Dičimo se, mi Zvezdaši, posetom prethodnih godina na našoj Marakani, desetinama hiljada ljudi koji cele godine dolaze na najveći stadion u ovom delu Evrope i bodre našu Crvenu zvezdu.
Međutim, veoma često, mnogi od nas zaborave da nije samo fudbalski klub predstavnik crveno-bele porodice, da su tu i odbojkaši, odbojkašice, rukometaši, sada i vaterpolisti, košarkaši i košarkašice, i tako redom.
Često se na utakmicama drugih sportova skupi jedva koja stotina ljudi, pa neretko i manje, nekada bude svega par desetina nemih posmatrača na pojedinim susretima. Rekao bih, prava šteta, jer i na tim utakmicama ima toliko toga da se vidi.
Bio sam nedavno ne malo iznenađen kada sam saznao koliko je mali broj Zvezdaša koji su upućeni u kvalitete i mogućnosti jednog vrhunskog golmana našeg rukometnog kluba, Bojana Ljubišića. Ne znam ko je od vas imao prilike da gleda Bojana uživo u protekle tri godine kada je branio crveno-bele boje? Verujem, veoma mali broj. I moram vam reći, mnogo ste propustili.
Gledao sam neki dan, posle više od decenije, bravure Perice Ognjenovića iz vremena kada je igrao za Crvenu zvezdu. Gotovo da zaboravih šta je taj momak radio, kakvi su to bili driblinzi, asistencije, prodori, golovi.. Danas da imamo takvog igrača, bio bi (opet) najveći miljenik Zvezdaša.
E pa, ako ste imali prilike da vidite šta je sve na zelenom „tepihu“ Marakane radio Perica, verujte da je isto takve bravure pravio Bojan na parketu „Šumica“ i drugih hala širom Srbije. Neverovatno je bilo šta je sve taj golman mogao da odbrani, pa i po dva-tri šuta u jednom napadu, dovodivši protivničke igrače do „ludila“ i neretko praktično sam donoseći našoj Zvezdi bodove i pobede. Za njega nije bilo neodbranjive lopte, sigurnog gola, stopostotne šanse.. Kada je Bojan na golu, niti jedan protivnički rukometaš, ma u kakvoj poziciji da se nalazi, nije mogao sebi reći – „e ovo će da bude gol, teže promašiti nego pogoditi“. Bravurozni Bojan je u svakom smislu na parketu činio isto što i Ognjenović na travi, činio ono što je publiku ostavljalo bez daha, ali šteta je što je malo ko to umeo da vidi, pa i ceni.
Ovoga leta, taj isti Ljubišić je, posle tri godine, morao da napusti naš klub. Loša finansijska situacija u klubu i obezbeđivanje egzistencije svojoj porodici ne idu zajedno, te se Bojan odlučio na ono što je moralo da se uradi – da potraži novu sredinu.
Takvu situaciju pokušao je da iskoristi – ko drugi do – komšijski klub, koji već godinama pokušava da dovede svakog našeg boljeg igrača, bez obzira o kom sportu da je reč. Oni imaju podršku vladajućih struktura, pa time i sponzore, mi ne, i jednostavno – može im se. Međutim.. Nudili su crno-beli Bojanu „kule i gradove“, kumili i molili, međutim Zvezdaško srce nije moglo protiv sebe. Odbio je Bojan i „kule i gradove“, lepo se zahvalio komšijama što su ga zvali, i krenuo drugoj kući, putem rodne Banjaluke, gde je pojačao Borac.
Obzirom da znate svi vrlo dobro isto tako jednog golmana, koji nije imao takvo Zvezdaško srce, kojem nije bilo teško odbiti neke ponude, neke „kule i gradove“, pogaziti svoje reči i „pljunuti“ sebi u lice, želeo sam Vam, između ostalog, ovim tekstom reći – nisu svi golmani, ili igrači, na ovom svetu isti. Zapravo, takvih je manji broj, a naročito se to odnosi na momke koji su nosili crveno-beli dres.
A naš Bojan je, čiji god dres nosio, ponos Crvene zvezde, i uvek će biti. Jer tako se voli Zvezda.
12 comments