Moja Crvena Zvezda
БлоговиТима

Приче са трибине: Звезда – Олимпик, 7.део: Резиме приче о Барију

У претходних 6 делова приче Зорана Тимића Тиме, на нашем сајту могли сте прочитати како су Делије испратиле финални меч КЕШ-а у Барију и како су текле припреме за спектакл, који је и направљен у тој чудесној ноћи, 29.маја 1991. године на стадиону „Свети Никола“. За крај, Тима подсећа и на речи Критичара, једног од најутицајних људи на нашој трибини тога доба и веома утицајног човека у навијачком свету у читавој Европи. Уживајте у последњем делу приче о Барију!

Много је до сада написано Барију. Нешто истина, а нешто и не. Много је прича било о неким великим нередима. Све су то претеривања, а један од доказа су и црне хронике које нису имале шта да напишу. Пет дана пре утакмице у Бари су дошли Црвко, Станиша, Челзи и Зоња са још двојицом Арканових добрих другова, који су се представљали као навијачи (Цопе и Вело). Требало је да припреме продају реквизита за задругу Делија. У недељу увече из Бара бродом је кренула екипа од 40-ак људи у којој је био и Ћира, са своја два друга из Лазаревца. Ту су били Боби Црногорац, Били, Гема, Јоца, Срле, Несташко, Алекса, Регица (онај без зуба што прича у тој емисији о навијачима ).

Онда су ишли Делије Плажа. Од њих се сећам Миће (дугокоси који и данас долази на север), Немања (онај са марамом око главе што је такође причао у емисији). Онда је била добра екипа са Новог Београда (Крле, Жорж, Кале, Илке, Дуле, Бора…). Ту је био и Луди Јеча, који је само пар дана пре тога изашао из затвора, јер је у Минхену поломљеном чашом покушао да закоље таксисту испред аеродрома (Бајерн – Звезда). Онда Деки Манекен, итд… Трећа група је био аутобус са Тимом који је донео све реквизите (велику заставу, барјаке, бубњеве, ролне и папириће, бакље… ). У аутобусу су били комплетно сви ултраси и момци из У. Ф. (захваљујући њима није било југословенскох застава на трибини, јер су све време пре утакмице ишли по трибини, отимали и тукли кад је требало). Било је ту и пар људи из других група и из других градова (Индијанци Петровград).

Четврта група је била главна група, односоно прва екипа која буквално ништа није урадила. Њихов авион је последњи слетео у Бари, а први одлетео. Можда су све заједно били 5,5 сати у Италији. То им је наместила управа клуба, како не би изазвали инциденте. Мислим да је тим авионом дошло 120 људи. Инциденти су били смешни, јер није било против кога да се туче. У Марсељу је тек почео да стасава навијачки покрет и били су тотално пацифистички настројени. То је једини разлог зашто није било већих инцидената. Најсмешније је што су наши премлатили неке намрштене ликове за које су мислили да су Французи. У ствари су били ултрас Бари.

Кажеш да атмосфера није била баш најсјајнија. Али није била ни лоша. Било је тешко организовати навијање, јер је било пуно људи којима је то био спектакл као трке формуле 1 или неки концерт. Многи нису имали никакво навијачко искуство. Ипак већина оних који су дошли ту јер годинама прате Звезду, тешко их је било натерати да навијају, јер су њихове очи биле упрте у терен због важности утакмице. Зато је донета одлука да се навија само једна песма, како би бар оних 250 правих показало свој фанатизам. Тако се на моменте примала цела трибина, да би после само пар минута навијало тих 250 најватренијих. У сваком случају, навијало се од почетка другог полувремена, па до пенала. Признаћете, није мало и није за потцењивање.

Редовно сам пратио сва финала европских купова до тада и пар година касније. Једино су Романисти били бољи против Ливерпула, али су играли код куће, на Олимпику. Сви остали су били иза нас по утиску какав смо оставили. И визуелно смо били добри. Велика застава, папирићи и ролне, лепи барјаци… До тада нико није упалио толико бакљи на неком европском финалу. План је био да упалимо 400 бакљи и да то буде светски рекорд (до тада Лацијали 360 на свом стадиону ). Имали смо те бакље у аутобусу, али је Зоња упорно одговарао ту варијанту, бојећи се да ће УЕФА да казни клуб и и да би се можда толико скандал направио да се утакмица не би одиграла (познајући наш дивљачки менталитет). Он се тада много питао јер је био један од Арканових најближих саветника у вези севера. Зато је много бакљи остало у аутобусу и касније је добар део попаљен против Хајдука у Београду.

Размишљајући са ове временске дистанце, не знам ни како би унели те бакље, јер је већина људи од њих бежала као  ђаво од крста. Плашили су се да ће их ухватити  ако им нађу бакљу на улазу и да неће моћи да присуствују најзначајнијој утакмици у свом животу. То је дотле дошло, да је нпр. Супа У. Ф. ушао са неколико бакљи!

(ФОТО: Делије.нет)

(Следећи текст: Комплетна прича о походу Делија на Бари!) 

Текст можете коментарисати и на нашем форуму.

Повезане вести

4 comments

ana окт 17, 2012 at 22:11

“ Tu je bio i Ludi Ječa, koji je samo par dana pre toga izašao iz zatvora, jer je u Minhenu polomljenom čašom pokušao da zakolje taksistu ispred aerodroma (Bajern – Zvezda)“ ahahhahah :facepalm:

Reply
DSCU окт 17, 2012 at 23:31

Sve ludaci aaaaaa Zvezdaa 😀

Reply
balvan окт 19, 2012 at 11:32

bolesnici 😉
neko se ponosi tucom, a neko stidi…..
taj je trebalo da robija 20 godina.
kako meni nikada nije palo na pamet da udarim nekoga samo zato sto navija za nekog drugog?
a idem na utakmice bar 25 godina.
verovatno ja nisam normalan 😉

Reply
Mao Molina окт 20, 2012 at 12:26

bravo care! Sto kaze ona narodna brate je mio ma koje vere bio.

Reply

Leave a Comment