Лука Милуновић: Свашта сам радио да бих ишао на север…

Много дечака који су се заљубили у црвено-беле боје, грб и стадион у Љутице Богдана машталао је или још увек машта да у копачкама и најдражем дресу истрчи на терен „Маракане“. Много њих сваког викенда оставља глас на северној трибини и сања о томе да једног дана остави срце на терену за вољени клуб. Једном од њих је то пошло за руком. Лука Милуновић је остварио дечачки сан. Постао је фудбалер Црвене звезде. Клуба који је много пута бодрио са трибина, а чије боје сада брани. Великим трудом, залагањем и одрицањем доказао је да се снови остварују.

Преносимо вам цео интервју са портала Моцарт спорт у којем се Лука присетио одлазака на утакмице, несташлука због Звезде, гола у дербију…

Погледом је шарао по северној трибини, поносно корачао у тунелу Маракане, покушавајући да нам дочара како је у раној младости био један од оних који су на највећем српском стадиону стварали заглушујућу буку и ледили ривалима крв у жилама.

“Човече, сад док сам се сликао размишљао сам када сам био последњи пут на северној трибини. Било је то прилично давно, пре него што сам отишао у Белгију. Дакле, пре неких три године… Што је најгоре, играли смо против мог матичног клуба ОФК Београда. Сећам се да смо добили. На Старој Карабурми, кроз цео омладински стаж, знали су да у мени чучи велики Делија. Нисам могао против емоција, иако су ми неколико пута скренули пажњу да није у реду да као играч ОФК Београда идем на трибину где се скупљају најватренији навијачи Црвене звезде“, почиње своју причу за МОЦАРТ СПОРТ Лука Милуновић, уочи 144. вечитог дербија у којем је улог највећи могући – шампионска титула.

Старији и учени обично ће вам рећи да човека огроман страх тера у лаж. Код Луке Милуновића је другачији случај – звездашка грозница којом је био инфициран терала га је да буде неправедан према оцу. Зато га и данас многи виде као једног од највећих адута Рикарда Са Пинта у меч који ће одлучити шампиона Србије.

“Јаооој, шта сам све радио само да би ме отац пустио да одем на северну трибину… Он је човек одрастао у неком другом времену, а ја сам био мали, мршав, некако најслабији у друштву. Тата се стално плашио да ме пусти да идем у навијачко гротло. Кумио сам га и молио, вадио се на ортаке из краја који су већ у то време били редовни на Северу. Није вредело! А и када је ме је коначно пустио имао је оне стандардне савете, типа ’изађи пет минута раније са стадиона’, ’клони се гужве’…“

Пред сваки велики меч на Маракани у породичном стану Милуновића одвијала се права драма. Глава породице није хтела ни да чује за жеље сина који је на оближњем терену некадашње Звездаре, сада Булбулдерца, наговештавао раскошан таленат.

Све док у причу није ускочила сестра која је 15 година старија од јунака наше приче…

“Једном сам направио праву клиначку глупост. Играо се дерби у Хумској, тата је опет био доследан у ставу да могу да идем само на неутралне трибине. Обећао сам му да ће тако и бити, иако сам у џепу имао улазницу за Север. Купио сам је на своју руку. Само, отац се није дао, тражио ми је да му покажем на увид улазницу, да му докажем да нећу ићи на трибину Делија. Међутим, снашао сам се у експресном року. Узео сам од другара Исток и однео тати. Преварио сам га и слагао. Срећом није ме провалио, не би било добро за мене да јесте… (смех прим.аут). Иначе, сестра је јако заслужна за мој коначан и дефинитиван бег у ’коп’, Обећала је да ће да ме чува и пази, па је тата коначно попустио“.

“Легенда о циганској крви“, гласио је један од наслова у МОЦАРТ Спорту и савршено описао животни и професионални пут Луке Милуновића. Млади репрезентативац Србије је том приликом описао осећај после гола у дебитанском куп дербију, дела које му је наглавачке окренуо каријеру. Смеје се док га подсећамо како је боцнуо лопту и пребацио Владимира Стојковића, а затим у пуном спринту трчао ка северној трибини.

“Да, тај гол је моја професионална прекретница. А животна, она дечачка, десила се новембра 2003. Погађате, тада сам први пут био на северној трибини Маракане, имао сам 11 година. Касније сам постао редован. Ако ми верујете, не сећам се ни против кога смо играли тада. Био је крцат Север, а помоћу црвених и белих заставица било је исписано – ХРАБРО. И данас се само сећам те кореографије“.

Стиже и наша асистенција да је у питању меч којег се Делије нерадо сећају. На Лукином ватреном навијачком крштењу гостовао је Розенборг и поразио црвено-беле (0:1).

“Добро си се сетио. Било ми је јако тешко после утакмице…“.

Мада ће у суботу на талону бити пехар шампиона Србије, Лука Милуновић био је почаствован што се у најави великог дербија присећао својих раних радова, што је могао да побегне од депласираних прича о тешкој борби и срцу које ће бити остављено на терену. Пажљиво је у апарату нашег фотографа гледао своје слике, чак се и самовољно попео на шипку резервисану за вође Делија.

“Неће се они љутити што сам се попео овде. Ништа ви не брините. Кад смо већ код тога, рећи ћу вам да је дечко моје сестре (садашњи муж) када сам почео да идем на Север био виђенији навијач. Знао је некад да ме са својим другарима попне на шипку… Ето и то сам знао да урадим. Иначе, моја цела породица је звездашка. И не само породица. Цео крај је обојено у црвено и бело. Учествовао сам и ја у томе, цртањем графита на згради и Основној школи Драгице Правице“.

За себе каже да је један од оних звездаша који зна да буде јако поносан у поразу. Међутим, та реченица никако не значи да је уочи новог сусрета са комшијама Лука Милуновић дигао руке у знак предаје.

“Имамо тај Бари, Токио, победе против највећих европских клубова. Али, ми звездаши смо некако посебни. Волимо да се присећамо пораза. Тако су у мени и даље у глави Глазгов Ренџерс, онда онај последњи окршај са Бајерном на Маракани, па и Стразбур. Реми и меч у Француској сам јако тешко поднео. Болела ме је глава данима после тога, много сам плакао. Али вера у боље дане, тај истакнут понос и када тешко иде, допринели су да се вратимо у шампионску трку када су нас сви отписали“.

За момке који ће са северне трибине Маракане пратити нови дуел Црвене звезде и Партизана, Лука Милуновић ће бити оно што су за њега представљали Горан Друлић и Никола Жигић. Пред сваки окршај са комшијама држао им је фиге и молио се за њихово здравље.

“Да, посебно се сећам Жигиних голова. Онај дерби када га је Матеус потценио и говорио да је реч о кошаркашу је слатка епизода мојих дечачких дана. Знам да сада многи у мени виде момка који би могао да буде главни или тајни адут ове генерације. Од оних 7.000 на северној трибини биће оних који ће се кладити на мене. То је притисак због којег сам и почео да играм фудбал. Али и даље не знам да ли је теже бити навијач или фудбалер у дербију. Када си доле ’у рупи’ обично не можеш да чујеш грмљавину са трибина, фокусиран си на игру. Са друге стране, као навијач преживљаваш сваки тренутак на посебан начин, говориш како би ти то боље урадио. А ја сам ти један од оних који је добио ту шансу да уради нешто велико и добро у дербијима. Дао сам им гол, освојио Куп, али не намеравам ту да станем“.

Ради урока није желео да се присећа дербија са којих је одлазио погнуте главе. Као играч за такав расплет и не зна, јер је један од петорице момака из Звездине свлачионице који има стопостотан учинак у дербијима.

“Само нам победа оставља наду да можемо до титуле. Атмосфера ће бити напета, знамо да тријумфом можемо да направимо огромну ствар, али морамо да сачувамо разум. Или што би тренери рекли – хладну главу. Не смемо да доле на терену размишљамо као навијачи, иако наш тим врви од звездашке страсти. Поред мене ту су и Миливојевић, Млађа, Мудрински…“, закључио је Милуновић.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.