Срећан рођендан, Пикси!

Чаир, почетком осамдесетих. „Реал са Нишаве“ је апсолутно највећи европски фудбалски хит. Мали, провинцијски клуб у коме играју непознати фудбалери преко ноћи постаје страх и трепет за богате великане. У тој екипи, један голобради клинац с надимком миша из цртаћа игра повремено, што би се рекло „на кашичицу“. Његов учинак на путу ка полуфиналу Купа УЕФА је мали, али запажен.

Лето 1984. Земља Гала. Француска као да му је суђена. Док „плави брод“ на Европском шампионату тоне све дубље, док се нација пита „кога Тоза воза“, а Платини, Тигана, Жирес и остали иду ка титули, младић по имену Драган Стојковић будућем европском прваку забија гол из пенала који нико није хтео, или смео да изведе. Београд, јула 1986. Ионако врели асфалт се топи од напетости у ваздуху. „Хоће потписати, неће потписати. Мора, хоће! А опет, ко зна…“ За Пиксија зна већ цела фудбалска Југославија и Европа. Желе га сви, и Хајдук, и Партизан. Звезда је, ипак, најбржа. И најконкретнија. И његова. А, ни он не крије – крв му је од малена црвено-беле боје. Проблем је само – време. Истиче последњи дан, последњи сати прелазног рока. „Мерцедес“ лети нишким аутопутем док Звездини навијачи опседају „Маракану“ и Фудбалски савез Београда. Збуњен, нервозан, чак уплашен, Стојковић у Делиградску стиже „Мерцедесом“, пар минута пред поноћ. Трк уз степенице, као много пута касније кроз противничке одбране, слалом са стилом и – потпис. Пикси је Звездин! Час историје за све навијаче.

Одмах је узео „десетку“. Тај број није могао да му узме ни легендарни Бранко Станковић, који је иако један од највећих ауторитета у Звездиној историји ту битку – изгубио. У магли 1988. „Амбасадор“ је морао да призна да пред страшни „ол-стар“ тим Милана може да стане само Стојковић. Да и “Дрим Тим” из Милана има противника. Са два поготка, на „Сан Сиру“ где се поиграо са Берлусконијевим звездама и оним фантастичним волејом на „Маракани“, Пикси је потврдио да не жели да буде само најбољи фудбалер Југославије, већ да крочи и у европско и светско сазвежђе. Потврдио је то још једним волејом, оним којим је старим ривалима Французима пресудио у мондијалским квалификацијама. Потврдио је то много пута. И онда, када је моћним Немцима показао колико је сати. Дрско, како је он то знао.Лето 1990. Верона. Град Ромеа и Јулије. Многи се ту заљубљују, фудбал се заљубио у његову магију. Небројени успеси, фантастичне минијатуре, роле истинског вође. Годину дана раније, 3. маја ’89. промовисан је у пету Звездину „звезду“. За сва времена остаће записано: Рајко, Шеки, Џаја, Пижон, Пикси. Иза њега су бриљантно одигране квалификације, али он жуди за највећом сценом. Мондијал је права прилика. У „граду љубави“ стаје уз раме Матеусу, Марадони, Линекеру. Можда их и надмашује! Да су „плави“ на пенале прошли Аргентину, Пикси би можда био најбољи играч светског сајма фудбала. Овако, две његове мајсторије против Шпаније – нестварно добро изведен „слободњак“ и „лажњак“ којим је Зубизарету оставио без одбране, а његову кичму у проблемима, ушли су у историју нашег фудбала као једни од најлепших голова Југославије на Светским првенствима, али голови који нису добили оверу бољим пласманом од петог места. А, „плави“ и Пикси су то тада заслужили.Одлазак с „Маракане“. И поновни сусрет са Звездом у Барију 29. маја ’91. Генерација која се окупила око њега као замајца и вође јуришала је на кров Европе. Зар је могао да је заустави њихов бивши лидер, вођа, предводник?! Стиснутих усана, са сезоном пуном повреда начетог и ровитог колена, стајао је крај аут линије и ћутке, наизглед миран, а дубоко узнемирен, посматрао како Дејо, Роби, Дарко, Миха, Југа… улазе у анале. Ипак је заиграо у финалу. У белом дресу Олимпика! И све нас заледио једним потезом, једним дриблингом, после којег је Водла спојио с голом. На срећу, Енглез је мађионичареву лопту послао у спољни део мреже. И онда пенали. Пикси одбија да шутира. „Изведите ви, господине Гуталс. Ја не могу!“. Не може и неће против своје Звезде. Остало је историја. Звезда је првак Европе, Пикси није. Али, као да јесте. Није могао да узме Звезди бесмртност, круну, јер је то његов клуб.

Повреде, операције, санкције. Драган Стојковић се из Марсеља сели у Верону, па се враћа на „Велодром“. Прихвата позив Француза Арсена Венгера да крену заједно у авантуру звану Јапан. Џеј лига, Нагоја. Пикси је онај стари. Игра као младић. Тренира као дечкић, дрибла с радошћу, сваки гол прославља скоком и стиснутом песницом. Фудбалски самурај који је зауставио време пуних осам година чини чуда. Они који се клањају само Цару, клањају се Пиксију. У отаџбину долази повремено. Да обуче плави дрес с бројем десет и да води репрезентацију, ка још једном Мондијалу (1998. у Француској) и још једном Европском шампионату (2000. у Белгији и Холандији).

Некако у то време је пресекао. Доста је било чаролије. Спектакуларни опроштај од плавог дреса на „Чаиру“, од Звездиног у Јапану, од Радничког против Вардара у Нишу. Сва три пута је заплакао. Човек који је лопту волео више од свега, и коме је лопта знала да узврати љубав, преселио се са терена у фотељу. Био је најмлађи председник националне „куће фудбала“ и, далеко успешнији, као најмлађи председник Црвене звезде. Довео је Валтера Зенгу за тренера и освојио „дуплу круну“. Стотинке су нас делиле од Европског сна, Европске јесени. И од крема фудбала, Лиге Шампиона. Потом је довео Душка Бајевића, да би после „Принчевог“ бега још једну „дуплу круну“ освојио са старим саборцем из играчких дана, Бошком Ђуровским.И онда се, преко ноћи, опростио од Звезде, Београда, Србије и вратио у „земљу излазећег сунца“. Сада је тамо тренер и ствара нове чаролије. Донео је Нагоји прву титулу шампиона Јапана у историји клуба. Његов рад са којим је добио диплому тренера је у Женеви, као пример како бивши играч треба да постане тренер. Докторска дисертација нашег мађионичара. Наставио је тамо где је стао као играч. Али, и даље му заигра срце, затрепери око када се помене Звезда. То је наш Пикси!