Došao je i taj dan! Posle nekoliko godina posta u borbi sa klubom iz Humske, Zvezda je konačno slavila. Rezultat nije slika svega što se dešavalo na terenu(moglo je da bude i više od priželjkivanih 2-0), ali smo svi napustili stadion zadovoljni!
Ovoga puta ću da preskočim pojedinačnu analizu, iz jednog prostog razloga. Ja sam danas video 11 igrača, koji za mene nisu imali svoja imena i prezimena. Za mene su oni bili igrači Crvene zvezde. Video sam jedan TIM. Igrače koji se međusobno dopunjuju, bore za svaku loptu. Video sam jednu sigurnost, veru. Video sam siguran pas, vrlo dobru odbranu, ideju u napadu. Po mom mišljenju, žal ostaje što se Mikić ne služi više levom nogom, i da bi mu tada ostajalo više prostora i ne bi se gubilo vreme, da loptu prebaci na desnu nogu, ali ne želim da budem pogrešno shvaćen. Bravo Mikiću. Bravo Zvezdo.
Ostaje i žal za prilikama koje su morale da se iskoriste, ali da se ne bavimo kritikom. Bar ne danas. Mikića sam morao da pomenem kao nekoga ko je veoma dobro odradio posao na poziciji na kojoj uopšte ne igra, i šteta je što tu na ovom meču nismo imali igrača kome je to matična pozicija.
Publika je bila fenomenalna, kao i ambijent. Konstantnost u navijanju na Severnoj tribini. Nije bilo padova, nije se gubila vera. Do kraja. Nakon poslednjeg zvižduka, slika za puno srce. Aplauzi sa zapada, istoka, severa. Videli smo sve ono što smo želeli da vidimo. Fudbalski klub Crvena zvezda u najboljem izdanju, njene navijače u najboljem izdanju, i TIM, sa čovekom koji izrasta u velikog trenera. Zapamtite njegovo ime. Robert Prosinečki!
Od rođenja mog, nije proš’o bez imena tvog…..
19 comments