Милан Јовић: Лука је желео само у Звезду

„Он је само, и само један велики таленат. Знам колико је емотиван, колико му тешко падају неке ствари из прошлости, али рећи ћу вам да он детињство практично није ни имао. Био је дете када су му се разболеле и бака и сестра, ја сам често боравио у Београду како бих био уз њих… Мој отац, а његов деда, био је често принуђен да га чува. Морао је с њим да иде и на њиву, а био је веома живахан. Дешавало се да деда мора да га завеже, да му мали не побегне… Али опет кажем све је то живот, а наша драма се завршила на најбољи могући начин. Мој рођак Саво Милошевић помогао ми је око лечења кћерке, са Дејаном Станковићем и Синишом Михајловићем скупио новац за интервенцију у Италији. Хвала му до неба“, скоро са сузом у оку почиње причу о свом сину Милан Јовић.

Тај тежи начин одрастања натерао је главу породице Јовић да и данас сина зове Малац. Често гледа у мобилни телефон како би се на дисплеју појавила Лукина порука да је завршио тренинг и да је с њим све у реду. Не мења начин говора ни на нашу шаљиву констатацију да је Лука предодређен да заради силне милионе.

„Ма ја ћу бити исти као и кад имам 20 евра у џепу… Нисам од оних који продају своје дете и гледају да на њему зараде. И данас се сећам када сам добио први позив због Луке. Седео сам код куће када ме позвао другар из Лознице Бобан Трипковић и питао да ли хоћу да дам Луку да игра Мини Макси лигу у Београду. Њега је звао човек по имену Лаза који је држао екипу Теретана Таш. Он ми је много помогао финансијски. Лука је одиграо једну пробну утакмицу, одмах спаковао три-четири гола… После ми Лаза каже ‘ваше дете ће добијати 50 евра по утакмици и 2.000 динара за путне трошкове’. Еј, 50 евра! То 2004. године није било мало. Нисам хтео да му будем дужан, али он ми је понављао да ништа не дугујем и да ми даје новац за путне трошкове.“

Ловцима на талентоване главе из Црвене звезде није требало много да чују добар глас о једном малом из Босне који терорише ривале у Мини Макси лиги. И данас Јовић сениор устаје на помен Томислава Милићевића који је похитао у један од београдских балона да види на делу тог толико хваљеног Луку.

„Имао сам срећу да је Томислав Милићевић гледао те утакмице. Једном приликом мени мајка од једног дечака, Јадранка Илић, која је била запослена у Савезу, каже да ће Томислав Милићевић гледати мог Луку. Запао му је за око. На срећу, Малац откине и ту утакмицу. Одмах је уследио позив да дође на Маракану, и данас се сећам датума, 10. маја 2005. године, и одигра селективну утакмицу. А тамо много деце, Жигић дели аутограме… Међутим, Лука се опет надаје голова. Прошло је 10 минута, а мени Тома прилази и каже: ‘Ово је опасан играч, он мора да долази из вашег места и игра за нас’. Играо је на тим турнирима, давао голове…“

Остали родитељи су се дивили Лукином умећу, бројни челници клубова долазили да гледају његову неподношљиву лакоћу постизања голова, а Милан Јовић је поново преживљавао бесане ноћи. Није дозволио да Лука због недостатка финансијских средстава одустане, а то је значило само једно – крв, сузе и зној.

„И данас имам ‘пасат’, караван, којим сам га шест година довозио у Београд. Нисам га регистровао последње две године, али то ми је успомена. Тај аутомобил ме никада није оставио на путу… Ма кад се само сетим…“

Питања није требало постављати.

„Спавали смо у том ‘пасату’. Оборим задње седиште, понесем од куће јастук и ћебе и Луки направим кревет. Тако смо чекали утакмице, јер смо из Батара морали да кренемо раније. Сећам се да је један викенд играо две утакмице, прву у суботу по подне, а другу у недељу рано ујутру. Није нам се исплатило да се враћамо преко Дрине. Дотерао сам аутомобил испред јужне трибине и ту смо провели ноћ. Палио сам га често да се мали не би смрзао. Прилазили су нам портири да виде шта се дешава, чак су нас гледали и људи који чепркају по контејнерима… Сви су се чудили.“

За себе каже да је домаћин човек, да је свакоме коме је могао помогао. Отуда му се можда и вратило у тим данима оскудице и спавања у аутомобилу.

„То да спавамо у ‘пасату’ чула је Јадранка, жена из Савеза коју сам већ поменуо. Рекла је да се то више неће десити. Баш нам је помогла, као и једна породица из нашег села, а и отац од Душка Тошића преузео је обавезу да Луку вози на утакмице.“

Док је његов отац извртао душу на поставу екипи МОЗЗАРТ Спорта, Лука Јовић се појавио у ресторану Црвене звезде. Прво је загрлио Милана, затим је и нама стиснуо руку уз обавезно: „Добар дан“. Као да је желео да потврди очеве речи да се ни за јоту није променио.

„Прија ми што се оволико прича и пише о мени. Верујте ми да ме то неће пореметити. Ја сам и даље на земљи и мој једини циљ је да уђем у први тим“, протоколарно је прокоментарисао Лука чисто да пробије лед.

А затим послао поруку из које је врцало самопоуздање:

„Верујем да сам спреман да играм сениорски фудбал, да могу да помогнем Звезди. Није нека разлика. Посебно јер сам увек играо са годину или две старијом генерацијом.“

Да се отац Милан водио искључиво финансијским интересима, четворочалана породица Јовића би већ одавно била збринута и уживала сладак немачки стандард. Можда и због тога Лука улогу јунака ове приче пребацује на оца.

„У моју кућу, далеко од Београда, долазили су Фреди Бобић и Мики Стевић. Хтели су малог да воде у у Штутгарт, односно Дортмунд. У то моје двориште долазило је много људи, да их сад све не именујем. Хтели су да правимо предуговоре. Нуђено ми је да добијем немачко држављанство и да одведем целу породицу. Нисам хтео. Јер да није Звезде, каква је таква је, за моје дете се би ни знало. Нисам од родитеља који уцењују и прете тужбама.“

Уверавао нас је и гестикулацијама рукама да никада неће постати покондирена тиква која се помамила због силних понуда.

„Ако будем био при овој памети, никада нећу тужити Звезду. Када смо потписивали професионални уговор са Звездом, ту су били Џајић, Стојадиновић, Зечевић… Рекао сам им да узму и израчунају колико сам потрошио за путне трошкове. Само сам то тражио и они су ме испоштовали.“

Поред Милана, доминантна личност у досадашњој каријери младог аса био је Саво Милошевић. Мало ко зна да је пре неколико година Лука обема ногама био у Партизану, али је онда Саво, рођак и земљак породице Јовић, одиграо улогу од више милиона евра. Тако би је, сигурно, проценили навијачи Црвене звезде.

„Десио се једном приликом мали инцидент. Била је зима, ненормална вејавица и мени Тома Милићевић преко једног родитеља поручи да не доводим Луку. Човек заборави то да ми каже, а када ме је видео, Тома је био врло љут. Викао је: ‘Да ли си ти нормалан, ризикујеш живот свог детета?’ Погодило ме је што ме је грдио пред свима. И што је најгоре, Лука уопште није играо, био је на клупи.“

Људи из вечитог ривала имали су брзо дојаву.

„Ми смо велики звездаши, али из револта сам отишао тамо. Играо је против ОФК Београда, имам и Лукине слике у Партизановом дресу. Они су били упорни, желели су да преноћи у Земунелу и да га на брзину региструју. Хтео сам мало да размислим, а они се сви сјатили око мене, чак и тренери првог тима. Пресинг на мене. Међутим, Вања Радиновић га не позове на утакмицу у среду и начини грешку. Наравно, људи из Звезде су то чули и окривили Саву да им отима децу. Врло непријатна ситуација.“

Актуелни директор ФСС-а није желео да буде мирођија у овој чорби, па је заказао састанак на Карабурми.

„Партизан ми је нудио 200 евра месечно само да Лука тамо остане. Али Саво је испао џек. Људина, као и обично. Сви смо се скупили на Карабурми да се то расчисти. Саво је гледао у очи Тому Милићевића и причао како он с целим случајем нема везе. Ја сам то потврдио. Међутим, ови из Партизана неће да попусте. Говоре како је Лука њихов. И онда поново на сцену ступа Саво, грли Луку и обраћа му се: ‘Ти си овде најважнији, ти одлучи, где би волео да играш…’ А Малцу иду сузе на очи и кроз зубе цеди да хоће у Звезду. Саво срећан, јер зна да смо звездашка породица. Тад је почео још више да нас цени, јер се нисмо обазирали на 200 евра.“

Лука је штићеник агенције ЛИАН СПОРТС која је у власништву Фалија Рамаданија, добро познатог менаџера који је ухлебио Јоветића, Настасића, Љајића, Марковића… За менаџера Јовићи имају само речи хвале и умирују навијаче Звезде да не би требало да стрепе да ће Лука брзо отићи.

„Менаџери су ме вукли за руку, дуго нисам хтео, али једноставно морао сам финансијски да будем сигуран. Да Лука овде живи и има за сок. Нисам хтео да осетим бол како ми дете нема у Београду за чоколаду. Сео сам да разговарам с Адријаном Ђокајем и после и с Николом Поповићем. Уговорили смо састанак с Дамјанцем и он ми је испричао како они то раде. Ставио сам им до знања да дете не продајем. Када су ми понудили суму, да је не помињем, све ми се окренуло пред очима. Ја сам рекао Дамјанцу да мој Лука не заслужује толики новац. Он ми је одговорио да је један од најталентованијих центарфора у Европи, да је таквих мало у свету или скоро да их нема. Ја сам од тог уговора с агенцијом кућу направио.“

Уговор с агенцијом ЛИАН СПОРТС веже га две године.

„Никола Поповић, скаут, три пута седмично је у Београду с Луком. Долази на тренинг, вози га у стан, Пазову, воде рачуна о школи… После сваке утакмице имају анализу, говоре Луки где греши, шта треба да исправи. Они све организују. Опремили су и стан. Дамјанац ми је рекао да се не угледам на друге родитеље који туже клуб. Саветовао ми је да овде мора да одигра две године у првом тиму.“

Лука је навијачима Црвене звезде наговестио годину охрабрења:

„За годину и две себе видим у првом тиму Црвене звезде. Хоћу да покажем зашто се толико лепих ствари прича о мени. А за иностранство има времена. Као што има времена да постанем нови Фалкао“, рекао је млађи Јовић.

Лука је штићеник агенције ЛИАН СПОРТС која је у власништву Фалија Рамаданија, добро познатог менаџера који је ухлебио Јоветића, Настасића, Љајића, Марковића… За менаџера Јовићи имају само речи хвале и умирују навијаче Звезде да не би требало да стрепе да ће Лука брзо отићи.

„Менаџери су ме вукли за руку, дуго нисам хтео, али једноставно морао сам финансијски да будем сигуран. Да Лука овде живи и има за сок. Нисам хтео да осетим бол како ми дете нема у Београду за чоколаду. Сео сам да разговарам с Адријаном Ђокајем и после и с Николом Поповићем. Уговорили смо састанак с Дамјанцем и он ми је испричао како они то раде. Ставио сам им до знања да дете не продајем. Када су ми понудили суму, да је не помињем, све ми се окренуло пред очима. Ја сам рекао Дамјанцу да мој Лука не заслужује толики новац. Он ми је одговорио да је један од најталентованијих центарфора у Европи, да је таквих мало у свету или скоро да их нема. Ја сам од тог уговора с агенцијом кућу направио.“

Уговор с агенцијом ЛИАН СПОРТС веже га две године.

„Никола Поповић, скаут, три пута седмично је у Београду с Луком. Долази на тренинг, вози га у стан, Пазову, воде рачуна о школи… После сваке утакмице имају анализу, говоре Луки где греши, шта треба да исправи. Они све организују. Опремили су и стан. Дамјанац ми је рекао да се не угледам на друге родитеље који туже клуб. Саветовао ми је да овде мора да одигра две године у првом тиму.“

Лука је навијачима Црвене звезде наговестио годину охрабрења:

„За годину и две себе видим у првом тиму Црвене звезде. Хоћу да покажем зашто се толико лепих ствари прича о мени. А за иностранство има времена. Као што има времена да постанем нови Фалкао“, рекао је млађи Јовић.

Док чека пролећни деби за први тим Црвене звезде, Лука не дангуби по београдским клубовима и сплавовима.

„Он у дискотеку није ушао. Седи само у кафићу Рома, јер га власник Дејан Дмитровић, велики звездаш, обожава. Ту гледа кошарку. И обавезно ми се јави са ким је. Сећам се да га је моја супруга скоро питала: ‘Лука, сине, има ли нека девојка у Београду, реци својој мајци?’ Одговор му је био искрен: ‘Мајко, нисам дошао у Београд због девојчица, него да постанем озбиљан фудбалер.’ Врло, врло је скроман. Када дође код нас, гледа да не облачи фирмирану и клупску гардеробу, како људи не би причали да се ‘нафурао’ у Београду.“

Не заборавља Лука своје тренере:

„Док се нисам настанио у Београду, приватно сам тренирао с бившим центарфором Лознице Пајом Јефтићем. По 100 пута смо понављали исте вежбе, било да је киша или снег. Он ми је много помогао, као и Братислав Браца Живковић…“

Свестан је својих недостатака:

„Могао бих да поправим кретање.“

О врлинама је причао отац:

„Даје голове, али мени је пуно срце када знам да не пљује ривале, да им даје руку и помаже да устану. Није ни себичан, зна да одигра повратну лопту чак и када пређе голмана“, закључио је Јовић сениор.

фото: Моцарт спорт

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.