Горан Џелатовић, Звездаш који „чува звезде“

Ово је прича о једном човеку који је средином деведесетих, као и многи, напустио земљу ратом и санкцијама разорену и кренуо у потрагу за неким бољим данима. Плус је, како сам каже, следио и љубав. За разлику од већине који су тако поступили, он је почео да се бави једним мало другачијим послом, а сплет срећних околности довео је до тога да су једне од најпознатијих личности тог, а и данашњег времена морале у неким ситуацијама да раде баш онако како им он каже.

Старао се о безбедности принца Харија и Била Клинтона, бранио Памелу Андерсон и Кајли Миног од нападних обожавалаца, а у овој причи сећа се неких од највећих спортиста са краја двадесетог и почетка двадесет првог века са којима је радио. Горан Џелатовић, у разговору за сајт mozzartsport.com открива како је дошао до тог посла, неке детаље из рада са таквим звездама, али и шта је то што из Београда и из своје породице носи увек у свом срцу и на свом телу, овековечено тетоважама.

– Отишао сам у Лондон због љубави, чисто да се зна! Иначе, у Београду сам завршио курс за телохранитеље и имао сам искуство у том послу. У Лондону сам се запослио у једном ноћном клубу и тако је све почело. Знате, тамо не фермају много тамнопуте људе. Једне вечери се ту појавио Клод Макелеле и нико га није препознао и нису хтели да га пусте унутра. А ја сам раније пратио Звезду и гледао иначе доста утакмица и рекао сам им да је то играч Челсија да би га пустили унутра. Он ми ту услугу није никада заборавио – почиње своју причу Горан.

– Након тога, он ме је увек звао да излазим са њим. Касније ме препоручио и Вилијаму Галасу, али сам се у почетку нећкао јер сам на Северу певао ону песму „Ко воли Партизан, ко воли Челси…“ и  није ми баш пријало толико дружење са челсијевцима. Међутим, касније је прешао у Арсенал, а како је то клуб који највише волим после Звезде, нисам имао дилему. Има једна анегдота из тренинг кампа Арсенала у време када је Бекам тамо тренирао. Довозим ја Галаса, прилази Бекам колима и прво се поздравља са мном! Галас није могао да верује. Он наравно није  знао да сам ја својевремено дао Бекаму моју пропусницу за концерт Спајс Гирлс, како би ушао у ВИП, а он то није заборавио- наставља са својом невероватном причом Горан.

Иако делује веома смирено, са тихим и одмереним гласом, Горан признаје да се налазио неколико пута у ситуацијама када се плашио и за свој живот. Такође, води рачуна о свему што прича, свестан да не сме да прекрши кодекс поверљивости. Наставља причу о још једној звезди Челсија.

– Не смем Вам рећи о коме се ради. Памела Андерсон је те вечери седела и ВИП делу једног клуба, а он је био изузетно навалентан, стално је нешто добацивао. Желео је да прође до ње, али му ја нисам дао. Онда је уследило оно стандардно питање „Знаш ли ти ко сам ја?“. Када сам и то  искулирао, позвао  је своје обезбеђење у којем се налазио један црнац, за три главе виши од мене, мислио сам да га носе, а-ха-ха. Било је напето, али се све срећом добро завршило.

Иако је имао прилику да упозна и да се спријатељи са многим познатим личностима, његов сан се остварио на мало другачији начин.

– Постао сам после неколико месеци власник Арсеналове годишње карте! Дао ми је власник једног ресторана који сам обезбеђивао. Знате, у мојој кући се само о Звезди причало, отац нарочито. И онда је једног дана дошао и рекао ми: „Сине од данас навијамо за Арсенал! Тамо ће играти Пижон Петровић“. Од детињства сам заволео тај клуб. И дан дан се сећам мог првог меча против Евертона.

Упознао је наравно и многе наше познате спортисте, тренутна жеља му је партија фудбала са Новаком Ђоковићем, међутим, једно име помиње увек и то са великим усхићењем.

– Једном сам са Пиксијем дошао у тренинг камп Арсенала. Какво је усхићење било међу играчима у том тренутку. Пришао му је Самир Насри, поклонио се, пољубио му руку и рекао: „Ви сте били мој идол, гледао сам ваше утакмице“. Тек тада сам видео ко је у ствари Пикси. С њим се чујем и данас, а тада ми је потписао велику Звездину заставу од које се никад не одвајам – са усхићењем прича овај велики  Звездаш.

Његову љубав према Црвеној Звезди могли су да осете и виде чланови бенда Ајрон Мејден.

– У Египту смо обилазили пирамиде и ја сам имао велику жељу да се сликам баш са заставом коју ми је Пикси потписао. У том тренутку, пришло је обезбеђење и уз доста муке (било их је четворица) ми отело заставу. Мислили  су да је то неко државно обележје. Без тога нисам хтео да се вратим у Лондон! Менаџер групе ме је преклињао, обећавао да ће да купи исту такву, али сам му ја рекао да тако нешто не може да се купи. Тада им је све постало јасно.

Своју причу завршава, наравно, Црвеном Звездом.

– Нисам био хулиган, али сам био „хард“ навијач. Тако сам уочи одласка на Максимир рекао мајци да идем на скијање у Аустрију. Све је било у реду док комшиница није дошла у кућу и питала мајку где се налазим. Жена ме је видела у Другом дневнику… Но, добро, Звезда је део мог живота. Још једна сезона је прошла без титуле, али навијачи показују да су без премца и даље. То је за респект – закључује Горан Џелатовић, Звездаш међу највећим „звездама“.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.