На данашњи дан: Рођен Стеван Стојановић

       Стеван “Дика“ Стојановић, голман шампиона Европе из 1991. године рођен је 29. октобра 1964. године у Косовској Митровици. У редове Црвене звезде стигао је 1979. године и прошао све категорије, од пионира до првог тима, за који је заиграо у сезони 1986/87.

Црвено-бели дрес носио је пет сезона и за то време одиграо 168 званичних утакмица. Освојио је три шампионске титуле (1988, 1990. и 1991.), један национални куп (1990.) и титулу шампиона Европе 1991. године. Бранио је на свих девет утакмица Црвене звезде у походу на кров Европе у сезони 1990/91. У тој сезони чувао је гол Звезде на чак 50 такмичарских мечева. Када је било најважније одбранио је шут Мануелу Аморосу у другој пенал серији у Барију и као капитен тима подигао велики сребрни пехар шампиона Европе.

Био је то тек други пут у четири деценије дугој историји Купа Шампиона да је голман био капитен најбољег тима на Старом континенту. Пре Стојановића такав подвиг је до тада остварио још само голман Реал Мадрида Хуан Алонсо далеке 1958. године. Неколико дана пре финала у Барију Французи су му нудили велике паре да пусти гол у корист Олимпик Марсеља, али је Дика такву непристојну понуду одбио. Занимљив је податак да је дрес који је голман црвено-белих носио у Барију завршио у рукама једног италијанског новинара, који је био невероватно упоран, па му је Стојановић после утакмице поклонио дрес. Поменути италијан био је велики колекционар голманских дресова и имао их је много и из ранијих финалних сусрета. По сопственом признању, једини кикс у целом циклусу Купа Шампиона 1990/91, имао је у реваншу полуфинала у Београду против Бајерна, када га је Аугенталер савладао из слободног ударца. Био је љубимац навијача, али и саиграча који су га у лето 1990. године изабрали за новог капитена, после одласка Драгана Стојковића у редове Марсеља.

Бранио је и у незаборавним мечевима против Реала (4:2), у Купу Шампиона 1986/87 и моћног Милана у сезони 1988/89, када је Звезда испала тек после пенала. У првом мечу осмине финала Купа УЕФА 1989/90,  против Келна (2:0) у Београду, био је уз Савићевића најбољи играч на терену, али је неколико дана пред реванш сломио руку и није учествовао у поразу у Немачкој од 0:3. Наступао је за младу и олимпијску репрезентацију Југославије, али никада није био по вољи селектора који га нису звали у  А  тим. Бранио је гол Југославије на Олимпијским играма у Сеулу 1988. године. Највеће разочарење у каријери доживео је 1990. године, када се није нашао на списку путника за Светско првенство у Италији, иако је уз Ладића проглашен за најбољег голмана у лиги и био најбољи играч финала купа у победи Звезде против Хајдука из Сплита од 1:0.

После Звезде наступао је за белгијски Антверпен од 1991. до 1995. године. Са њима је тријумфовао у Купу Белгије 1992. године, а годину касније стигли су до финала Купа победника купова, где су поражени од италијанске Парме са 1:3. Без обзира на пораз, навијачи су им по повратку у Белгију приредили велики дочек. Играо је и за немачки Клопенбург од 1997. до 1999, али су га повреде константно мучиле, па је каријеру завршио у грчком Етникос Астерасу 2000. године.

Био је и спортски директор Црвене звезде и на тој функцији освојио две последње дупле круне 2006. и 2007. године. После тога је у Звезди наступила осека трофеја, али то је већ нека друга прича.