Ljubav, tako ja to zovem

Bili su to srećni gimnazijski dani.Sumrak jednog neobično toplog novembraskog dana.Tamo, na školskom terenu, ugledao sam je. Imala je plavu, ravnu kosu. Bila je zgodna. Sve ono o čemu sam sanjao. Lomilo se u meni. Lepota pred kojom si ponizan i opčinjen. Gotovo da je nisi dostojan. Tada sam imao ludih 17 godina. Osetiš, da se u grudima nešto rodilo. Ono o čemu ne znaš ništa, plaši te i pohodi. Proganja te duboko u noć, taj čudan osećaj, koga ne možeš da se oslobodiš. Jedan dan, probudiš se, podigneš glavu visoko, i hrabro iskoračiš. Ili uspeš, ili padneš. To je onaj osećaj kada treperiš, kada krv struji jako. Dlanovi se znoje, i nelagodnost postaje nepodnošljiva. Prestaje da bude bitno koji je danas dan i kakva je vremenska prognoza za sve naredne dane. Za mene tada nisu postojali naredni dani. Bio je bitan trenutak. Jedan sekund hrabrosti, onda kada priđeš i trudiš se da ne lupiš ništa, nadajući se najboljem. Ili uspeš ili padneš. To je bila ljubav, danas znam.

Nedugo zatim, počeo sam da nagomilavam svoje studentske kilograme na Dorćolu, i upoznavao Beograd. Uglavnom peške. Tada su još bili kondukteri u prevozu, pa nije bilo toliko šverca. Ljubav iz gimnazijskih dana je još bila pored mene. Život sa nekim te primorava da upoznaješ dobre i loše strane, preživljavaš teške i lepe trenutke. Jednom, kada baš i nije bilo para da se skupi za kartu, za sveže nesnađenog studenta, utakmica Zvezda-Lacio se gledala na televiziji. Kada se utakmica završila, morao sam da je otpratim na Kumodraž. Da tuga posle Lacija bude veća, beše ponoć kada sam rešio da krenem nazad na Dorćol. Nikada ulica Vojvode Stepe nije izgledala duža i beskrajnija, dok se usamljeni pešak spuštao na Autokomandu, koja se dugo nije pojavila.  Tako ljubav beše popločana i kilometrima beogradske kaldrme.

Od dana kada sam je ugledao, znao sam da ću je ceo život voleti. U životu ništa nije sigurno. Svaki dan je drugačiji, i niko ti ništa ne garantuje, ali kada je ljubav, onda nekako znaš. Kada te prihvati u zagrljaj i stegne, kada osetiš da sve vatre ovoga sveta nisu jače od vas dvoje, kada se rađa nešto veliko. To “nešto“ je negde u tebi. Gradiš ga danima, natapaš ga bolom i tugom, srećom i ambicijom, s namerom da sutra bude još bolje. Sazrevaš. Kao čovek koga ništa u dosadašnjem životu nije mimoišlo, spreman na sve što tek dolazi, osećaš spokoj, jer na svojoj emociji gradiš tvrđave koje se ne ruše tako lako. Živiš za dane kada ćeš biti zajedno sa njom. Prelaziš kilometre nade. Glavom ne misliš, jer o ljubavi i ne treba da se misli. Njena sreća je i tvoja sreća, a i tuga se jednako deli. I tako, u klinču sa životom, osvrnem se mnogo godina kasnije, da vidim šta sam sazidao.

Pogledam ruke. Crvene su. Osećam kako bride. I dalje su znojave. Samo promuklim glasom izgovaram bitne reči. Ispod mene temelj tvrđave. Niko nam ništa ne može. Razmišljam o svemu, a ona me zove u svoj zagrljaj. Polako se pale i svetla. I dalje nemir u meni. Ni daška vetra. Kiše ni na vidiku. Sednem, pa ustanem. Nervoza me stiže. I posle mnogo godina poznanstva, neizmerne ljubavi, suza i svega što se može izroditi iz jedne strasti, svaki put, svaki avgust je isti, a opet drugačiji. Svaki put osećam neizmernu sreću što smo zajedno, i svaki put je kao prvi. Ljudi koji prolaze oko mene traže svoje mesto u prostoru. Dok vatrogasci polivaju stazu, a sa razglasa ide muzika, ja visoko podignem šal i pevam “Dobro znaj da uvek tu sam ja, dobro znaj da neću nikada, da te ostavim, da te zaboravim, dobro znaj da uvek tu sam ja…..“ Zaboravio sam da pomenem da je već poslednja dva pasusa uopšte ne pišem o svojoj gimnazijskoj ljubavi, već o ovoj drugoj. Mada zaista, nema nikakve razlike.

Otelotvorena u stadionu kakav nema niko, okružena ljudima koji je vole, koji svaki dan na nju misle, slika svega onoga što sam gradio lupajući dlanom o dlan, pevajući i kad jesam i kad nisam s njom, u svom svom sjaju i veličini, moja ljubav, moja Crvena zvezda.

P.S.

Imala je ravnu plavu kosu, zelene oči. Prvi put sam je ugledao jednog neobično toplog novembraskog dana. “Ili uspeš ili padneš“, mislio sam. Danas, samo se setim ljubavi koja je večna, svih naših dana na Marakani, i shvatam da su temelji snažni, i srećan je ponekad i danas zagrlim, kad joj vreme dozvoli, kad pevamo o Zvezdi!