Šta treba menjati u srpskom fudbalu?

Svima je očigledno jasno da se srpski fudbal nalazi u stanju „kliničke smrti“, a najporazniji je podatak da su ga u takvo stanje doveli ljudi koji bi trebali da se brinu o njemu i to samo zbog ličnih, uskoklupskih interesa.

Ovom prilikom pokušaćemo da taksativno navedemo šta je sve potrebno promeniti u srpskoj fudbalskoj organizaciji:

1. Pod brojem jedan, svakako je smena aktuelnog predsednika FSS-a, Tomislava Karadžića. Razlozi za tako nešto su više nego poznati, i smatram da apsolutno se ne treba ponavljati i trošiti reči na jednu svakako nebitnu ličnost, ali ličnost koja je dokrajčila srpski fudbal. Uz to pod hitno se mora uvesti organ koji će kontrolisati rad predsednika FSS. Da li će to biti Olimpijski komitet Srbije ili Ministarstvo sporta ostaje da se vidi. Na mestu predsednika trebalo bi postaviti osobu od poverenja i osobu koja je do sada mnogo pružila srpskom fudbalu. Slobodan sam predložiti ili gospodina Ješića, direktora FK Inđija i predsednika Opštine Inđija, ili legendarnog fudbalera Savu Miloševića, koji i pored činjenice da je u srcu crno-beli, u mnogim situacijama je pokazao da je ipak srpski fudbal iznad uskoklupskih interesa;
2. Sledeća stavka obuhvata još jednu neophodnu ostavku, a ona se odnosi na „gospođu Ministarku“, Snežanu Samardžić Marković, gospođu koja je svojim (ne)činjenjem, celokupan srpski sport dovela na niske grane;
3. Neophodno je onemogućiti fudbalske klubove, koji nemaju svoje stadione da učestvuju u Superligaškom takmičenju. Taj korak bi bio prvi, a potrebno je i propisati uslove, na osnovu standarda UEFA, po kojem bi klubovi u narednom periodu od nekoliko godina morali da ispune osnovne infrastrukturne uslove kako bi se takmičili u elitnom rangu. To je izuzetno bitno, jer zbog čega bi se neki klub iz Čačka, ili Subotice, ili Ivanjice, borio u našoj eliti, ako u slučaju izlaska u Evropu, svoje mečeve mora da igra u Beogradu;
4. Neophodno je zabraniti da rukovodioci pojedinih klubova, istovremeno budu i članovi rukovodstva drugih klubova;
5. Neophodno je zabraniti da klubovi pozajmljuju igrače klubovima koji se takmiče u istom rangu;
6. Potrebno je ograničiti broj fudbalera sa profesionalnim ugovorima u klubu, dok bi broj igrača mlađih kategorija bio neograničen;
7. Potrebno je dekretom ograničiti broj klubova iz Beograda koji bi u istom trenutku mogli da učestvuju u elitnom rangu. Time bi se sprečila beogradizacija lige, koja se sve češće javlja;
8. Neophodno je da se tačno zna kada i u koje vreme se igraju svi mečevi šampionata i da eventualna odstupanja od propisanog budu samo u slučaju više sile. Takođe bi trebalo i da se tačno znaju termini kada se mogu igrati mečevi elitnog ranga;
9. Javni servis mora prenositi mečeve domaće lige, dok druge televizije u zaštićenim terminima ne smeju prenositi mečeve stranih šampionata. Takođe nezavisna komisija mora odlučivati o tome koji će mečevi biti prenošeni i na osnovu toga bi se vršila preraspodela finansijskih sredstava. Morao bi se i propisati minimum i maksimum koliko jedan klub može puta biti prenošen;

10. Za napredak domaćeg fudbala bilo bi poželjno i propisati koliko fudbalera poniklih u klubu mora biti u startnih osamnaest.

Ovo je spisak od deset stavki koje bi sigurno svaki ljubitelj fudbala mogao i morao da prihvati, jer se samo na ovaj način može očekivati napredak srpskog fudbala kako na klupskom, tako i na reprezentativnom planu.