На данашњи дан рођен је један од играча који су обележили историју Црвене звезде, легендарни Тихомир Бата Огњанов (1927-2006). У његово име и славу, данас на МЦЗ-у прочитајте још једном текст који је пре неколико месеци објављен на нашем сајту (аутор текста – Јована). Старији ће се присетити неких срећнијих времена, млађи научити још једну лекцију из обавезног предмета, када је реч о Црвеној звезди, а то је њена историја. Једно је сигурно, сви ће уживати! Изволите!
Када се обрише прашина која је последњих година прекрила златна слова историје нашег клуба, она засија најлепшим сјајем. Она, једна, једина, наша Црвена звезда.
Једна од звездица која је писала славну историју великог клуба био је Тихомир Бата Огњанов (1927-2006). Рођени Суботичанин био је члан генерације кој је Звезди донела прву титулу првака државе, један од оних због којих је упаљено хиљаду буктиња, због којих те 1951. године Београд ноћима није спавао. Велики фудбалер није ни сањао да ће се деценијама након његовог првог контакта са крпењачом на војвођанској пољани, широм свет причати о головима које је постигао у црвено-белом дресу и дресу репрезентације Југославије.
Бата је рођен 2. марта 1927. у Суботици. Тамо је провео детињство и рану младост. Лопте од чарапа, крпењаче, трчкарање босоногих дечака по суботичким сокацима обележиле су 30-е и 40-е године прошлог века. Али један од тих дечака је касније постао стуб великог тима Црвене звезде и југословенске репрезентације. У лето 1938. године почела је његова професионална фудбалска каријера. За дечака његових година то је значило само једно, више не мора да брине да ли ће имати лопту за фудбал. Играо је за суботички ЖАК. Након 3 године прелази у Раднички из Суботице, а 1943. одлази у ФК Бачка за 4000 пенга и две нове фудбалске лопте. Живот пише чудне и необичне приче. Тако је Бата могао завршити у нацистичком логору, али захваљујући довитљивости лекара Бачке, до тога није дошло. У 20-ој години одлази на служење војног рока и приликом играња на једном војном турниру запажен је од стране ФК Партизан. Године 1947. постаје фудбалер овог клуба али је црно-бели дрес обукао само једном. Разочаран клубом одлази из њега, враћа се у Суботицу и постаје фудбалер Спартака. Сјане партије у дресу суботичког клуба привукле су пажњу загребачке Локомотиве и скоро све је било завршено за његов прелазак. Али онда је стигао позив од Црвене звезде. Бата је без размишљања изабрао, како он сам наводи у својој књизи, „велики фудбалски колектив“. Велики играч је изабрао велику Звезду.
„Долазећи из провинције нисам могао да се привикнем на канцеларије великог клуба као што је Црвена звезда. Збуњивала ме је раскош. Велике витрине пуне разних трофеја изазивале су страх у мени и подстицале ме на помисао: Да ли ћу и ја својим уделом успети да допринесем богатству ових трофеја?“
Бати је тешко пао одлазак из родног града. Стрепео је како ће бити дочекан у престоници. Писак локомотиве на суботичкој железничкој станици означио је почетак новог поглавља у његовом животу. Путовање до Београда трајало је 6 сати. Срце пуно страха, зебње и туге, а под мишком у новинску хартију увијено пар ствари и сви снови будућег шампиона.
Када је дочекан у просторијама клуба понуђено му је да неко од радника преузме његове ствари са железничке станице. Бата је одлучно то одбио. Нико није ни слутио да је све што је понео уствари оно што држи у руци. Руке и џепови празни, а срце пуно. Београд га је загрлио. Након првог тренинга у црвено-белом дресу вратило му се самопоуздање. Бата је добио нови дом, а Звезда десно крило и узданицу клуба.
Већ та 1949. била је успешна за Звезду и Огњанова. Освојен је куп Маршала Тита. Пред 50 000 гледалаца савладана је екипа Наша крила из Земуна, а један од 3 гола за Звезду постигао је Бата. Стадионом се проламало „Звезда, Звезда“ док је Рајко Митић примао пехар. Тад су звездини навијачи – реакција, били на југу. Играчи су са пехаром полетели ка њима. Ђаци, студенти, занатлије, они који су тада волели Звезду, почели су да скандирају имена играча те славне генерације. Генерације која ће отворити врата великим успесима.
1950. године Звезда је путовала по свету и играла утакмице са великим клубовима и репрезентацијама. Меч против репрезентације Малте завршен је резултатом 10:0 за београдски клуб. Исте те године, на традиционалном првомајском сусрету савладан је Партизан резултатом 5:3. По трећи пут је освојен куп Маршала Тита, након победе над загребачким Динамом. Ипак, сви добри резултати постигнути те године остају у сенци јер ни те 1950. титула није била у рукама црвено-белих. Бата је већ тада био стандардни репрезентативац Југославије.
„Крај… крај… Прваци… прваци… одзвањало нам је у ушима када је судија последњим звиждуком означио крај утакмице. Стадион се проломио од узвика наших навијача. Поздрав публике улио је нову снагу у наша уморна тела. Док смо били на средини игралишта нико није напустио стадион. У вечерњем сутону импозантно је било видети огромни стадион како се купа у мору запаљених бакљи. Пишући ове редове поново сам осетио задовољство које ме је тада прожимало у великој арени када смо прослављали радост освојеног првенства.“
1951. је година када је Звезда први пут засијала у пуном сјају. Пут до титуле био је тежак и неизвестан до самог краја. Заједно са клупским друговима, Бата је рушио једну по једну препреку. Изабраници тренера Жарка Михајловића први део сезоне завршили су на четвртом месту. У наставку шампионата срећа их је погледала и Звезда је грабила ка првој титули. Загребачки Динамо је био први на табели, а београдски црвено-бели други. Живановић и Томашевић су својим головима у мечу са Динамом, одлуку о прваку државе одложили за последње коло првенства. У том колу наш тим се састајао са вечитим ривалом. Након ремија Динама са БСК-ом, Звезди је требала победа од 2:0 да би се коначно тај пехар нашао у рукама црвено-белих. Тог дана су Бата и његови другови били посебно нервозни. Огњанов је дуго шетао београдским улицама . Касније је причао како је тек тада добро упознао престоницу. На уснама Звездиних навијача лебдело је „Да ли ће успети?“. 42. минут – Томашевић и 66. минут – Живановић. Титула је у бојама Црвене звезде. Хиљаде буктиња горело је на стадиону. Цигани су поздравили свије шампионе. На излазу су навијачи чекали своје љубимце. На рукама су их носили београдским улицама. Поворка се отезала од стадиона до трга Димитрија Туцовића. Сваког играча су однели до његовог стана. Догађај који је Бата касније често препричавао. Београђани су са прозора својих кућа и станова поздравили шампионе. Београд те ноћи није спавао.
Сребро – премија 50 долара и кравата
Огњанов није оставио велики траг само у дресу нашег клуба него и у дресу репрезентације Југославије. У својој књизи тренутке проведене са репрезентативним другарима описује са много љубави и емоција. Велики тим Југославије низао је победе. Та 1952. била је врхунац сјајне генерације. Освојено је себро на Олимпијском турниру у Хелсинкију. Момци који су пред турнир тренирали чак и у паузама путовања и то на перону железничке станице у Минхену, као премију за освојено одличје добили су по 50 долара и кравату. Понос који је испунио њихова срца био је вреднији од било чега. Бата је био одан националном дресу. У Бразилу је доживео тешку повреду у мечу против Швајцарске. Ипак утакмицу је одиграо до краја и у 84. минуту постигао гол. Касније је установљено да му је сломљена чашица. Повреде су га спречиле да бар 50 пута обуче плави дрес и тако је остао без златног јубилеја. За национални тим је одиграо 29 утакмица и остао уписан великим словима у анале југословенског фудбала.
„Понео сам вас у срцу и у овим тренуцима када плачем знајте свака суза и свака мисао посвећена је вама. Збогом драги вољени граде. Теби који си ме тако пригрлио радо и уздигао као човека дугујем много. Збогом драги звездини навијачи, ви који сте ме век носили крилима поклича, ви који сте својим бакљама будили у мени жељу за новим успесима – збогом заувек.“
Бата Огњанов је 1953. године одлучио да након 4 године, освојене две титуле и два купа напусти Црвену звезду и врати се у родни град. Повреда коју је доживео на једном од првенствених мечева одвојила га је од терена на неко време. Одлука о напуштању београдког клуба му је тешко пала. Одлазак из Београда и растанак са клупским друговима били су разлог Батине неизмерне туге. Био је свестан колико је дао Звезди али и колико је Звезда дала њему. Тамо није постао само врхунски фудбалер, него је и стекао пријатеље за цео живот – Мркушића, Митића, Палфија, Такача и друге. Своју сјајну каријеру завршио је у суботичком Спартаку.
Црвена звезда – љубав која се не гаси
Бата се више никада није вратио у Звезду. Цео његов живот је поново био у родном граду. Од Звезде су му остале успомене и велика љубав коју је гајио према њој до краја живота. Волео је своју Суботицу и Спартак за који је много урадио, али љубав према Звезди је заувек остала у његовом срцу. Ту љубав је пренео на млађе чланове своје породице. Радовао се Звездиним успесима, а туговао због пораза. 2. јула 2006. године престало је да куца срце великог човека, играча и навијача Црвене звезде. Бата је остао упамћен као синоним за борбу, упорност и неизрециву љубав према великом клубу, према нашој Црвеној звезди.
Делови узети из књиге Тихомира Бате Огњанова „Без златног јубилеја“ Суботица 1961.
Вест можете коментарисати и на нашем форуму.
