Новогодишњи МЦЗ Интервју: Рашко Катић!

По много чему је обележио годину за нама. По много чему је освојио срца и навијача Црвене звезде и љубитеља кошарке. Пробирљива, захтевна и непоколебљива Звездина публика која не опрашта, коју је тешко освојити, многим асовима није скандирала, њему јесте, и то одмах. Победили смо предрасуде, а он је то враћа на најбољи начин. 2013. година и на приватном и на пословном плану му је била веома успешна. Најстарији дебитант у репрезентацији са 33 године, играо је на ЕП, после 14 година водио Црвену звезду ка Евролиги, освојио Куп Радивоја Кораћа, стао у финалу АБА лиге и домаћег шампионата и најбитније, конкурисао за капитена тима, добио другог наследника. Колико је постао популаран говори податак да му је скандирао пун Пионир, и да је добио и песму интересантног садржаја. Уз ДеМаркуса Нелсона и Игора Ракочевића најбољи кошаркаш Црвене звезде Телеком у 2013. години. Јасна асосијација. За МЦЗ, за Вас новогодишњи интервју – Рашко Катић!

Док смо са Рашком разговарали о 2013.години, Звезди, репрезентацији, почетку каријере, имали смо прилику да се уверимо у тврдње оних који га познају, да је јако пријатна особа и тотално супротан од онога што видимо на терену. Ми смо уживали, верујемо да ћете и Ви.

За почетак, имаш феноменалну годину иза себе. Твоје виђење 2013. године?

„ Јесте, за мене је успешна година у више аспеката. Најбитнији аспекат је породични, добио сам сина у априлу и то ми је била круна, заиста. Круна године у којој су се за мене дешавале много лепе ствари. Да почнемо од Звезде, где сам имао одличан, пре свега, други део сезоне. Кренуло је са освајањем Купа, где смо сви мислили да ћемо имати врхунску сезону. Била је добра, али могла је да буде баш врхунска сезона. Да смо освојили прстен у финалу АБА лиге против Партизана, то би било то. Мало смо се пољуљали после и завршило се, како се завршило. Нисмо освојили ни нашу, ни Јадранску лигу, али добро, испунили смо циљ пласманом у Евролигу. Освојили смо Куп и изборили пласман у Евролигу и са те стране могу да кажем да сам донекле задовољан. Не тотално, али јесам донекле. Уследио је позив за репрезентативни дрес и тамо сам провео три прелепа месеца. То је круна моје каријере. Имам 33 године и то је за мене било нестварно. Да би се наставило одмах после тога, без имало одмора. Евролига са Звездом, после 14 година, еуфорија, навијачи, пуне трибине, осећај је… морам да кажем следеће, знам да имамо неки резултат, имамо 4 победе, није спорно да смо са већином тимова играли на једну лопту, да смо неке утакмице сами испустили, али остаје велики жал. ТОП16 није као ранијих година. Сада доноси 14 нових утакмица, 7 пред пуним трибинама, код куће, пред оваквом атмосфером. Али, шта је, ту је. „

Морамо да се вратимо на почетак, када си се вратио у Звезду. Планиран си као backup за Елтона Брауна, међутим, одмах си си се усталио у тиму и постао као главни играч. Доживео си овације од Звездине публике, што је велика ствар.

„ Мени је најбитније од свега, не само што су ми скандирали, људи бирају неки тип играча који им се свиди и даје све од себе за тим па им скандирају. Мени је много драго и битно што сам дошао из Партизана, а сви знамо шта код нас то значи, и после приличног оспоравања на почетку, постао један од љубимаца навијача. То ми много значи. Најдраже ми је што је публика то препознала. Један сам од ретких који је играо за два најљућа ривала а да су га навијачи оба тима подржавали. Драго ми је што публика није размишљала само навијачки, већ и о томе ко даје колики допринос на терену.“

Можемо да кажемо да смо победили предрасуде.

„ Да, можемо. То ми је много драго, дефинитивно.“

Дебитовао си са 33 године за репрезентацију, учествовао на Европском првенству.

„ То је феноменалан осећај, неописив. Стварно нисам веровао да ћу добити позив. Али, када се приближавао крај сезоне и када је почело све више да се прича о томе почео сам и ја да размишљам, али нисам веровао. Рад са једним од најбољих тренера свих времена, Дудом Ивковићем, и уопште цео амбијент што се тиче припрема, Еуробаскета, све је било на највишем могућем нивоу. Стварно прелеп период. Ето, то 7.место, можда је могло боље, али ја ту не жалим ни за чим. Стварно је било прелепо.“

Шта мислиш о избору новог селектора, Салету Ђорђевићу?

„ О њему не могу да причам у том смислу јер је он превелико име да би се уопште доводило у питање. Осим у суперлативу, не могу ништа друго да кажем. Једно од највећих кошаркашких имена у Србији.“

Имао си пренапорну сезону и годину, имао си и малу повреду која те спутала, а нимало одмора, да ли је сада све у реду?

„ Јако напорна година. Баш сам причао и са неким репрезентативцима, са Ненадом Крстићем сам причао скоро и он и даље има проблема са квадрицепсом, не може да се поврати. Напорна је била сезона, поред умора који је очит, повреда ме је закочила. Ви се залечите, али зглоб и даље боли и немате пуну амплитуду покрета. Тако да ми је то сигурно одузело месец, месец и по дана спреме. Последњих двадесетак дана се осећам боље, осећам лопту и биће боље. Ићи ће својим током.“

Навијаче је прилично заинтригирала интересантна подела новогодишњих поклона директора и капитена. Ти си добио слику Игора Ракочевића јер ти је много жао што није остао у клубу.

„ Јесте, имали смо врхунску сарадњу. Није спорно да је лако играти са Игорем, играо је у великим клубовима у Европи и лако је разумети се са њим. Наравно да ми је жао. Али, цела та атмосфера, да се не схвати погрешно је интерна шала. Током целе сезоне смо имали сарадњу као Игор и Рашко, имали смо и највише лопту у рукама, то је због тога била шала. Игор је велики професионалац, одлучио је да се повуче и поштујемо.“

Бобан Марјановић. Сарађивали сте и у Хемофарму, доста је напредовао.

„ Боби је увек био добар, није то сада нешто ново. Самопоуздање је то које разликује великог играча од осталих. Као и искуство, које је он стекао годинама. Очигледно да му је рад са Дејаном Милојевићем прошле сезоне пуно, пуно значио. Боби ми је и пријатељ ван терена, осим тога што сам играо са њим и у Хемофарму, сад и у Звезди. Феноменалан дечко. Ове сезоне је другачија ситуација што се тиче центарске позиције. Ми смо мало атипични, различити смо. Он је много висок, ја сам другог типа. Нема ту ривалитета.“

Чарлс Џенкинс?

„ Феноменалан је. Не желим да делим играче на домаће и на странце, али обзиром да је Американац и да је први пут у Европи, ми смо изненађени не само квалитетом који неоспорно има, него што ради ствари које је најтеже радити. Игра просто кошарку, то је најтеже. И он је стварно феноменаналн човек. Знам да навијачи умеју да идеализују некад, али изнутра вам кажем, он је феноменалан. Један од бољих

Американаца које сам упознао.“

ДеМаркус Нелсон?

„ Исто, ДеМаркус је са нама другу годину. Довољно је да кажемо да је био капитен Дјука, то доста говори о много чему.„

Највећи љубимац навијача, тренутно, дефинитивно је Јака Блажич.

„ Јесте, има харизму. Има харизму, дефинитивно. И поред неких грешака које прави он има харизму и енергију да то исправи. Мени није то чудно. Искрено, када сам га упознао, када је требао да дође, ја сам имао мале предрасуде. Играо сам са Јаком Клобучаром из Словеније и мислио сам да имају сличан карактер. Али, одушевио ме. Даје специфичну енергију и у свлачионици и на терену. Јака је пун погодак.“

Често се истиче да си ти главни за атмосферу у тиму и дајеш посебан штимунг у свлачионици.

„ Глупо је да ја причам о томе. Ја волим да се шалим стварно. Има оних којима можда не прија моја шала, има оних који то воле.“

Да ли си чуо за песмицу која ти је посвећена, још један показатељ колико си постао омиљен – „Игра баскет, пије Лашко…“?

„ Јесам, јесам. Али, немој наставак, молим те.“, уз смех поручује Рашко.

Шта мислиш да је предност овог тима у односу на претходну сезону?

„ Предност је дужа клупа, дефинитивно. Имамо и континуитет рада са Дејаном Радоњићем. Завршили смо прошлу сезону са њим, прошао је целе припреме, свој систем од почетка остварује. То је огромна предност. И тај неки мир који сада имамо, континутет који имамо, то је предност сваког тима. Знам да се неки неће сложити, неки можда и хоће, али моје мишљење је да ми ове године имамо добре разултате. Навијачи увек траже највише, то некад није меродавно. Ово нам је прва сезона у Евролиги после 14 година, а имали смо 4 победе. Није то мала ствар. Није само искуство играча, већ више искуство целог тима је битно у Евролиги. Треба све да сазри и сигуран сам да ћемо сваке наредне године бити бољи. Битно је да остваримо тај континуитет играња у Евролиги, да освојимо Јадранску лигу и изборимо пласман у Евролигу и следеће године. То је важно.“

Можемо да кажемо да смо играли добро у Евролиги, да смо послали сјајне слике из Пионира и Арене, али пораз на једну лопту од Панатинаикоса нас је коштао велике сцене и пласмана у ТОП16. Односно, донео је Панатинаикосу пролаз.

„ Јесте, јесте. Мени је најдраже да смо показали да можемо да играмо против свих. Стварно је нешто специјално када дођете у „ОАКА Арену“, када се нађете ту где су највећи падали, за мене је леп осећај када играм тамо. И ту смо их имали, у Пиониру још више, али једноставно је њихово искуство било пресудно. Можда то звучи нереално када кажем, али можда и страх од победе. Ја немам страх ни од једног противника. У свлачионици једва чекам да истрчим на паркет, али када изађете на паркет и водите 15 разлике, то вас негде опусти. И у другом полувремену не изађете као на почетку, а нијансе одлучују против таквих екипа. То су све врхунски играчи, као што знамо, и не пропуштају прилику да казне ривала и сваку грешку.“

Колико је тешко играти против Софоклиса Скорцијанитиса?

„ Екстремно тешко. Премасиван је, огроман човек. Огроман. Што се тиче мог неког личног икуства Никола Пековић и Марк Гасол су јачи од њега физички, али он је екстремно тежак. На сву своју тежину, агилан је и брзо се креће. Гибак је и са њим уопште није лако. Посебно што можете погрешно да ставите руку, да ухвати у полугу и да вам ишчаши или поломи руку. Огроман је, јак.“

Колико си битан за тим и на какве си игре навикао публику довољно говори и податак што су навијачи доста очекивали од тебе у Евролиги.

„ Жао ми је што се погодило да одмах после доласка из репрезентације, из умора уђем у повреду и не будем на нивоу на ком сам требао да будем, то је тешко. Шта је ту, ту је. И то је кошарка, некад будете горе, некад сте доле. Мени је битно да сам се опоравио и да тренирам добро. Сигуран сам да када буде било најпотребније, у другом делу када буде била борба за трофеје да ћу бити прави. Надам се само да ће ме повреде заобићи. Сад се много боље осећам, боље тренирам.“

Неколико пута си у интервјуима рекао да ти је период проведен у Немачкој, у Тибингену, можда био и најлепши у каријери.

„ Најлепши период у каријери. Ја сам имао парцијално лепе периоде у каријери. Имао сам тежак период када сам први пут био у Звезди. Не кривим тадашње тренере и било ко да је био, ја нисам био зрео у глави за тај прелаз у Звезду из Заставе. Прескочио сам пар нивоа одједном, екстремно велики скок. Нисам био ментално спреман да одговорим. Када сам отишао тражио сам се годину дана, био сам у Турској, па мало у Ергоному. Али, генерално одлазак у Тибинген је био и најчуднији, али и преломни тренутак за мене. Многи играчи одустају, и знате када сте најближи циљу да је најтеже, да су највећа искушења. Ја сам нисам одустао, али било је доста чудно. Отишао сам прво на пробу, био је октобар месец. Морам да нагласим да сам био прво код Саше Обрадовића у Келну и много сам му захвалан. Помогао ми је у том тренутку, држао ме је месец дана на припремама и имао сам такмичарски ритам. Онда сам отишао у Тибинген на пробу и прошао. До тада су три центра одустала због разних разлога. Чак су једног центра отерали да би мене довели. Први део је био лош, тренер је био тај који није хтео мене у концепцији. Доласком новог тренера, све се окренуло, све се променило на боље. Тибинген је био за мене стварно феноменалан те три и по године, после првих пола године лабавих. Добио сам и сина, који је тамо рођен. Цела атмосфера, град, навијачи, било је породично и лепо повезано. Имао сам секвенце у каријери које су биле и лепе и ружне, али од доласка у Тибинген до данас скоро свака година је, на неки свој начин, лепо обележена.“

Колико пратиш Звезду у другим спортовима?

„ Искрено, слабо. Не само Звезду, него спорт уопште. Имам пуно обавеза, два детета и сваки тренутак користим да се играм са њима.“

Да ли имаш неки тим поред Звезде, у кошарци, у НБА који волиш, који пратиш?

„ Не, стварно. Никог специјално.“

Омиљено пиће?

„ Лимунада и вода.“

Омиљено јело?

„Сарма.“

Омиљени филм?

„ Имам више филмова које волим. Волим да гледам европске филмове. Нека буде, нпр, „Инцест“.“

И порука за навијаче, за сајт за крај.

„ Као што сам рекао и на почетку сезоне, стрпљење је најбитније. Не падати у еуфорију, ни у једном тренутку, ни у позитивном, ни у негативном смислу. Знам да је то најтеже, али то једино може донети успех.“

Рашко Катић, за још успешнију 2014. годину.

 

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.