњу у редове шампиона Серије А. У реваншу је Звезда водила голом Савићевића, али је та утакмица прекинута због густе магле, па је игран нови меч. Славни Марко Ван Бастен је ударцем главом довео госте у вођство у поновљеној утакмици, да би Пикси изједначио сјајним поготком под пречку. Милан је касније постао шампион Европе, а годину касније је одбранио европску круну. Они су последњи тим који је два пута узастопно освојио елитно такмичење. Звездина десетка је и трећу сезону заредом био први стрелац тима у шампионату са 12 голова на 27 утакмица, али је Војводина прва прошла кроз циљ.

Црвено-бели су 1990. године у великом стилу освојили дуплу круну. Драган Стојковић је постигао десет голова у првенству и као капитен тима подигао оба трофеја у опроштајној сезони у клубу.

У лето 1990. године прешао је у француски Олимпик из Марсеља, тада један од најбољих клубова Европе, предвођен контроверзним председником Бернаром Тапијем, за рекордну суму новца у домаћем фудбалу. Судбина је хтела да се Звезда и Олимпик сретну у финалу Купа шампиона у Барију 29. маја 1991. године, а Пикси је у игру ушао осам минута пре краја другог продужетка. Одбио је да шутира пенал против Звезде, која је бољим извођењем једанаестераца са 5:3 постала шампион Европе.

Није био стандардан у Марсељу, па је сезону 1991/92 провео у италијанској Верони, где је на 19 утакмица постигао један гол. У Марсељу је имао и проблема са повредама, а у француском клубу се задржао до 1994. године, када је прешао у јапанску Нагоју и касније постао легенда тамошњег фудбала. Био је најбољи играч лиге 1995. године, када је освојио Царски куп Јапана, а за Нагоју је одиграо 183 утакмице и постигао 57 голова. Три пута је биран у идеални тим шампионата 1995, 1996. и 1999. године. У Нагоји је играо све до 2001. када је завршио каријеру. Јапанци су га обожавали због сјајних игара. Добио је улицу, булевар и стадион са својим именом.

За репрезнтацију Југославије одиграо је 84 утакмице и постигао 15 голова. Врло вероватно би и данас био рекордер по броју мечева за национални тим да није било санкција. Дебитовао је још 12. новембра 1983. године против Француске (0:0) у Београду, а опростио се 4. јула 2001. против Јапана (0:1). Учествовао је на светским првенствима 1990. и 1998. године. На Мундијалу у Италији 1990. одиграо је пет утакмица и постигао два гола против Шпаније у осмини финала за победу од 2:1 и пласман у четвртфинале, где је Аргентина зауставила Југославију после бољег извођења пенала. Пето место са тог шампионата један је од последњих успеха репрезентације на великим такмичењима. У Француској 1998. одиграо је сва четири меча и постигао гол против Немачке у групној фази (2:2), а национални тим је такмичење завршио на десетом месту поразом од Холандије у осмини финала (1:2). На Европском шампионату 1984. је као тинејџер одиграо три утакмице и постигао гол у поразу од Француске (2:3). На шампионату Старог континента у Белгији и Холандији 2000. године забележио је наступе на сва четири меча, а Југославија је заустављена у четвртфиналу против Холандије (1:6). Освојио је бронзану медаљу на Олимпијским играма у Лос Анђелесу 1984. године.

Већ 2001. године постао је председник Фудбалског савеза Југославије и на тој функцији се задржао до 2005. године, када је преузео место председника Црвене звезде. За две сезоне освојио је две дупле круне (све трофеје на домаћој сцени), а клуб је био близу проласка групне фазе у Купу УЕФА, али је гол Гамеира у надокнади времена утакмице у Стразбуру коштао изабранике Валтера Зенге европског пролећа. Под велом мистерије напустио је Звезду и Србију крајем 2007. године у време када се спремала права хајка на Звездине људе, јер су касније у кратком периоду ухапшени Драган Џајић, Владимир Цветковић и Миша Маринковић. Након тога у српском фудбалу су наступила времена некадашњих робијаша, удбаша, криминалаца у судијској опреми, разних мутних типова, којима је фалио само црно-бели дрес на себи да утисак буде комплетан, довели су српски фудбал до ивице пропасти, али то је за неку другу причу. Пикси је 2008. године постао тренер Нагоје, са којом је већ 2010. године освојио титулу првака Јапана, прву у историји клуба и још више учврстио своје место живе легенде фудбала у Јапану.