Овде су најбољи падали, овде су најбољи стварани…

Не знам да ли постоји симболика имена и да ли неки кумови заиста имају моћ да предвиде судбину, али знам да је од самог рођења и оног гласа из масе: “Звезда!“ и већ чувеног: “Ако је Звезда, нека буде Црвена“ предодређено нашем клубу да постане љубав милиона и да сија високо изнад других.

Све је у Звездиној историји симболика и контрадикторност. Рођење у рушевинама ратом захваћеног Београда и име које вас одређује да се винете изнад њих. Можда је баш то узрок свих успона и падова током готово 69 година постојања, огледало проклете српске судбине, да додирнемо и врх и дно и из рушевина поново све градимо испочетка. На крају крајева, од себе се не може побећи. Или то може само Звезда?

Неке утакмице су више од спорта, неке од њих вас поставе на врх фудбалског Олимпа, раме уз раме са Боговима ове игре. Неке утакмице победе судбину рођења у рушевинама и немаштини и ваш клуб упишу у ред бесмртних. Кренимо редом:

Црвена звезда – Први Батаљон Друге Београдске Бригаде 3-2, 4.3.1945.

Значајна због тога што је била прва. Прва утакмица и прва победа, а у историју су се уписали Голубић, Филиповић, Станковић, Величковић, Ћирић, Јовановић, Спасојевић, Сапанас, Хорватиновић, Печенчић и Томашевић (стрелац првог гола у историји клуба).

Црвена звезда – Партизан 3-0, финале Купа 1948.

Након три године постојања у витрине црвено-белих стигао је и први трофеј. Чета Светозара Глишовића је у Купу Маршала Тита редом рушила Спартак, Напредак и Наша крила, да би у финалу била боља од вечитог ривала са убедљивих 3-0. Стрелци за наш тим били су Вукосављевић (2) и Митић, а Црвена звезда је финале одиграла у саставу: Мркушић, Тадић, Станковић, Дракулић, Ђурђевић, Митић, Цокић, Ђајић, Палфи, Томашевић и Вукосављевић.

Црвена звезда – Фиорентина 0-1; 0-0, полуфинале КЕШ-а 1957.

Први излазак у Европу и прво полуфинале у најелитнијем такмичењу! Звезда није имала среће, након повреде Топлака до краја утакмице је играла са 10 играча, што је италијанска екипа знала да искористи и поготком Принија односи предност у Фиренцу. У реваншу је било 0-0, а у редовима црвено-белих велика туга, коју је можда најбоље описало дело чувеног Милета Србина када је после елиминиције пожелео да се убије.

Манчестер Јунајтед – Црвена звезда 2-1; Црвена звезда – Манчестер Јунајтед 3-3, четврфинале КЕШ-а 1958.

Један од дуела када се већ толико помињана судбина уплела у фудбал и није дозволила једној чудесној генерацији да додирне пехар са великим ушима. После манчестерских 2-1 за домаћи састав, у Београд је стигао један од најбољих тимова које је српска престоница до тада видела. “Безбијеве бебе“ су се играле фудбала, а у мајсторству нису заостајали ни црвено-бели. На крају фудбалског рата било је 3-3, а ван терена су склопљена бројна пријатељства. Међутим, од тима којег нико није могао да победи на терену, јача је била ограда минхенског аеродрома, а живот су изгубиле 23 особе. Трагедија која је заувек спојила два клуба.

Црвена звезда – Ријека 2-1, отварање Маракане 1.9.1963.

Сама утакмица се не може уписати у ред најбитнијих у историји клуба, али место на којем је одиграна је свакако постало један од симбола Црвене звезде. Утакмица између црвено-белих и Ријечана је прва званична утакмица одиграна на Маракани, а испратило ју је 55 000 гледалаца. Када је довршена изградња стадион је бележио и посете од 100 000 људи, а као рекорд је уписан дуел против Ференцвароша када се на трибинама окупило 110 000 навијача. Остаје забележена чувена анегдота да је први посетилац на новом стадиону био Лаза Петровић, сељак из околине Лознице, који је на утакмицу дошао у јутарњим часовима, заузео место на истоку и уз сир и погачу сачекао почетак.

Црвена звезда – Панатинаикос 4-1; Панатинаикос – Црвена звезда 3-0, полуфинале КЕШ-а 1971.

Друго полуфинале у клупској историји обележила је афера која ни до данас није разјашњена. Звезда је имала можда и најбољи тим у својој историји, а предводио га је Драган Џајић. Управо његово искључење против Карл Цајс Јене, тачније судијска грешка и казна УЕФЕ су били увод у дуеле са атинским клубом. У првој утакмици у Београду Звезда је блистала, головима Новковића, Аћимовића и Јанковића стигла је до убедљивих 3-0, смањио је Камарас, али је Остојић убрзо поставио коначних 4-1. Чинило се тад да не постоји ништа што ће нас зауставити до првог финала у историји, али изгледа да се о томе одлучивало на другом месту (спомињу се државни врхови Грчке и СФРЈ). У реваншу су Грци славили са 3-0, а поједини фудбалери Црвене звезде и данас сведоче да се никад лошије нису осећали на терену. Да ли је тог дана за резултат заиста крива чорба грчког кувара или је противник био бољи остаје мистерија и велики жал што снаге нису у финалу одмерили Звезда и Ајакс, два најбоља клуба Европе тог периода.

Црвена звезда – Ливерпул 2-1; Ливерпул – Црвена звезда 1-2, 2. коло КЕШ-а 1973/1974

Утакмице након којих је фудбалска Европа почела да се угледа на Црвену звезду. Брза и једноставна игра, убојита крила ломила су и најјаче одбране, а у фудбалским аналима остаје записано да је један клуб из мале и сиромашне земље једини који је славио на Енфилду у утакмици КЕШ-а у 20. веку. У Београду су стрелци били Јанковић и Богићевић, док су у Ливерпулу поготке за наш тим постигли Лазаревић и Јанковић.

Реал Мадрид – Црвена звезда 2-0, Црвена звезда – Реал Мадрид 2-0 пен. 6-5, четврфинале КПК-а

Тог 19. марта 1975. свет и Камачо су добро запамтили Драгана Џајића. После победе од 2-0 у Мадриду, краљевски клуб је стигао као фаворит у Београд, али то се није нарочито допало Џаји. Плесала је Звездина једанаестица по терену, “ломила кичму“ мученом Камачу, а његовим и поготком Оље Петровића наш тим је стигао до продужетака, а касније и до тријумфа од 6-5 на пенале. Тог дана је Драган Џајић потврдио себе као најбоље лево крило света, голман Оља Петровић је постао јунак утакмице, а Звезда је дошла до још једног полуфинала у европским такмичењима.

Црвена звезда – Борусија Менхенгладбах 1-1; Борусија Менхенгладбах – Црвена звезда 1-0, финале Купа УЕФА 1979.

Ако је неки клуб доживео неправде од фудбалске Европе, онда је то Црвена звезда. Многи данас кажу да смо имали среће против Марсеја 1991. али чврсто верујем да је тог 29. маја и Бог рекао доста и да је онај ауто-гол Аугенталера само наплата за све Микелотије овог света. По свим законима и по свакој правди, Звезда је требало да освоји први европски трофеј много раније у својој историји, али се на том путу нашао италијански судија, који је једну сјајну генерацију оставио без титуле у Купу УЕФА. Прво европско финале су играли: Стојановић, Јовин, Муслин (Крмпотић), Јовановић,  Благојевић, Јуришић, Петровић,  Милетовић,  Савић, Милосављевић,  Шестић (Миловановић), а са клупе их је предводио Бранко Станковић.

Милан – Црвена звезда 1-1; Црвена звезда – Милан 1-1 пен. 2-4, 2. коло КЕШ-а 1988.

Дуел који стаје у само једну реч- МАГЛА! На Маракани се рађала генерација предвођена једним од највећих мајстора фудбала које је ова земља икад имала – Драганом Стојковићем Пиксијем, а на Сан Сиру је мреже немилосрдно решетао Марко Ван Бастен. Пикси је у овом двомечу ставио српски опанак у исту раван са Армани ципелама, а да их издигне изнад њих спречила је проклета магла. Био је 61. мин. када је утакмица прекинута, Звезда је водила голом Савићевића, али је сутрадан елиминисана након пенала, пошто је резултат након 90 минута био исти као и у Милану 1-1.

Манчестер Јунајтед – Црвена звезда 1-0, 19.11.1991. Суперкуп Европе

Дан када су Енглези дрхтали, а у страху и погазили пријатељство неговано деценијама. Одбијање да одиграју реванш остаје као велика мрља у историји славног клуба са Олд Трафорда, а нама понос упркос поразу. Тог хладног новембарског дана Европа је добила једног Генија, а велики Сер Алекс Фергусон је остао задивљен оним што је видео од српске екипе:

“ Те ноћи смо могли да будемо потпуно уништени, да губимо са 0-5 на полувремену. Цела постава је била застрашујућа. Дејан Савићевић, Роберт Просинечки, Синиша Михајловић, Владимир Југовић… Све врхунски фудбалери. Имали смо среће јер смо извукли тај резултат (1-0). На полувремену су се ствари промениле, јер сам Брајана Меклера убацио у средину.“

Црвена звезда – Партизан 2-1, 6.5.1995. 100. вечити дерби

Не памтим када су комшије више желеле победу у неком дербију, али су већ по старом обичају погнутих глава отишли кући са уобичајеним кукањем на суђење. Дерби за титулу, на Ђурђевдан, на Маракани и то 100. по реду. Дерби за који се живело и да се којим случајем завршио другачије, овај текст би вероватно писао неко други или не би било кога да га напише. Ако, не дај Боже, будем имао неких здравствених проблема у будућности, знам да ми је срце начето кад су повели 1-0. Дали су гол Бога питај како, лопту је умувао у мрежу син од оног што је навијао за Звезду, па “заволео“ Партизан, а онда се показала и њихова судбина. Увек тако близу, а тако далеко, вечито други… Головима Ковачевића и Стојковског Звезда је дошла до преокрета и победе од 2-1, а из хиљада грла се заорило “Ево зоре, ево зоре…“

Барселона – Црвена звезда 3-1; Црвена звезда – Барселона 1-1, 3. коло КПК-а 1996.

После санкција Маракана је коначно дочекала једног европског великана, ни мање, ни више, него страшну Барселону. Тим који је био кадар да освоји те године и Лигу шампиона играо је Куп победника купова, а у Београд је донео предност од 3-1 стечену у првом мечу. Међутим, гол у гостима је давао наду нашем тиму, данима се калкулисало који све резултати воде Звезду даље, а оптимизам је појачавао и утисак који су Пижонови ученици оставили у претходном колу против Кајзерслаутерна. На терену Роналдо, а на клупи Боби Робсон и Жозе Мурињо. Тим снова против црвено-белих младића и препуне Маракане. У паклу “рупе“ на тренутак је поклекла и моћна Барса, али док је још трајало славље након гола Зорана Јовичића, Ђовани је донео изједначење и пролаз даље свом тиму. Тада смо након дуго времена осетили како изгледа кад је срце испуњено поносом и тугом у исто време.

Динамо Тбилиси – Црвена звезда 2-0, Црвена звезда – Динамо Тбилиси 5-2, квалиф. за Лигу Европе 2009.

Ривал потпуно другачији од претходних са ове листе, али утакмица која је показала огромну љубав звездаша према свом клубу. Тешко да постоје навијачи неког клуба у Европи који су искусили и врх и дно и који су на све то одговорили само још већом приврженошћу према вољеним бојама. Некада би одлазак у Грузију за Звезду представљао само питање колико ће лопти изручити у мрежу противника, а те 2009. црвено-бели су се у Београд вратили са два гола минуса. Ни шок после ауто-гола Лекића, ни огроман пљусак, нису зауставили Делије, на чијим су крилима Пижонови изабраници летели по терену. Очигледан недостатак квалитета су надокнађивали срцем, а награда је стигла у 88. минуту када је Дејан Лекић донео коначних 5-2 и пролаз у следећу рунду. Тог тренутка је стала и киша. Још једна игра судбине. Нама Циганима је суђено да верујемо у чуда.

Поход на титулу првака Европе је намерно изостављен из текста, јер представља причу за себе. Ово је нека друга прича, о једном клубу који је више пута победио судбину и околину и који је успео да постане светски и српски у исто време. Победе и порази су саставни део ове игре, али само мали број успе да постигне магију у њој. Звезда је успела…

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.