Постављам овај пут текст који је написао и послао нам Јоца са форума Делије.нет.
Још од самих почетака Звездина публика је представљала реaкцију, контру, мангупарију са Дорћола, Чубуре, Маринкове баре, Топчидера… На првој утакмици са Партизаном, по веома хладном времену и добро испуњеним трибинама, Звезда је однела победу резултатом 4:3. Успела је тада београдска мангупарија да испровоцира официре, удбаше у црним капутима са друге стране који их почастише скандирањем „цигани, цигани“.. У то време Хрвати су најчешће Србе називали циганима, тај назив није имао тада везе са Ромима.
На следећој утакмици мангупарија је показала своју домишљатост и донела на стадион паролу: „Цигани поздрављају своје шампионе!“ У својој књизи „Београд за почетнике“ писао је Тирнанић о свему овоме, можда је и на најлепши начин описао нас Звездаше и наше опредељење констатацијом да је то стање духа. Говорило се тада – ако не можеш да славиш крсну славу, онда бар навијај за Звезду.
Ја сам Београд и Звезду спознао на најлепши могући начин, ишао сам у средњу школу на самом углу „бермудског троугла“ у Хиландарској 1. Нисам се загубио у некој од три можда напознатије градске кафане, али сам врло често знао попити воде на чесми испред Шуматовца, па онда трком до Трга Републике на тролу до Славије где су ме чекали остали другари, па покрај Храма Св. Саве правац Маракана.
Данашње време не разликује се много од оног о ком је господин Тирнанић писао. Војска, пардон власт, фаворизује само један клуб, публика тог клуба је неки чудан свет.. међутим феномен и нешто несвакидашње дешава се управо на стадиону Звезде. Клуб нема титуле већ четврту годину за редом, а навијачке снаге јачају из дана у дан, Звездаши све бројнији, након сваког новог неуспеха са вером у боље сутра и повратак оне праве Звезде. Како каже један стари другар, ми смо највећи покрет у овој земљи, наша снага се мери стотинама хиљада душа које живе за гол, за дриблинг, за победу, за грб на грудима ових момака што га тако поносно носе у нове битке!
Ово време о ком говорим донело је многа искушења како пред наш народ, тако и пред нас Звездаше, док се режим труди свим силама да се баци у наручје „пријатељске“ ЕУ, Звездаши су дочекали Премијера Путина, на утакмици омладинских тимова окупило се преко 25.000 људи који су клицали Русији и Србији, Косову, „поздравили“ председника ФСС и председника државе онако како заслужују, без страха од власти пред тако важним гостом.
И на последњем дербију играном на Велику суботу показали су Звездаши то стање духа, нисмо хтели да се фудбал игра на те дане као ни протеклих година, испоштовали су договор сви, па скоро сви навијачи мањих клубова, осим оног чудног света који сам поменуо. Они су прошле године подржали идеју бојкота утакмице на Велику суботу, међутим ове продаше веру за вечеру. Можда су то уствари и прави они, ником није било јасно откуд сад да они певају о Косову и стављају пароле о Книну, чини се да су то радили не зато што то осећају, већ да не би превише у том сегменту каскали за Звездашима. Зато и не чуди њихова одлука о појављивању на дербију да се случајно не изгуби титула, комплекс карактеристичан за навијача малог клуба је био јачи од образа који очигледно немају.
Када је кренуо тв пренос, Север у потпуности празан, доказ да идеал, заједништво, доследност, идеја, пожртвованост живе кроз ово наше стање духа. Биће још победа и пораза, титула и трофеја, али чист образ је нешто што остаје заувек, жртва која је прошле суботе поднета је граница између нас и њих, између два различита менталитета, два различита стања духа.
Пред нама је нова утакмица, она у којој треба показати колико вреди тај Звездашки покрет, да није оно у суботу било узалуд већ да сада покажемо на тренутак притајену снагу звездиног Севера, оно најбоље из нас, љубав према Црвеној Звезди.
ЗВЕЗДА ЈЕ ЖИВОТ – СЕВЕР ЈЕ СРБИЈА!
30 comments