Od nastanka kluba, od prve utakmice, prvog šampionata, crveno-beli dres nosilo je na stotine fudbalera, na klupi je promenjeno nebrojano mnogo trenera. Neki su prikazali manje, neki više, ali samo oni najbolji pisali su istoriju Crvene zvezde. Samo zbog onih najboljih, naši očevi su uživali gledajući utakmice, smišljali im pesme i nas učili da volimo pravi klub. Zbog njih smo i mi, koji danas bodrimo naš klub, a koji nismo imali prilike da ih gledamo, još više ponosni na to što smo Zvezdaši. Samo oni najbolji mogu se nazvati Zvezdinim legendama. Zbog toga, zaslužuju da se njihovo ime sa ponosom pominje, da se o njima sa poštovanjem govori, da nikada ne padnu u zaborav. Zbog svega što su uradili za naš klub, zaslužuju da im i na ovim stranicama bude posvećena naša pažnja. Biće priča o Zvezdinim zvezdama, majstorima, golgeterima, koji su obeležili istoriju našeg kluba i koji su svima dobro poznati, ali i o onima koji su na terenu imali druge zadatke, koji nisu ostali toliko upamćeni po svom znanju sa loptom, ali su jednostavno zbog svega što su dali klubu i svog učinka zaslužili da budu smatrani legendama kluba. Biće priče o obnavljanju nekadašnjeg kluba sredinom 20. veka, koji će od 1945. godine zvanično nositi ime Crvena zvezda. Takođe, čitaćete i o prvim trofejima i načinima koji su osvojeni, nezaboravnim utakmicama koje su igrane u velikoj ligi SFRJ, Evropskim takmičenjima, akterima istih. Ovo je priča o njima. Ovo su strane posvećene legendama Crvene zvezde. Ovo je priča od jednom od najboljih igrača u istoriji našeg kluba, Draganu Džajiću.
Dragan Džajić je rođen 30. maja 1946. godine u Ubu. Fudbalsku karijeru je počeo u Crvenoj Zvezdi 1962. godine i za nju igrao do 1975. Od 1975 do 1977. nastupa za Bastiju. Vraća se ponovo u Crvenu zvezdu i igra jednu godinu(1977-1978). U crveno-belom dresu odigrao je ukupno 590 utakmica i postigao 287 golova. Treća je Zvezdina zvezda.
Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 85 utakmica u periodu od 1964. do 1979. godine. Postigao je 23 gola. Dugo je bio rekorder po broju odigranih mečeva za nacionalni tim. U mnogim anketama i izborima proglašen je najboljim igračem u istoriji kluba, ali i u istoriji jugoslovenskog i srpskog fudbala.
Dragan Džajić je jedan od poslednjih jugoslovenskih fudbalera iz plejade slavnih i nezaboravnih, koga je poznavao i uvažavao ceo svet. On je po mišljenju mnogih najbolji igrač koji je ponikao na našim prostorima. Od svih naših igrača najviše puta je nastupao za selekcije Evrope I sveta. Jednom rečju – as nad asovima.
– Ovaj razgovor sa Vma nećemo početi onako kako smo to činili sa ostalim asovima jugoslovenskog fudbala, od prvih početaka uz fudbalsku loptu, već od jednog blistavog trenutka karijere, 5. Juna 1968. godine, kada smo u Firenci u polufinalu Kupa Evrope eliminisalli Engleze, Vašim čuvenim golom.
– Veoma rado se sećam te utakmice kada smo pobedili tada aktuelnog svetskog šampiona Englesku sa 1-0. Naravno, Englezi su bili izraziti favorite. Međutim, fudbal ne bi bio to što jeste, toliko popularan, kada se ne bi dešavala iznenađenja. Nismo mi bili baš takvi autsajderi. To je pokazala i sama igra u kojoj smo bili potpuno ravnopravni svih 90 minuta. I da maler bude veći igrali smo sa deset igrača, jer je već u petom minutu Osim bio povređen. Pred kraj utakmice, tačnije u 87. minutu Musemić je bio na mestu levog krila, tamo gde sam se ja obično nalazio. Podigao sam ruku, on me je video i uputio centaršut. Skočio sam na loptu zajedno sa Bobijem Murom, primio loptu na grudi, koja mi je tako idealno odskočila I pala na levu nogu. U tom trenutku sam bio sam ispred Blanksa. Šutirao sam iz sve snage. Lopta je završila u njegovom gornjem levom uglu, i to je svakako moj najdraži gol koji sam postigao igrajući za reprezentaciju.
– Da li još uvek čuvate loptu kojom ste dali gol Englezima?
– Da. Još stoji u mojoj kući, tako da spada u jedan od najdražih trofeja koji sam osvojio na fudbalskom terenu.
– Posle tog polufinala u Firenci došle su dve teške utakmice sa Italijanima. Na prvoj, sedmog juna 1968. godine u Rimu poveli smo Vašim golom sa 1-0.
– Da. Tu utakmicu jugoslovenska reprezentacija je igrala fenomenalno. Potpuno smo deklasirali italijansku reprezentaciju, imali bezbroj šansi, vodili sa 1-0 osam minuta pred kraj. Međutim, kao što se zna, sudija, Švajcarac Dinst bio je u toj meri naklonjen reprezentaciji Italije da jednostavno tu utakmicu nismo mogli da dobijemo. Na kraju je bilo 1-1, a u ponovljenom susretu je Italija bila bolja I zasluženo slavila sa 2-0.
– Kako ste dali gol na prvoj utakmici?
– Pavlović je prošao po desnoj strani, nabacio loptu, bila je velika glava. Iako sam bio okružen sa nekoliko igrača, sproveo sam je u mrežu.
– Vas su pomno čuvali na toj utakmici, baš zbog onog gola koji ste dali Englezima. Te utakmice u Italiji protiv Engleza i domaćina donele su mi punu afirmaciju u Evropi. Od tog trenutka postao sam poznatiji I van granica Jugoslavije.
– Italijani su izjednačili iz slobodnog udarca.
– Domengini je dao veoma lep gol. Moram da kažem iz ponovljenog šuta, jer se lopta odbila od živog zida. Međutim, sudija je ponovio taj slobodan udarac. Domengini je dobro šutnuo. Musemić je stajao u zidu, iskoračio napred, lopta je baš tuda prošla, tako da su Italijani izjednačili.
– Kada već pominjete Musemića, on se propisno ispromašivao na toj utakmici.
– Da. Ali je igrao veoma dobro. Zameraju mu, kod 1-0 je imao idealnu šansu. Međutim, Aćimović je prošao po levoj strani, lopta je bila veoma nezgodna. Musemić je sve učinio da je ubaci u mrežu. Bio je veoma požrtvovan, međutim, nije uspeo da stigne tu loptu.
– Interesantno je da ste prvi susret za reprezentaciju odigrali upravo protiv Engleza 9. maja 1965. godine. Rezultat je bio 1-1. U reprezentaciji ste nasledili Skoblara.
– Bio je pun stadion, igrao sam protiv Koena – desnog beka Engleza. Bio sam veoma mlad. Imao sam veliku tremu. Nisam loše igrao, jer sam posle te utakmice bio standardni reprezentativac.
– Bilo je dosta reprezentativnih utakmica o kojima bi sa vama valjalo razgovarati. Recimo, da je tako nazovemo, Vaša utakmica inata u Zagrebu, protiv Švedske, 15. oktobra 1975. godine, opet u Kupu nacija, kada su Vas otpisivali kao reprezentativno krilo i kada ste na kraju, a i tokom cele utakmice doživljavali ovacije zagrebačke publike.
– Sve je tačno što ste rekli. Ja sam u to vreme bio član Bastije. Bastija je mali klub, ali sam u njemu dobro trenirao, bio sam apsolutno fizički spreman i verovao sam u sebe. Jedva sam čekao da počne utakmica i sve se završilo na najbolji mogući način. To je jedna od mojih najboljih igara u državnom dresu.
– Odigrali ste 85 mečeva za nacionalni tim. Pedeseti, jubilarni susret za Jugoslaviju odigrali ste na Peleovom oproštaju. Na Marakani, 18. jula 1971. Stadion je bio prepun. Rezultat je bio 2-2. Postigli ste prvi gol i možda prvi put poželeli da i protivnik, ovog puta Pele, da nama gol. Međutim, nije ga bilo.
– To je za nas bilo izuzetno priznanje, čast, da igramo na oproštaju najboljeg fudbalera na svetu. Prvo poluvreme kada je Pele igrao, bilo je 1-0 za nas. Ja sam postigao gol. Međutim, želja i moja i svih naših igrača bila je da i Pele postigne gol. Čak je bilo i nekoliko situacija da naši igrači nisu reagovali onako kako bi reagovali u normalnim situacijama. Međutim, Pele nije hteo u tom trenutku da šutira na gol. To je razumljivo. Bio je pod utiskom tog oproštaja i utakmica se na kraju završila 2-2.
– Ne možemo zaobići ni susret u Briselu 6. oktobra 1968. godine protiv Belgije i poraz od 3-0. Ne toliko zbog poraza, koliko zbog nemoguće igre Belgijanaca i klasičnog nokauta koji ste zadali jednom beku njihove ekipe.
– To su bile kvalifikacije za svetsko prvenstvo. Utakmica vrlo važna, a igrači vrlo nervozni. U prvom poluvremenu sam dobio mnogo udaraca. Bio sam često grubo fauliran. U jednom trenutku sam izgubio samokontrolu i posle jednog pada kada sam se podizao sa zemlje, udario sam beka belgijske reprezentacije.
– I na kraju ovog razgovora o učešću u reprezentaciji, ne možemo zaobići 16. septembar 1979. godine, kada ste se oprostili od dresa sa državnim grbom protiv Argentine u Beogradu. To nije bilo davno, pa su verovatno i Vaša sećanja sveža. Da napomenemo da ste dres poklonili prijatelju, saradniku, fizioterapeutu Milanu Aranđeloviću Rakiju.
– To je bio kraj. Ja sam igrao desetak minuta. Naravno, nisam imao pravo više da zahtevam da igram. Možda u tom trenutku i nisam mogao više. Žao mi je samo što tu utakmicu nisam odigrao odmah po završetku aktivnog igranja fudbala. Mislim da bih bolje odigrao, ali to nije važno. Inače, tadašnji maser reprezentacije, Raki me je pre utakmice zamolio da mu poklonim dres i ja sam to sa zadovoljstvom učinio.
– Da li ste imali tremu ili osećali neku vrstu sete kada ste izlazili sa terena?
– Kako da ne. Nakon 15 godina igranja, odlazite, znate da nema povratka na teren. Fudbal je moja velika ljubav, tako da mi nije bilo lako u tom trenutku. Međutim, potpuno svesno sam to učinio, jer sam želeo da prekinem karijeru, onda kada sam ja to smatrao, a ne da čekam da me neko ispraća zvižducima sa terena.
– Svi veliki igrači su tako odlazili. A što se tiče početaka, to je bilo u Jedinstvu sa Uba, gde ste rođeni i odrasli. Podaci govore da Vas je otkrio Rade Đunisijević.
– Moji prvi fudbalski koraci vezani su za polazak u osnovnu školu. Mnogo sam voleo fudbal. Na moju sreću, Rade Đunisijević je u to vreme živeo na Ubu i on je veoma zaslužan za sve što sam uradio u fudbalu. On me uputio na logorovanje omladinaca u Kruševac, gde su me primetili iz Crvene zvezde.
– Sa 11 godina ste slučajno zaigrali za pionire Metalca protiv Crvene zvezde. Metalac je u Valjevu pobedio sa 4-2.
– Zamolio sam brata da me odvede na tu utakmicu, pošto smo živeli na Ubu, a Valjevo je blizu. On je to učinio, poznavao je trenera i zamolio ga da me ubaci u tim jedno poluvreme. Ovaj nije baš bio oduševljen, ali je pristao, jer je cenio mog brata, kao igrača Jedinstva. Igrao sam celu utakmicu, iako sam ja mislio da igram jedno poluvreme. Sećam se svog prvog kontakta sa loptom. Od centra sam prešao sve igrače i došao do samog gola. Međutim, bila je kiša, ja sam bio u patikama i kada je trebalo da ubacim loptu u gol, okliznuo sam se. Inače, odigrao sam odlično, tako da me već tada Miljanić, koji je bio trener pionira Zvezde zapazio.
– Odmah je zakazana utakmica između Zvezde i Jedinstva. Rezultat je bio 2-2. Oba gola ste Vi dali. Atraktivan je bio prvi gol.
– Taj gol sam dao Đorđeviću, koji je posle branio u OFK Beogradu. Lobovao sam ga. Posle deset godina kada sam igrao za prvi tim Zvezde, on je branio za OFK, dao sam mu veoma sličan gol.
– Malo je falilo da zaigrate za Partizan, ali je ljubav prema crveno-belom dresu bila presudna.
– Od malena sam navijao za Crvenu zvezdu. Partizan se interesovao za mene dok sam igrao u pionirima Jedinstva, međutim, sve se završilo onog momenta kada se pojavila Zvezda.
– Prvu utakmicu za crveno-bele ste odigrali 8. juna 1963. godine. Imali ste 17 godina i osam dana. Rezultat je bio 0-0. Bilo je to na Karaburmi, zašto?
– Naš stadion je bio u izgradnji. Utakmice su se igrale na stadionu JNA, ali je i on bio zauzet pa smo igrali na Karaburmi. Ispunila mi se želja da zaigram za Crvenu zvezdu.
– Ipak, bilo je dosta igara za Crvenu zvezdu, u čijem ste dresu dali 287 golova, osvojili pet titula praka, četiri puta Kup Jugoslavije.
– Sve titule su mi drage, a najdraže finale je bilo 1970, ne sećam se datuma. Igrali smo protiv Olimpije. Postigao sam gol u 120- om minutu. Bio je vema lep, napravio sam fintu na 16 metara prevario dvojicu protivnika, glavom prebacio loptu preko sebe i onda desnom nogom postigao gol iz drop-kika.
– Igrači Crvene Zvezde i Partizana sa kojima smo razgovarali nisu mogli a da ne pomenu večiti derbi. Igrali ste ih dosta.
– Ja moram da se pohvalim da sam pripadao generaciji Crvene Zvezde koja je imala mnogo uspeha u susretima sa Partizanom. Naša generacija je napravila jedan vidan zaokret u broju pobeda nad vecitim rivalom. Izdvojiću dve utakmice. Jednu kada smo pobedili i jednu kada smo izgubili. Kada smo pobedili sa 6:1 i to je najveća pobeda moje generacije. I ovu drugu kada smo izgubili sa 2:1, kada nam je Bjeković dao gol u poslednjoj sekundi susreta.
– Sa Crvenom zvezdom ste učestvovali u Kupu šampiona, Kupu kupova, Kupu UEFA. Da Vas podsetimo na utakmicu sa Karl Cajsom u Jeni, a posle da nam kažete nešto i o onom ssretu u Atini protiv Panatenaikosa na kome zbog kazne niste učestvovali.
– Kada sada sumiram svoju fudbalsku karijeru, često razmišljam o utakmici u Jeni. U tom trenutku Crvena zvezda je imala izvanredan tim. Sećam se, bili smo u Južnoj Americi 45 dana, da bi se za tu utakmicu Kupa šampiona. Već u petom minutu bilo je 2:0 za Karl Cajs. Sneg je bio skinut sa terena pred samu utakmicu, uslovi su bili veoma teški. Međutim, vremenom smo uspostavljali ravnotežu, smanjili rezultat na 2:1 i tako se završilo prvo poluvreme. U drugom poluvremenu. U drugom poluvremenu sam postigao gol i izjednačili smo na 2:2. To je bio veoma povoljan rezultat, koji nam je davao apsolutno velike šanse u revanšu. Medjutim, negde pri kraju utakmice sudija Džon Karpenter iz Škotske izmislio je jedanaesterac za ekipu Karl Cajsa. Nastala je velika gužva. Moram da kažem… bicu veoma iskren… To me i dan danas peče… Ja mislim da sam bez ikakvog razloga sa te utakmice isključen. Ni danas mi nije jasno, verovatno ni sudiji zbog cega me je isključio. Stvorena je velika gužva. Bio sam kapiten tima. Dosta igrača je reagovalo. Ne znam da li je neki igrač Crvene zvezde nešto učinio sudiji. On je jednostavno upro prstom u mene i iskljucio me.
– Zbog toga posle niste igrali u Atini. Šta je bilo sa tom utakmicom?
– Moram malo još da se vratim na utakmicu sa Karl Cajsom. Zvezda je u revanšu pobedila sa 4:0 i došla je ta nesrećna utakmica u Atini. Nisam igrao, ali sam bio tamo i mislim da su igrači bili samouvereni, da su smatrali da je rezultat 4:1 sasvim dovoljan. Da ne može biti nikakvog iznenadjenja, da su malo ležerno ušli u tu utakmicu. Sve druge priče, nagađanja su iluzorna.
– Za Crvenu zvezdu odigrali ste 590 utakmica. Poslednji susret je bio protiv tuzlanske Slobode.
– Da. U Beogradu je bilo protiv tuzlanske Slobode, ali posle nje moja utakmica u dresu Crvene Zvezde bila je protiv Veleža u Mostaru.
– Svojevremeno je slavni Pele izjavio da ste najbolje levo krilo sveta. Uostalom, za najbolju svetsku selekciju igrali ste 1968. i 1971. A za tim Evrope 1970. i dva puta 1972. godine.
– To su utakmice koje ne mogu da se zaborave. Moram da počnem od one prve kada sam pozvan u Brazil na proslavu 100-godišnjice Fudbalske federacije te zemlje. Tada sam se prvi put sreo sa Peleom. Prvi put ga gledao. Samo Brazil može da pruži jedan takav spektakl. Stadion je bio krcat. Trebalo je da igram u drugom poluvremenu. Kada sam došao na aerodrom sačekao me je profesor doktor Andrejević i rekao mi da cu igrati u drugom poluvremenu, jer sam zakasnio jedan dan a svi igraci su ranije stigli. Medjutim, za mene je bilo priznanje da dodjem u Rio de Žaneiro i da budem prisutan. Prema tome nije bilo važno da li cu igrati u prvom ili drugom poluvremenu. Otišao sam na trening. Trener reprezentacije sveta bio je Detmar Kramer, koji me je gledao u Italiji. Posle treninga na Marakani mi je prišao i razgovarao sa Madjarom Albertom. Albert je rodjen u Subotici i veoma dobro govori naš jezik, ali i nemacki, tako da mi je služio kao prevodilac. Kramer je rekao da cu igrati u prvoj postavi, da igram onako kako sam igrao u Rimu protiv Engleske. Naravno, više sam voleo da igram u prvoj postavi. Rekao je da ću igrati jedno poluvreme. Igrao sam sasvim solidno, namestio Albertu gol. Te utakmice se rado sećam. Ove četiri utakmice kasnije… svaka je na svoj način bila draga, ne samo što se igra za najbolje svetske i evropske selekcije, vec zato što steknete nove poznanike, prijatelje, koji vas kasnije prate kroz ceo život. To su sve bili najpoznatiji svetski igrači.
– Baš da se njih setimo.
– Na toj prvoj utakmici branio je Jašin. Desnog beka igrao je Madjar Novak, levog Marcolini – Argentinac. U half liniji su bili Šesternjev, Bekenbauer i Šulc. I u napadu Amasio, desnu polutku je igrao Madjar Sic , centarfora Albert, levu polutku Overat i levo krilo sam igrao ja.
– Kada smo govorili o susretima jugoslovenske reprzentacije u kojima ste Vi učestvovali zaboravili smo da napomenemo da je najbolja Vaša igra bila protiv Argentine 9. jula 1972. godine, baš u Rio de Žaneiruu, na Marakani kada smo pobedili sa 4:2
– Da. To je moja najbolja igra u dresu državne reprezentacije. Žao mi je što jugoslovenska televizija nije prenosila tu utakmicu. To je bila borba za treće mesto na mini – mundijalu. Stadion je bio pun. Mi smo igrali predigru Portugalu i Brazilu. Ceo stadio nam je kandirao „Brazil“, „Brazil“, jer smo toliko dobro igrali, kao i oni u to vreme. Rezultat je bio 4:2. Moglo je da bude i 10:2. Ne mogu a da se ne setim i oproštajne utakmice Nemca Uve Zelera, kada sam takodje dobio poziv da učestvujem. Mislio da je to bio jedan neviđeni spektakl u Hamburgu. Tada sam igrao u najboljoj navali koju može jedan igrač da zamisli. Desno je igrao Best, desnu polutku Rivera, centarfora Euzebio, levu polutku Bobi Čarlton i levo krilo ja. Rezultat je bio 7:2 za selekciju Evrope i mislim da sam zaista dobro igrao.
– Bili ste šest puta zaredom fudbaler Jugoslavije u anketi Politike i to od: 1966. do 1971. godine. Zatim najbolji sportista Jugoslavije 1969. godine ispred slavnog Cerara. Ove titule su vam pripadale svakako zasluženo.
– To je bio period moje pune forme i igračke zrelosti. Bio sam izuzetno fizički pripremljen. Igrao sam u dobrom klubu, održavao formu iz godine u godinu, iz utakmice u utakmicu. To je bio najblistaviji period moje karijere.
– Bili ste poznati po nenadmašnim centaršutevima i slobodnim udarcima. To je bila vaša specijalnost. Da li ste u tome imali svoje uzore?
– Kao igrac trudio sam se da od svakog fudbalera ponešto uzmem za sebe. A koliko možete od nekog drugog da uzmete to zavisi od vašeg talenta. Bilo je dosta igrača od kojih je u moje vreme moglo dosta da se nauči.
– Tokom ovog razgovora uvek pomislim da smo govorili o svim vašim velikim utakmicama, pa se ponovo setimo neke od tih. Recimo one u Beogradu protiv Reala, odnosmo Kamača, koji i danas igra.
– Bila je to utakmica koja je izazvala ogromno interesovanje u našoj sportskoj javnosti, iz razloga što je u to vreme Miljanić bio trener Reala, a pre toga Crvene Zvezde. Bio je pun stadion, Kamačo je tek tada ušao u državnu reprezentaciju Španije. Bio sam u punoj formi. Čuvao je uspešno puno poznatih igraca. Medju njima i Krojfa. To je bila inspiracija za mene. Bio sam u dobroj formi. Pobedili smo sa 2:0. Dao sam jedan lep gol glavom, ali pred kraj utakmice mi se desio maler. Pukao mi je mišic, tako da sam posle pauzirao tri i po meseca.
– Dvojicu fudbalskih sudija nikako necete zaboraviti: Karpentera i Dinsta.
– Karpenter me iskljucio u Jeni i mislim da je uskratio meni još uspešniju karijeru na medjunarodnoj sceni a Crvenoj zvezdi da igra u Finalu Kupa evropskih šampiona. Dinst u Italiji… Već sam o njemu govorio.
– Bilo je povreda i to težih. Da se setimo sudara sa Šarovicem, kada ste slomili nogu. Dva puta ste lomili članak. Pesimisti su bili skloni da kažu: Džajic se više nikada nece vratiti fudbalu. Ipak nije bilo tako.
– Važno je bilo u šta sam ja verovao. A uvek sam verovao u sebe. Fudbal je takva igra da čovek uvek može da očekuje da mu se nešto neprijatno desi. Lomio sam nogu, dva puta članak, dva puta sam lomio ruku. Sve sam to izdržao i uvek se vraćao na zeleni teren.
– Pročitali smo svojevremeno vašu izjavu gde ste rekli da ste u igrača svetskog formata izrasli zahvaljujući Miljanu Miljaniću, ali da ste jednog trenutka bili i pomalo i razočarani, kad Vas nije pozvao u Real Madrid.
– Miljanic je zaista trener kome dugujem zahvalnost, ali mislim da je to bila obostrana saradnja, Ja sam dobro igrao, on je bio dobar trener. On je uticao na formiranje moje igračke licnosti. S te strane sam mu zahvalan. To što me nije pozvao u Real, to je malo prenaduvana stvar. Ali, moram priznati u trenutku kada je postao trener Reala da sam očekivao tamo da odem.
– Od Dragana Džajica se uvek ocekivalo nemoguće. Kako je bilo igrati pod tim teretom?
– Onog trenutka kad sam osetio da sam sazreo kao igrač, kada sam se osecao superiorno u odnosu na druge, tada nije više bio problem. Važno je bilo održavati fizičku kondiciju. O tome sam veoma vodio računa. Posle je bilo samo traženje novih motiva, dokazivanje. Za mene je sledeća utakmica bila najvažnija.
– Kako se oseća covek čije ime ušlo u enciklopedije?
– Sasvim normalno.
– Jedno vreme ste igrali za Bastiju sa Korzike. Poznato je da ste preporodili taj tim. Setite se dana provedenih na Korzici. Recimo one epizode pred utakmicu Bastija- Nica.
– Korzika mi je ostala u veoma lepoj uspomeni. Uvek se rado sećam dve godine koje sam proveo u tom malom klubu. Ne samo Bastija – Nica, vec i svaka druga utakmica bila je na neki način derbi. Korzanikancu su ljudi koji veoma mnogo vole svoj klub, koji su veoma bučni i temperamentni, ali u krajnjem slučaju korektni. Kada ste pomenuli utakmicu sa Nicom… U Francuskoj je Kup takmičenje veoma interesantno. Prvu utakmicu smo igrali u Nici, rezultat je bio 2:2. Ja sam dobio jedan udarac, teško sam se povredio i to navijaci Bastije nisu mogli da zaborave desnom beku Duisu iz Nice. U revanšu je bio pun stadion. Bila je paklena atmosfera. Bek koji me je udario nije smeo da izađe na teren. Ni Katalonski koji je povredio našeg golmana, nije smeo da se pojavi na terenu.
– Vi ste sada direktor Crvene Zvezde. Da li je bilo lakše igrati fudbal ili sedeti u fotelji direktora?
– U svakom slucaju je lakše bilo igrati.
Razgovor sa Draganom Džajićem je preuzet iz knjige Svetislava Vukovića „Asovi YU fudbala“, u izdanju Naučne knjige, Beograd, 1990. godine.