Moja Crvena Zvezda
Други пишу Историја Фудбал

Како је београдска магла спасила велики Милан 1988.

На сајту чувене британске медијске куће Би-Би-Си (ББЦ) јуче је објављен један занимљив текст о једном од најјачих тимова Европе, а који је могао да нема тако велике успехе да није било чувене београдске магле. Текст преносимо у целости.

milan_89
Фото: BBC Sport

Паоло Малдини, Франко Барези, Франк Рајкард, Руд Гулит, Роберто Донадони, Карло Анћелоти и Марко ван Бастен. Милан, екипа направљена од пара бившег премијера италије Силвија Берлусконија у касним 80-им била је на путу да постане „бесмртна“ након што су освојили 10 великих титула у само 9 година, укључујући и три Купа Европских Шампиона. Они су и даље последњи тим у том такмичењу који је одбранио трофеј. Али њихова доминација се умало срушила пре него што је и почела.

Пре 25 година тим Арига Сакија, препун звезда, суочио се са поразом од Црвене Звезде у другом колу КЕШ-а у сезони 1988/89. На само пола сата до краја реванш утакмице, екипа Арига Сакија је губила 2:1 у укупном скору и остала је са 10 играча након што је нападач Пјетро Паоло Видрис добио црвени картон. Шампионима Серије А је требао спас, и нашли су га у невероватној околности, као што је густа магла која је окружила Звездин стадион и која је натерала главног судију, Дитера Полија, да прекине меч.

„Био је то готово сигуран крај снова за Милан“, рекао је тадашњи капитен Црвене Звезде Драган Стојковић за ББЦ и додао: „Након меча, Милан је знао да су имали веома, веома много среће. Можда је то била божја воља. Чак и данас, када причам са директором Милана, Адријаном Галијанијем, он се смеје и каже: „Захваљујући магли у Београду постали смо велики тим!“

Под вођством Сакија, Милан је прескочио Наполи, екипу са звездама попут Марадоне и Кареке и освојио титулу у пролеће 1988., њихову прву титулу после девет година. Јурећи прву титулу првака Европе још од 1969., „Росонери“ су се прошетали кроз прву рунду, уништивши Левски из Софије са 7:2 у укупном скору, уз 4 поготка Марка Ван Бастена у другој утакмици.

Противник у другој рунди, Црвена Звезда, ће се показати као много тврђи тим, након што је шампион старе Југославије ремизирао 1:1 на Сан Сиру у првој утакмици двомеча, уз Стојковићев гол за вођство Звезде након сјајног продора по десном крилу.

„То је био један од најлепших тренутака у мојој каријери“, сећа се 48-годишњи Стојковић. „Био је то заиста прави изазов за нас да играмо на препуном Сан Сиру, али смо заиста играли сјајно! Што се тиче мог гола, предриблао сам комплетну одбрану, нарочито Франка Барезија, и постигао гол и то је био сјајан моменат. Црвена Звезда је потом показала снажан менталитет и карактер и нисмо се предавали. Изненадили смо много људи те вечери, али смо ипак знали да још увек није готово“.

Друга утакмица, 9. новембра 1988, почела је лоше по Милан. Дејан Савићевић, чији је долазак тог лета у Црвену Звезду био под знаком питања, у то време обавезним једногодишњим служењем војног рока, постигао је гол за 1:0 након још једног феноменалног продора Стојковића. Вирдис је затим добио црвени картон због старта на Горана Јурића, и оставио тим Арига Сакија са 10 играча.

magla„Милан је био на коленима“, каже Стојковић. „Али онда, све се десило невероватно брзо. Након 10 минута другог полувремена спустила се магла и у једном моменту, одједном је постало невидљиво. Судија је желео да нас пусти да играмо, али није имао избора, било је немогуће играти. На полувремену видљивост је била добра, али се погоршавала из минута у минут. Прво, нисам могао да видим трибине, потом нисам могао да видим гол, потом казнени простор и на крају ни лопту!“

Судија Паули није имао другог избора осим да прекине меч у 57. минуту и удахне Милану нови живот. Онај живот, у који ће ући 24 сата касније.

Седећи у свлачионици након што је магла прекинула меч, Стојковић и његови саиграчи били су шокирани када су сазнали да је тренер Владимир Петровић (у питању је грешка аутора, тренер је тада био Бранко Станковић, прим.аут.) пристао на жељу Милана да играју нову утакмицу наредног поподнева!

„Знали смо да је то била лоша идеја, требао нам је одмор. Савићевић је био у војсци, није био потпуно професионалан фудбалер и предност је сада била на страни Милана. Они су били физички спремна ‘чудовишта’, са много квалитетних играча на клупи који су могли да им помогну. Имали су Гулита на располагању у другој утакмици! Имао сам утисак да сам играо сам“.

Неколико месеци раније, Гулит је уз Ван Бастена био стрелац у финалу Европског првенства 1988., али га је мучила повреда. Додатни дан одмора омогућио је Сакију да стави још једну скупу звезду на клупу за реванш.

Са комплетно несталом маглом и поново пуним стадионом, Ван Бастен се боље снашао од статичне Звездине одбране пре него што је Драган Стојковић поново донео изједначење на асистенцију уморног Савићевића. Гулит је ушао рано у другом полувремену, али није додатно инспирисао Милан и утакмица је отишла у пенал серију. Стојковић је погодио, али Савићевић је промашио, за коначну победу Милана 4:2 након пенала.

Након претрпљеног страха у Београду, Милан је повећао брзину, „уништио“ Реал Мадрид са 6:1 у полуфиналу, пре него што су Гулит и Ван Бастен постигли по два гола у финалу на Ноу Кампу у којем су понизили Стеауу из Букурешта са 4:0.

Одбранили су титулу 12 месеци касније у Бечу, Рајкардов гол био је довољан за победу од 1:0 против Бенфике, пре него сто ће освојити и трећу титулу првака Европе у шест година, након демолирања тима Јохана Кројфа, Барселоне, са 4:0, уз гол Савићевића у финалу.

„Тај тим Милана није био један од најбољих икада, то је био најбољи тим са моје тачке гледишта. Најбољи тим икада! Када смо изгубили на пенале, након утакмице, као капитен сам се обратио мојим саиграчима: момци будите срећни, немојте да плачете!“

„Рајкард ми је пришао и рекао да треба да будемо поносни, рекао је ‘ти си велики играц’, то је био велики комплимент за мене, нарочито када дође од стране једне такве звезде као што је Рајкард. Рекао је да да је Милан имао много среће. Све је било изједначено у три утакмице. Играли смо веома добар фудбал, тако да ко зна шта су били лимити те екипе. Можда смо могли да стигнемо до финала да смо прошли Милан? Кривите маглу због тога!“

Црвена Звезда је имала своју сезону на главној сцени 1991., када је екипа састављена од таквих талената као што су Дарко Панчев, Синиша Михајловић и Роберт Просинечки подигла трофеј Европског првака, победивши Стојковићев Марсеј у финалу, након пенал серије.

Стојковић, који је тврдио да је Милан покушао да га потпише након што се овај одлучио за Марсеј, коначно је освојио трофеј Европског шампиона 1993., победивши Милан у финалу.

„Немам за чим да жалим, једноставно је сјајно бити део фудбалске историје. Али Милан никада неће заборавити те две утакмице у Београду! Они су се родили у Београдској магли!“.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

Повезане вести

6
Коментари

avatar
 
smilegrinwinkmrgreenneutralarrowshockunamusedcooleviloopsrazzrollcryeeklolmadsadexclamationquestionideahmmbegwhewchucklesillyenvyshutmouthsmehplezmigskenjbatinarazmcudisokkitahmmmmfacepalmgreenslavitrofejkezsok2udartompuskezzzsmeh3trtskenjansramslavljezvizdlud
Слике
 
 
 
Аудио и видео фајлови
 
 
 
4 Comment threads
2 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
5 Comment authors
AvatarAvatarAvatarAvatarAvatar Recent comment authors
  Subscribe  
најновијим најстаријим највише гласова
Обавести ме о
Avatar
Гост
Goran

Ja sa severa nisam video Svićevićev gol iako ga je dao na toj strani.

Avatar
Гост
Звезда шампион!

Некад Панчев….сад Оњило

Avatar
Члан

Какав је то рат био! Стане је знао да ће да нас разбију ако их нападнемо. Зато је појачао дефанзиву. У Милану је Илија Најдовски носио “осмицу“. Петорица позади, испред два дефанзивна везна па онда Пикси, Дејо и Бурсаћ као једини шпиц. Роби није ни био у Италији а Мркела је био на клупи. Били смо унапријед прежаљени а јавност је предвиђала “петарду“. Било нас је страх. Ко су били Ивановић, Радовановић, Василијевић и Јурић да се носе са Гулитом, Бастеном, Рајкардом, Вирдисом? Па Гали, Малдини, Барези, Костакурта… ко ће њима да да гол? Међутим, тада су играчи имали м.да.… Опширније »

Avatar
Гост
milos

E da je 80% onih koji posecuju ovaj sajt gledalo ovu utakmicu znali bi sta je pravi fudbal i ne bi uopste dovodili u pitanje znanje, odnosno neznanje onih koji danas nastupaju za nas klub. Nekolicina njih bi u to vreme igrala trecu ligu SFRJ i to u losijim klubovima, bez ikakvog preterivanja.
Ali, bilo, pa proslo, nadam se privatizaciji i nekim boljim danima i nekim boljim igracima koji ce imati sta da nam pokazu i razgale nam srca.

Avatar
Гост
masinac77

Ali, tada su igrači mogli da napuste zemlju tek sa 27 godina… A danas…?

Avatar
Гост
milos

Naravno da su tada igraci mogli da idu pre 27 godina, nije se ta utakmca igrala sezdesetih.