Да би био шампион мораш бити победник!

У чему је разлика између фудбалера и ватерполиста Црвене звезде? У томе што једни своје битке воде у базену, а други на трави? У томе што су једни имали катастрофалну сезону, а други освојили све? У томе што су једни подршку заслужили а други не? Између осталог, да. Али, постоје и веће разлике. Једна, можда и главна је то што су једни, не само шампиони, већ победници, а други губитници!

Није фудбалерима титула измакла због недостатка среће, већ због менталитета, недостатка воље и жеље. У утакмицу против вечитог ривала у којој је дословно требало да преору терен са највећом жељом ушао је човек који је седео на клупи, односно стајао поред ње. У складу са тим, детаљ меча, по мишљењу аутора ових редова, дефинитивно је практично улазак у терен нашег тренера и покушај да покрене Касалицу, који га збуњено гледа… Само то довољно је да се схвати зашто је наш тим практично предао титулу комшијама и ривалима.

Није лако бити шампион. Ни на једном нивоу. Треба имати знања, искуства, среће, квалитета (људских и спортских), мотива… Али, треба бити и победник!

У томе је кључна разлика већ поменутих фудбалера и наших ватерполиста. Звездини делфини осетили су и те како финансијску кризу, као и фудбалери (уз то треба узети у обзир и однос плата у ова два спорта), осетили су притисак императива освајања титуле, не након 5, већ након 20 година, имали су много мању подршку и много мање били испраћени него њихове колеге на Маракани… Али, успели су.

Успели су зато што су шампиони били пре уласка у базен против Партизана, Радничког и Југа, а по изласку из њега то су и остали! Успели су јер су веровали у себе и јер су рођени победници!

Објективно гледано, Раднички и Југ су вероватно најјаче екипе Старог континента, по броју искусних и квалитетних играча, по стабилности клубова, по квалитету појединаца… Али, један тим је имао веће срце, већу жељу и већи мотив од њих. Црвена звезда и момци који су носили капице са њеним грбом знали су да узврате навијачима за сваки аплауз, сваки стих, сваку реч, сваку кореографију. Момци који су ове сезоне освојили триплу круну су шампиони!

Зашто? Зато што су, кад је било најтеже, изашли на терен и победили! Зато што су победили када су их многи отписали и дали им улогу аутсајдера.

Читава ова прича, признајем, можда је мотивисана поразима кошаркаша у трећем овосезонском финалу. Очигледно је да Звезда има проблем у овом финалу, да умор стиже наш тим, који практично игра са 7,8 играча у ротацији, што се прилично одражава на игре и резултате. Али, и ови момци имају шансу да покаже ко су и шта су. Да ли су шампиони или нису.

Постоји још један меч. Анализе претходних су сувишне, све је заборављено. Ако збију редове, кажу једни другима да их три победе деле од титуле, чекане од прошлог века, постоји шанса да у наредној недељи ураде оно што нико пре њих није успео. У наредних 10-ак дана (или можда већ у понедељак) показаће да ли су шампиони. Да ли су победници или губитници…

Узоре имају пред собом, и сами су их гледали. Само од њих зависи хоће ли се придружити ватерполистима, одбојкашима, одбојкашицама, па и рукометашима, чији опстанак у условима које су имали вреди колико и трофеј фудбалера.

Од њих зависи хоће ли бити победници или губитници. А потребно је само да сада, када је најтеже, изађу на терен и победе!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.