Moja Crvena Zvezda
Други пишуИсторијаФудбал

Како је београдска магла спасила велики Милан 1988.

На сајту чувене британске медијске куће Би-Би-Си (ББЦ) јуче је објављен један занимљив текст о једном од најјачих тимова Европе, а који је могао да нема тако велике успехе да није било чувене београдске магле. Текст преносимо у целости.

milan_89
Фото: BBC Sport

Паоло Малдини, Франко Барези, Франк Рајкард, Руд Гулит, Роберто Донадони, Карло Анћелоти и Марко ван Бастен. Милан, екипа направљена од пара бившег премијера италије Силвија Берлусконија у касним 80-им била је на путу да постане „бесмртна“ након што су освојили 10 великих титула у само 9 година, укључујући и три Купа Европских Шампиона. Они су и даље последњи тим у том такмичењу који је одбранио трофеј. Али њихова доминација се умало срушила пре него што је и почела.

Пре 25 година тим Арига Сакија, препун звезда, суочио се са поразом од Црвене Звезде у другом колу КЕШ-а у сезони 1988/89. На само пола сата до краја реванш утакмице, екипа Арига Сакија је губила 2:1 у укупном скору и остала је са 10 играча након што је нападач Пјетро Паоло Видрис добио црвени картон. Шампионима Серије А је требао спас, и нашли су га у невероватној околности, као што је густа магла која је окружила Звездин стадион и која је натерала главног судију, Дитера Полија, да прекине меч.

„Био је то готово сигуран крај снова за Милан“, рекао је тадашњи капитен Црвене Звезде Драган Стојковић за ББЦ и додао: „Након меча, Милан је знао да су имали веома, веома много среће. Можда је то била божја воља. Чак и данас, када причам са директором Милана, Адријаном Галијанијем, он се смеје и каже: „Захваљујући магли у Београду постали смо велики тим!“

Под вођством Сакија, Милан је прескочио Наполи, екипу са звездама попут Марадоне и Кареке и освојио титулу у пролеће 1988., њихову прву титулу после девет година. Јурећи прву титулу првака Европе још од 1969., „Росонери“ су се прошетали кроз прву рунду, уништивши Левски из Софије са 7:2 у укупном скору, уз 4 поготка Марка Ван Бастена у другој утакмици.

Противник у другој рунди, Црвена Звезда, ће се показати као много тврђи тим, након што је шампион старе Југославије ремизирао 1:1 на Сан Сиру у првој утакмици двомеча, уз Стојковићев гол за вођство Звезде након сјајног продора по десном крилу.

„То је био један од најлепших тренутака у мојој каријери“, сећа се 48-годишњи Стојковић. „Био је то заиста прави изазов за нас да играмо на препуном Сан Сиру, али смо заиста играли сјајно! Што се тиче мог гола, предриблао сам комплетну одбрану, нарочито Франка Барезија, и постигао гол и то је био сјајан моменат. Црвена Звезда је потом показала снажан менталитет и карактер и нисмо се предавали. Изненадили смо много људи те вечери, али смо ипак знали да још увек није готово“.

Друга утакмица, 9. новембра 1988, почела је лоше по Милан. Дејан Савићевић, чији је долазак тог лета у Црвену Звезду био под знаком питања, у то време обавезним једногодишњим служењем војног рока, постигао је гол за 1:0 након још једног феноменалног продора Стојковића. Вирдис је затим добио црвени картон због старта на Горана Јурића, и оставио тим Арига Сакија са 10 играча.

magla„Милан је био на коленима“, каже Стојковић. „Али онда, све се десило невероватно брзо. Након 10 минута другог полувремена спустила се магла и у једном моменту, одједном је постало невидљиво. Судија је желео да нас пусти да играмо, али није имао избора, било је немогуће играти. На полувремену видљивост је била добра, али се погоршавала из минута у минут. Прво, нисам могао да видим трибине, потом нисам могао да видим гол, потом казнени простор и на крају ни лопту!“

Судија Паули није имао другог избора осим да прекине меч у 57. минуту и удахне Милану нови живот. Онај живот, у који ће ући 24 сата касније.

Седећи у свлачионици након што је магла прекинула меч, Стојковић и његови саиграчи били су шокирани када су сазнали да је тренер Владимир Петровић (у питању је грешка аутора, тренер је тада био Бранко Станковић, прим.аут.) пристао на жељу Милана да играју нову утакмицу наредног поподнева!

„Знали смо да је то била лоша идеја, требао нам је одмор. Савићевић је био у војсци, није био потпуно професионалан фудбалер и предност је сада била на страни Милана. Они су били физички спремна ‘чудовишта’, са много квалитетних играча на клупи који су могли да им помогну. Имали су Гулита на располагању у другој утакмици! Имао сам утисак да сам играо сам“.

Неколико месеци раније, Гулит је уз Ван Бастена био стрелац у финалу Европског првенства 1988., али га је мучила повреда. Додатни дан одмора омогућио је Сакију да стави још једну скупу звезду на клупу за реванш.

Са комплетно несталом маглом и поново пуним стадионом, Ван Бастен се боље снашао од статичне Звездине одбране пре него што је Драган Стојковић поново донео изједначење на асистенцију уморног Савићевића. Гулит је ушао рано у другом полувремену, али није додатно инспирисао Милан и утакмица је отишла у пенал серију. Стојковић је погодио, али Савићевић је промашио, за коначну победу Милана 4:2 након пенала.

Након претрпљеног страха у Београду, Милан је повећао брзину, „уништио“ Реал Мадрид са 6:1 у полуфиналу, пре него што су Гулит и Ван Бастен постигли по два гола у финалу на Ноу Кампу у којем су понизили Стеауу из Букурешта са 4:0.

Одбранили су титулу 12 месеци касније у Бечу, Рајкардов гол био је довољан за победу од 1:0 против Бенфике, пре него сто ће освојити и трећу титулу првака Европе у шест година, након демолирања тима Јохана Кројфа, Барселоне, са 4:0, уз гол Савићевића у финалу.

„Тај тим Милана није био један од најбољих икада, то је био најбољи тим са моје тачке гледишта. Најбољи тим икада! Када смо изгубили на пенале, након утакмице, као капитен сам се обратио мојим саиграчима: момци будите срећни, немојте да плачете!“

„Рајкард ми је пришао и рекао да треба да будемо поносни, рекао је ‘ти си велики играц’, то је био велики комплимент за мене, нарочито када дође од стране једне такве звезде као што је Рајкард. Рекао је да да је Милан имао много среће. Све је било изједначено у три утакмице. Играли смо веома добар фудбал, тако да ко зна шта су били лимити те екипе. Можда смо могли да стигнемо до финала да смо прошли Милан? Кривите маглу због тога!“

Црвена Звезда је имала своју сезону на главној сцени 1991., када је екипа састављена од таквих талената као што су Дарко Панчев, Синиша Михајловић и Роберт Просинечки подигла трофеј Европског првака, победивши Стојковићев Марсеј у финалу, након пенал серије.

Стојковић, који је тврдио да је Милан покушао да га потпише након што се овај одлучио за Марсеј, коначно је освојио трофеј Европског шампиона 1993., победивши Милан у финалу.

„Немам за чим да жалим, једноставно је сјајно бити део фудбалске историје. Али Милан никада неће заборавити те две утакмице у Београду! Они су се родили у Београдској магли!“.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

Повезане вести

6 comments

Goran нов 8, 2013 at 10:12

Ja sa severa nisam video Svićevićev gol iako ga je dao na toj strani.

Reply
Звезда шампион! нов 7, 2013 at 13:04

Некад Панчев….сад Оњило

Reply
Saša нов 7, 2013 at 10:00

Какав је то рат био! Стане је знао да ће да нас разбију ако их нападнемо. Зато је појачао дефанзиву. У Милану је Илија Најдовски носио “осмицу“. Петорица позади, испред два дефанзивна везна па онда Пикси, Дејо и Бурсаћ као једини шпиц. Роби није ни био у Италији а Мркела је био на клупи. Били смо унапријед прежаљени а јавност је предвиђала “петарду“. Било нас је страх. Ко су били Ивановић, Радовановић, Василијевић и Јурић да се носе са Гулитом, Бастеном, Рајкардом, Вирдисом? Па Гали, Малдини, Барези, Костакурта… ко ће њима да да гол? Међутим, тада су играчи имали м.да. Отишли су, борили се, повели 1:0 и на крају донијели у Београд огромних 1:1. Дејо је био неспреман као војник али играо је одлично. Цијели тим се борио као да сутра не постоји а Пикси је одиграо симултанку са Миланом. Никад нико није био толико доминантан на терену у екипи која се брани као Пикси тада. То што је он одиграо није био фудбал него поезија!!! Ма какви маестрално, нећу да га вријеђам. Буквално је доводио до очаја комплет Милан. Гол који им је дао тешко да неко може да понови. Дриблинг, дриблинг, лажњак, оде одбрана по бурек а Пикси у Галијев ближи угао. Гол, 1:0, бакљада Делија на Сан Сиру…. Изједначише они брзо али игра Звезда, бори се, зна шта хоће. На крају неријешено. А сад дођите господо у Београд да се приупитамо за здравље јуначко!
Ипак, сви смо знали да тек има да буде чупаво са њима. На Маракани 100 000 људи чека и вјерује у чудо. И игра Звезда. Игра храбро. И зна да игра. Не може јој ништа Милан. Полувријеме без голова. Само још 45 минута. Почиње друго али види се да неће на добро због магле. Једва се виде играчи, као сијенке. Одједном, урлик… гооооооол!!! Водимо! Ко га је дао? Дејо им га завуче из магле! Лудило! Али не да нам се до краја. Одиграло се још пар минута и онда прекид. Нисмо ни видјели црвени картон. Није могао да се види ни прст пред оком. Нагађамо шта ће бити. Већина мисли да ће утакмица само да се настави. Још они настављају са 10 играча. Па неће ваљда да нам упропасте сав труд од сат времена? Није праведно. Међутим све ово је било узалуд, УЕФА мази своје миљенике.
Тада смо се већ у.рали. Мислили смо, ајде једном, ајде и други пут али да трећи пут да се наругамо оваквом Милану……. Али, било је и оних који су мислили да могу. Играчи. Изађоше људи да играју и да опет не ј.бу 2% најбољи тим на свијету! Поче утакмица а оно ауто гол. Мази оде преко копачке, ушла је метар, само што мрежу није дирнула. Међутим, судија ништа не свира?!? Не буне се ни жабари. Играј бре, ето им га за маглу. Ипак, Милан нам даде гол. Велики Ван Бастен само се поклонио. Е онда је прорадио чисти инат. Ајде да видимо кога ћете ви то да разбијете пред овим народом што два дана за редом пуни стадион. Ко још може да окупи 200 000 људи за мање од 24 сата? И играла је Звезда, најбоље што је могла. Дејо из окрета, Пикси утрчава, лијевом из прве… гооол!!! Браво маестро! Звезда је велика!! До краја рововска борба. Бог нас гледа, имамо среће али имали су је и они јуче. Ушао и онај мали Роби. Прави будале од њихових играча поред истока уз аут линију. Игра и Мита, најбржи је на терену. Ничија лопта, трчи Митооо бржи си. Али, уплаши се Мркела, био је ближи и побјеже од лопте и голмана. А могао је све да ријеши. Једино он изгледа нема срца. Продужеци, опет борба. Не могу ни они више, нису робти. На крају 1:1.
Почињу пенали. Чим су шутнули први знало се да неће промашити ни један. Гали чита Деја и Мркелу. Готово, одоше даље. Ено их скачу као дјеца, радују се. А тако нам је мало фалило. Није било среће. Ипак поносни смо на Звезду. Поносни смо и на себе. И имамо разлог. А најјачи утисак тромеча је спонтано паљење новина. Симбол јединства и заједничке борбе нас и играча http://www.youtube.com/watch?v=kcgYvHuRTkc

Reply
milos нов 6, 2013 at 23:42

E da je 80% onih koji posecuju ovaj sajt gledalo ovu utakmicu znali bi sta je pravi fudbal i ne bi uopste dovodili u pitanje znanje, odnosno neznanje onih koji danas nastupaju za nas klub. Nekolicina njih bi u to vreme igrala trecu ligu SFRJ i to u losijim klubovima, bez ikakvog preterivanja.
Ali, bilo, pa proslo, nadam se privatizaciji i nekim boljim danima i nekim boljim igracima koji ce imati sta da nam pokazu i razgale nam srca.

Reply
masinac77 нов 7, 2013 at 07:14

Ali, tada su igrači mogli da napuste zemlju tek sa 27 godina… A danas…?

Reply
milos нов 7, 2013 at 10:28

Naravno da su tada igraci mogli da idu pre 27 godina, nije se ta utakmca igrala sezdesetih.

Reply

Leave a Comment