Нинковић: „Могао сам да играм и Лигу Шампиона, али се не кајем“

„Одлука да дођем у Црвену звезду у 28. години није била нимало лака, без обзира на огромну жељу. Много је лакше вратити се када си при крају каријере, једностанво дођеш, одиграш сезону или две у граду у ком си живео и одрастао… Али, вратити се са 28 година и то као слободан играч? Није мени било баш толико лако да донесем такву одлуку“, рекао је и приметио:

„Али, изненађен сам да је људима и даље то невероватно, мислио сам да су се охладили. По томе могу да закључим колико им је заиста стало до Црвене звезде и да се у овој сезони нешто добро направи“.

Поштујући твоју одлуку, не можемо да се не запитамо да си између тога да играш против Роналда и Месија и живота у симпатичном градићу крај Валенсије изабрао да на Врачару стојиш наг до појаса пред незадовољним навијачима… Да ли си у неком тренутку помислио да си донео погрешну одлуку?

„Могао сам и у Шпанију, ево Олимпијакос игра Лигу шампиона, али не кајем се… Мада, буде ми некад тешко, поготову после ових пораза. Дођеш у ситуацију да се запиташ шта ти је то требало, али опет дошао сам не због те једне утакмице или две, него због нечега што се догађа на крају сезоне. Стога, одговор на питање да ли сам направио прави потез или не, моћи ћу да вам дам на крају сезоне када седнем и добро размислим“, каже Нинковић и додаје:

„До тада, биће и победа и пораза, а ја сам знао када сам долазио да нећемо свакога победити. На крају ћу сам знати да ли сам донео праву одлуку“.

Да ли си сам доносио одлуку и када си одлучио – Звезда?

„И то сам сам одлучио. Да сам друге слушао, никада не бих дошао. Буквално!“, истиче.

„Али, не кајем се и драго ми је да људи цене то, што на улици, стадиону, што моји пријатељи, другари… Али, сви ће то заборавити ако се не узме титула. Ја то осећам и могу да кажем да од Светског првенства 2010, када нисмо отишли у други круг, а то сам жарко желео, нисам имао важнији циљ у каријери од титуле са Црвеном звездом. Искрено то кажем…“

Нису те поколебале судбине Владимира Петровића Пижона, Роберта Просинечког, Дејана Миловановића, Ненада Ковачевића, Николе Лазетића, Марка Перовића и осталих који су се враћали у Црвену звезду и нису се са њом лепо растајали што због лоших односа са челницима, што због негодовања навијача, што својим грешкама? Ниси се уплашио да и ти не будеш потрошен у некој врсти хистеричне јурњаве за титулом по сваку цену?

„Све сам ја то знао, много тога су ми рекли и бивши играчи Црвене звезде, нећу сад о именима… Речено ми је да не долазим, да ниједан играч који се вратио ништа није урадио и да су сви некако тужно отишли из Звезде, али опет – сви ти играчи су били, па су се враћали. Ја никад нисам био“, наглашава Нинковић у чему је разлика и због чега није послушао никога, па ни своје најближе.

„Припремио сам главу добро за све ово. Да сам био у Звезди, можда се ни ја не бих вратио… Не можда, ево да будем искрен, готово сигурно се не бих вратио, јер би то значило да сам био у Црвеној звезди, играо, остварио дечачки сан и да је ред да пробам нешто друго. Али, ја никад нисам био у Црвеној звезди и управо те тешке ситуације, због шест година без титуле, сам и дошао. Све је то био велики изазов за мене, да уз саиграче и тренера, ја будем тај који ће после шест година вратити титулу кући…“, објаснио је популарни Нине.

„Јер, знам шта би то значило навијачима Звезде. Неко је рекао, не знам тачно ко, да прва следећа генерација Црвене звезде која освоји титулу имаће место одмах поред оне из Барија. Мислим да то није далеко од истине“.

Црвена звезда има армију навијача, најбројнију на Балкану. Екипа има гласну подршку на сваком стадиону у земљи и шире, што је својеврсна врста љубави. Али, у поменутој хистерији због шест година без титуле, и та љубав уме да „боли“ када не крене по лепом. Стиче се некад утисак да играчи на терену, када приме гол, већ размишљају о томе како ће изгледати сучељавање са навијачима подно трибине…

Како си се ти осећао на Врачару, без обзира што ти је с трибине накнадно објашњено да се захтев за предају дреса не односи ни на тебе, као ни на Бобана Бајковића? Да ли је могло другачије?

„Ја њима не бих могао да кажем како би требало да буде, то нико не може да им каже. Јасно је да имамо невероватну подршку, али су се и догодиле неке ствари које ми се лично нису свиделе, нарочито оно после утакмице са Вождовцем. То је велика маса људи и не можете ви на свакога да утичете, знам, био сам на Северу много пута и знам да тамо има навијача којима је тај потез био лош и ружан“.

Ипак…

„Није то требало да се догоди због клуба и његовог имиџа, не због нас играча. Ми смо, бре, изгубили од Вождовца и нема нам веће казне. Могли смо да поскидамо и шортсеве, не би то било ништа у поређењу с тим да си изгубио од Вождовца, већ је шест разлике, свашта ти се мота по глави… Тако да нам ни то скидање дресова није толико тешко пало, али није то била лепа слика за клуб“, рекао је и додао:

„Добро, у том тренутку, у афекту, вероватно ни они нису размишљали о томе. Уверен сам да се то више неће догађати. Оно што хоћу да кажем за крај тог питања је да никоме није било теже него нама, играчима, нарочито млађима, којима је неопходна подршка. Рецимо, малом Лазићу то није требало, јер је играо добро целу утакмицу осим тог једног кикса и није требало све свалити на њега и можда га изгубити и за целу фудбалску каријеру“.

Нинковић наводи и пример где нису млађи подбацили, већ они најискусинији, а Црвена звезда има четворицу фудбалера која су играла на Мундијалу 2010 године: Нинковића, Ненада Милијаша, Драгана Мрђу и Нејца Печника.

„Ту смо да повучемо кад је најтеже и, искрено, ми смо били ти који су морали да ‘стану на лопту’ у утакмици са Доњим Сремом, када је било 2:0, када је био пун стадион и када је већина играча на терену хтела да постигне гол за 3:0, 4:0… То је била ситуација у којој смо ми, искуснији, морали да препознамо тренутак да се спусти темпо и то је нешто на чему ћемо заједно радити с мађим играчима да се не понови“, прихватио је без проблема Нинковић одговорност.

Милијаш и ти се знате годинама. Како се он осећао после утакмице са Черноморецом и колико је важно да се, после кризе, врати у форму?

„Причао сам много с Микијем тада. И мени је било тешко да га гледам у тим тренуцима, јер сам знао колико му је било тешко и колико воли Звезду. Не само то, него и колико је дао тој Црвеној звезди. Није заслужио такав однос и то сам рекао одмах после утакмице против Черномореца. Али, Мики је јак и вратио се, издржао је то и има ‘главу’ да преброди све то, а то мало ко може…“, хвалио је Нинковић некадашњег колегу из репрезентације Србије.

„Много нам значи, видели сте и сада да из сваког прекида може да направи хаос. Он је много битан у утакмицама када се екипе бране против нас и када не може да се игра не знам колико леп фудбал, када је блато… Драго ми је да се вратио у форму јер нам много значи“.

Дуго сте ви везисти трпели неефикасне шпицеве и постизали голове. Да ли вам је лакше сада, када су изгледа прорадили и Абиола Дауда и нарочито Мрђа?

„То су шпицеви и њихов основни задак да дају голове, драго ми је да их је кренуло. Ја сам и пре него што је Мрђа дошао знао да он има квалитет да даје голове, што сам рекао и људима из клуба. Исто тако знао сам да је потребно да се човек истрпи мало, јер дуго није играо. Колико год да си добар и да знаш фудбала, потребно је времена да се вратиш у форму. Кад не играш, не можеш ни да погађаш. Надам се да ће наставити да погађа…“, наставио је са похвалама.

„А, Дауда… Он је одличан играч и чист доказ да је код нападача много тога у самопоуздању“.

Нама новинарима, који гледамо утакмицу готово из „птичије перспективе“ делује да је Црвена звезда опаснија у формацији 4-4-2. Уз дужно поштовање према тренеру Славиши Стојановићу, како се то чини теби који си доле на терену?

„Мислим да смо опаснији са двојицом напред, јер у овој лиги у којој се многи бране и у којој мораш у свакој утакмици да победиш, са једним шпицем ниси толико опасан по противника. Другачије је са двојицом“, без задршке прича Нинковић.

„Јесте, има више посла за нас, али си опаснији и ми смо у везном реду спремни да поднесемо ту жртву. То је, ипак, само моје мишљење, које се у овом случају поклапа са вашим, новинарским. Али, тренерова је последња, а на крају он одговара и за резултат“.

И пре твог одласка у Евијан, иако су Црвена звезда и Роберт Просинечки покушавали неколико пута да те доведу, било је јасно да се нећеш срести с Робијем у Звезди. Он је већ био отишао, а ти си чекао крај сезоне и нове преговоре.

Да ли ти је жао што те није тренирао? Поуздано знамо да њему јесте…

„Мени је Роби био идол, буквално. Ишао сам као клинац код фризера и говорио: ‘Као Просинечког да ме шишате’, толико сам лепих речи о њему чуо и од људи из Звезде и одиграча који су од њега долазили у репрезентацију, па чак и од Крањчара и Вукојевића у Динаму, да ми се жеља да радим с њим само повећавала и било ми је јако криво када је отишао из Црвене звезде. Желим му сву срећу да направи резултат тамо, али било ми је криво што нисам с њим радио“.

Како изгледа играти Суперлигу у сезони 2013/14?

„Нисам био ту дуго, али сам пратио и могу са сигурношћу да кажем да до сада није било и тешко да ће бити овако неизвесно првенство као ове године. Некада је разлика између Црвене звезде, Партизана и осталих била много већа, титуле су се узимале са једним или два пораза и 15, 20 примљених голова, што би значило да бисмо ми са два пораза и ремијем већ изгубили све шансе, а ето, на три бода заостатка смо. Овде се до самог краја ништа неће знати…“, оценио је и довршио мисао:

„И да… Мислим да ће се и Војводина укључити у борбу за титулу, јер имају квалитет за то“.

Поуздано знамо да се крећеш по звездашким кафићима и да ниједан власник не дозвољава да платиш кафу. Какав је случај кад навратиш код некога ко је партизановац?

„До сада се нисам сретао са њима, можда и јесам, али ми нико ништа није рекао… За сада је све ОК, никада ја ништа ружно нисам рекао ни о Партизану, ни о њиховим навијачима, чак имам и неколико одличних другара који навијају за Партизан. На крају, у репрезентацији сам све време био цимер са Раћом Петровићем, а знате какав је то Гробар! Било је ту пецкања и док сам био у Динаму, а мислим да би сада било још већег, јер сам у Црвеној звезди. Чујемо се с времена на време и буде мало прозивки…“

Нећу те питати да ли сте 2010. могли више. То сви знамо. Питаћу те да ли сте морали више?

„Хах… Па…“, застао је…

„Мислим да јесмо, морали смо“.

Након што му се израз лица променио, почео је причу…

„Никако не волим да се враћам на ту утакмицу са Аустралијом, јер ми баш буди ружне успомене, нарочито после првог полувремена где смо у свлачионици стали, схватили да играмо добро и рекли: ‘Хајде, момци, видите да их имамо, дајте да ‘згазимо’ то полувреме и идемо даље…’ Међутим, изашли смо тотално другачије, чак у једном тренутку нисам могао да препознам ни себе, ни саиграче. Једноставно, све се тако намести, није нам свирао ни тај пенал пред крај утакмице, Кејхил да гол леђима, овај шутне са 30 метара и да гол…“

(Тишина)

„То ми је можда… Не можда, то ми је сигурно био најтежи пораз у каријери“.

Недавно нам је овде био Дејан Станковић и, када смо те спонтано поменули, рекао нам је у „оффу“ да му је било задовољство да трчи километре на утакмицама за играча као што си ти.

Знаш ли то?

„То је рекао? Људи, мени је мало непријатно када један Дејан Станковић каже то за мене. Наравно да ми је драго, али се постидим… И пре неки дан сам га видео, не знам с ким је играо Чукарички, седели смо у пуној ложи и он ми приђе и каже: ‘Где си докторе фудбала!?’, а ја не верујем да ми Деки Станковић говори да сам доктор фудбала… Поцрвенео сам и пришао му, малтене сам шапутао, нешто као ‘ћути бре, седи ту, видиш да нас сви гледају…’ Какву је он каријеру направио и сад тако прича за мене, који нисам ни пола урадио од онога што је он постигао“, са осмехом је причао Нинковић.

„Никад у свом животу нисам имао таквог капитена. Играо сам и са Шевченком, и дружио се, али Деки је Деки. Нема, с тим се родиш… Криво ми је што је завршио каријеру и надао сам се негде, иако сам знао да је немогуће, да би могао да се врати у Црвену звезду“.

Ниси ни Рајан Гигс, ни Франческо Тоти, нити си Украјинац, нити си рођен у Кијеву, нити си поникао у Динаму. Како је онда могуће да се девет година провео у том клубу? Није то мало…

„Где мало… И дан данас се запитам да ли је могуће да сам издржао девет година. Поменуо си тај период после Јужне Африке кад сам стагнирао у Динаму. То није случајно, јер је сигурно да сам се презаситио тога. Ја сам то осетио одмах после Мундијала и хтео сам да променим клуб. Требало је тада то да урадим. Знао сам по себи да је дошло до презасићења, стално иста гостовања, лоши терени, то је ваљда и нормално…“

Међутим?

„Међутим, остало ми је било две године са Динамом и дошао је тренутак у којем је председник једноставно хтео да продужимо уговор на још и нисам имао другог избора…“

Ниси имао избора?

„У прве три године сам често био повређен и не знам да ли сам одиграо две, три утакмице, али ме је он истрпео и дао ми подршку, а то ниједном играчу није урадио. Ко год је био повређен дуго или је завршио на позајмици или су га продали. Међутим, председник је веровао у мене и кад сам мало размислио осетио сам потребу да му се на неки начин одужим и да не затворим дупетом врата. Три године ме је чекао, мислим да ме рођени отац не би толико чекао“, није могао да буде искренији Нинковић.

„Потписао сам уговор иако сам знао да ћу направити грешку, тад сам стварно знао. Прво ми је понудио уговор на седам година, иако сам био у клубу већ не знам колико, хтео је да завршим каријеру у Кијеву, али сам потписао само на три. Мислим, ‘само’… Биле су као вечност“.

За све успоне и падове у Динаму окривио си самог себе, прво недовољну зрелост, а касније презасићеност. Али, да ли је било и до тренера? Код Сјомина си забележио скоро 200 наступа, код Блохина ниједан…

„Сјомину дугујем све заслуге, јер ме је он из Динама 2 одвео први пут на припреме, после чега сам почео стандардно да играм. Једне сезоне сам чак имао и највише утакмица од играча у клубу, био други најбоље оцењени страни играч, тако да њему дугујем сву захвалност. Са Блохином сам радио кратко и тада сам и ја већ био начисто да желим да идем, а и није ми се допало како је радио. То наравно не значи да је он радио лоше, само мени није одговарало и знао сам да нема смисла више остајати“, испричао је и објаснио како је размишљао:

„Могао сам да се купам по базенима и да примам плату, али имао сам 28 година и требало ми је да одем негде да играм. Било је у том тренутку или Евијан или Динамо и, наравно, изабрао сам Евијан. Нови изазов, нова земља, нови стадиони, нови саиграчи…“

Прилично млад си се оженио, сада већ имаш и кћеркицу. Да ли ти недостаје онај безбрижни младалачки живот и да ли су те девојке, као познатог фудбалера, стављале на искушења у међувремену?

„Један од разлога због којег у прве три године у Кијеву нисам одиграо скоро ниједну утакмицу је управо ноћни живот. Много сам излазио“, готово је љут на себе Нинковић.

„Ипак сам отишао са 19 година у Кијев, нећу да причам бајке о Кијеву, али онај ко је био зна какав је то град… Нисам могао да дођем са 19 година и да кажем ‘сад ћу само да играм фудбал и да градим каријеру’. Дошао си, клинац си, све ти је интересантно, добио си неке паре, нису то биле не знам које паре, али су за наше услове и за моје године то биле велике паре… Све ме је то понело, почео сам да излазим и то је разлог што сам био стално повређен“.

Али…

„После тога сам се упознао са садашњом супругом, тада девојком и некако сам препознао тренутак када је било доста. Издувао сам се… Сео сам једног дана и сам са собом поразговарао, рекао сам себи или ћеш да играш фудбал или ћеш да висиш по клубовима, одлучи се! Мислим да тада нисам упознао супругу, да од ове фудбалске каријере не би било ништа. Јер је Кијев много, много ‘опаснији’ од Београда“, каже са осмехом, избегавајући да објасни шта је то конкретно „опасно“.

Сада, за крај, једно тешко питање… Може ли љубав између Црвене звезде и Милоша Нинковића да траје дуже од годину дана?

„Све зависи и причаћу отворено сада…“, узбиљио се.

„Све ће зависити од ситуације у Црвеној звезди, а не причам притом о финансијској ситауцији, већ о неким другим стварима. Говорим о томе да ли ћемо сви заједно у клубу радити на томе да Црвена звезда буде нешто, да се узме титула, да се уђе у Лигу шампиона или ћемо имати неке ситне, личне интересе, који се косе са интересима Црвене звезде“, објаснио је шта ће бити пресудно у јуну 2014. године.

„Приметим ли да постоје лични интереси онда сигурно нећу остајати. То вам сад отворено кажем“.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.