Moja večna ljubav i jedini drug

Sama. Hladni zidovi, vazduh ispunjen mojim jecajima, suza za suzom – sat po sat. Neko mi je jednom rekao da svaki čovek na ovom svetu ima misiju koju mu je namenio Bog… razmišljam – koja je moja? Nevoljena i odbačena nisam videla sebe u bilo čemu. Dani su prolazili, bilo je sve gore.. još jedan dan kad’ sam gore nego juče ali bolje nego sutra…

JA sam bila uvek kriva za sve, JA sam bila uzrok svih nevolja i jedina JA nikad dovoljno dobra. Mrzeli su me ili glumili da vole – nikad osetila pravu ljubav, jer onaj od kog’ bih je osetila nije bio tu, niti će više ikada biti – moj tata… Nisam mu videla lik, ne znam kakav mu je stisak ruke, nisam mu videla nijednu izdajničku boru, nisam mu videla osmeh, a ne znam ni da li je plakao kao ja – bila sam beba. Tog prokletog dana kada mi je život oduzeo očinsku ljubav i podršku koja mi je toliko trebala, znalo se da više nikada neće sve biti isto. Bila sam njegova mezimica i kao takva svojim postojanjem sam podsećala na to da ga nema. U svemu tome – podsećala sam i druge da ga JA nemam i tu sam doživela prva odbacivanja.

Jednostavno bila sam drugačija od drugih… bar su tako ljudi gledali… Ljudi… Okrutni i zli bez podrške ni osmeha upućenom meni… Plakala sam kad me niko nije čuo, pričala sama sa sobom.. dok konačno nisam dobila pravog prijatelja.. slušao me je, brisao mi je suze, davao mi razlog da živim i podsećao koliko je vredno ono sutra… Moj prvi, pravi verni drug bio je Zvezdin šal… U drhtavim rukama sam ga držala. Čvrsto, privrženo da nikad ne ode,  iako to nije ni mogao.. A mislila sam da to nisu mogli mnogi – pa sam ih ipak izgubila.

Provodila sam svaki dan sa novim prijateljem. Išla sam njim svuda. U školu, u grad, po kući.. Ponosno sam ga isticala i svima dokazala da nisam sama i da mi njihovo ništa potrebno nije – jer sada imam moj šal i MOJU ZVEZDU.

Tog dana sam okrenula drugi list, nisam plakala zbog ljudi – plakala sam zbog poraza. Nisam pisala tužne stihove u dnevniku patnje, već nove Zvezdine pobede u crveno-beloj svesci. Nisam crtala tužna lica sa suzama, već Zvezdin grb i navijača sa bakljom u ruci. Nisam išla da samujem na obali reke, već sam išla na Severnu tribinu na kojoj sam prvi put osetila da negde pripadam, gde nisi odbačen, kriv za sve… gde svi dišu kao jedan, gde je zajednička radost i pesma kao i tuga i bol. Nisi sam – svi su tu!

Sedim u klupi. Prelazeći prstom preko grba na mom šalu slušam devojke iza mene. Planiraju vikend – idu u grad. Nasmejah se i posmatrajući moj šal pomislih nečujno mu se obraćajući – “Mi znamo gde ćemo!“ I znali smo – na Marakanu! Išli smo svakog vikenda. I opet sam bila čudna i jedina. Devojke su nosile uske pantalonice – ja Zvezdinu trenerku. One majice – ja Zvezdin dres. One štiklice – ja iskrzane patike od silnih gostovanja. One su crtale probodena srca a ja Zvezdin grb. One su zapisivale poruke a ja Zvezdine rezultate. One su jurile momke a ja autobus za Beograd.

I sada pišem ovo i shvatam koliko je godina prošlo. Toliko pobeda, toliko radosti, toliko tuge, toliko pesama… Razmišljam kroz šta sam sve prošla uz Zvezdu i Delije.. shvatam da mi je donela i nove prijatelje i poznanstva. Shvatam da nisam odbačena, vec voljena.. Shvatam da nisam sama – ima nas četiri miliona, shvatam da odavno živim samo za Zvezdu i da za nju vredi ziveti… I živeću zauvek samo za nju i za sve ove godine na kojima je ostavila trag i lepe trenutke kojih se još uvek rado sećam i za sve koje će tek doći…

I TEK SADA SHVATAM DA ONA JE BILA MOJA VEČNA LJUBAV I JEDINI DRUG!

Autor teksta: Jovana